Крвљу грозда коју ти, ево, насух.
Моје је срце од зрна, и лептирића...
Премало или превише – у овоме часу?
Ти си опојни буке на моме жедном непцу.
Девојачком руком мажено виногорје.
Зрела светлост устрептала у ждрепцу,
па преломљена искричаво у обзорје.
Бачва је, ево, постеља винска:
у њој крв лозе у вранчеву се претаче.
Ти си она најбоља берба, вилинска.
Теби се, зрно по зрно, гроздови свлаче.
У овој храстовој лежаљци страст одлежава.
Укус љубавника. Нежности талог.
Тајна врења. Време обележава
све што смо укапали, као залог.
Ти си путељак што виноградом врлуда.
Грозд усред сунчевог загрљаја.
Ти си нектар из ког се изнедре чуда:
клецне ми колено од једног гутљаја...
Од два гутљаја – сасвим сам опијена.
Од три – потпуно у екстази.
Зри вино. Зрим и ја, као жена:
врцају капи док зрна газим.
Ушушкана у нежност виновог листа,
окупана слашћу свакога грозда,
наздрављам ти вино – Љубави чиста!
Нека те никада не буде доста!
Наздрављам ти, грозде, за кћер и сина.
И божанском нектару, достојном краља и принца.
Нек обгрли сваки чокот виноносна Власина,
са златном круном Сунца изнад Власотинца!
