видим Твоје лице,
пред сањани дрхтај
шкљоцнуће вилице.
Тај последњи зум,
пре те слатке смрти,
кад се Универзум
кô рулет заврти,
бацићеш ме, зрелу,
са ове литице,
у скоку газелу,
на усне – грабљивице.
Твоје руке – ступице,
што ми живот вежу:
приближаваш лице,
губим равнотежу...
Мрак на очи пада.
А на усне склопка.
Тврђава. Опсада.
Клопка. Само клопка...