slike pesnika

Милош Црњански – ПЛЕС

milos crnjanski plesO, пустили смо свуда душе
и, ето, враћа се само страст невесела.
Одосмо по ћилимовима драгих тела
у небеса, што нас изменише.
У благе жалости пређе занос луди,
у тишине јутарњих облака,
разочарано тело, витко од жуди.

И ужас лица, страсних, давно
покрила је магла,
као месечев лик,
што се јавља у надземаљској сети,
жут, као образина златна, тавно,
у гробу, над којим се бела сен авети,
бела сен невесте,
у бескрај за навек нагла.

Све поста нестварно,
што у љубави чине и чиним;
и живот, ко пусто поље куд ветар јечи,
покрисмо снегом праштања свему,
пољупцима збуњеним и новим.

Па, ето, ипак, трагом се њиним
купи чемер и у зорама овим,
кад више окован, наг нико не клечи.
И душа загледана, невесела,
покрива дим, пруге радости и плеса,
што у бескрају играју небеса,
опет само тешким, гримизним плаштом
страснога тела.

1922.
slike pesnika

Мома Димић – БАГДАДСКА КОШУЉА

moma dimic bagdadska kosulja
Купљена
На пијаци Рашид
Стара колико  свет
Сабира у своје црвене ните
Прашину пустиње
Спокој Тигра
Облак чаја испијеног
Бомбардовања сва неминула
Кошуља моја најдража
И кад је скинем
Без иједног је набора
Да отпочинем
Од по свету лутања
Тело ми грли
Исто

slike pesnika

Владислав Петковић Дис – ТАМНИЦА

vladislav petkovic dis tamnicaТо је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом, што несвесно сија
И жали, ко тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја.

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу ко ах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал бегају звезде; остављају боје
Места и даљине визију јаве:
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал' бегају звезде, остављају боје.

При бежању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бежању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали, ко тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим.
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи,
Као стара тајна ја почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
Ко једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава.

И очију, што их види моја снага,
Очију, што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина,
И очију, што их види моја снага.

Из збирке Утопљене душе (1911)
slike pesnika

Мирослав Крлежа – ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

miroslav krleza predvecerjeТорањ на западном небу окрутно црно се кочи.
У дрвореду тихом жутих кестенова
иде наша топла света Илузија.
Да ли је сфинга и златна копита носи,
те јој гори муњина у коси,
и чарапе има свилене?
Ох! Тко то зна?
У дрвореду тихом жутих кестенова
иде света наша Илузија.
Задњи цврче цврчци и мјесец се прољетно смије,
и облаци сребрно звоне, ко титрави плесачи.
Иза обриса мрких градске гомиле кућа
котрља се небом златни скупоцјени диск.
У сребрним нитима прска мјесечев зелени вриск.
И једно дијете црвен фењер носи.
slike pesnika

Мирослав Крлежа – НОКТУРНО

miroslav krleza mokturnoТо ноћу бива:
очајна мрена свијести ко вело прше
и ствари све црне као поцијепане стрше,
и кад се спомени крше,
кад предмети лијећу ко фантоми,
о, онда се све ломи.
О, осјећа се онда да све гине и све да труне,
и мумљање се неко онда чује,
то земља сама у празнини куне,
и њена клетва болну душу трује.

То ноћу бива када земља куне,
када све гине и све када труне,
и када се спомени крше,
а ствари као поцијепане стрше.
slike pesnika

Владислав Петковић Дис – МОЖДА СПАВА

vladislav petkovic dis pesma mozda spavaЗаборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам;
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам, што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад.

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже, да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

Из збирке Утопљене душе (1911)
slike pesnika

Владислав Петковић Дис – НАШИ ДАНИ

vladislav petkovic dis pesma nasi daniРазвило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг'о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији
Ко једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу ко пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

1910.

Из збирке Ми чекамо цара (1913)
slike pesnika

Милош Перовић – МОМЕ СИНУ

milos perovic mome sinuТи се већ будиш и већ први зрак
Младога јутра на твоје чело пада,
Отвара зенице твоја прва нада,
И прва чежња преласна и млада
Жуди и чека. А пред тобом дан
Освиће, ведар и сунчан и лак
И као осмејак
Мио и раздраган.

И ти чежњиво слушаш како звони
Заносно и слатко и чаробно звони
Песма живота и лепоте —
Ал’ мене, сине, црна слутња гони:
Ја мислим на подне твога дана
На вече твоје крваве голготе
На бол и јаде и страхоте
Којим је људска судба изаткана.

Гле, како претећ са безброј језика
Пламених и оштрих као ветрови
Циче у теби сумње без помоћи.
Гле, како отуд’ са видика
Тамни и црни и бездани снови заблуде
Подмукли, јетки и пакосни
Тутње као облаци градоносни.

Гледај на мору на пучини
Вал ћути у покоју
Али ће к’о лав у пустињи
Растрести гриву своју
И зарикаће у дубини
Стоглава хидра страсти
(И кад на престо паклени ступи)
У њеној ћеш бити власти
Докле те патња не искупи.

И гледај, пред тобом понор зија
А са висине над понором
Крвава звезда сија,
Сија вечером, сија зором
Све ближе, ближе над понором
И обасјава задње стазе
Што ти уморне ноге газе.
И ту ће најзад све се стрти
Радост, бол нада и сам живот
То је крвава звезда смрти.
slike pesnika

Милош Перовић – У НОЋИ

milos perovic u nociУ мирној соби, у самоћи,
У глуво доба, у по ноћи,
Ја чујем, ил’ се тако чини,
Јецају звона у даљини,
И неки тихи, плачан глас
Кô да се моли: спаси нас!

Ја мислим: то се Богу моле
Безбројна срца васионе,
И на висини и дубини
То цвиле болно јади њини,
Јецају као звона глас,
И као уздах: спаси нас!
slike pesnika

Милорад Павић – КОЊИ СВЕТОГА МАРКА ИЛИ РОМАН О ТРОЈИ

milorad pavic konji svetoga marka ili roman o troji
Хеј!...   шуми, веверице су увек двапут даље од места где их чујеш како глођу орахе. У сну, ми смо увек двапут млађи него на јави, као она бесловесна жена, што је дојећи ме, заспала и сањала да сиса своју матер. Пробудила се у страху јер је уснила да ће наш град Троја изгорети због детета рођеног оног дана, када кобиле буду изведене на пашу да их оплоди ветар. У то време наш град Троја још је био сав на бродовима. Са биковима победницима и кобилама отиснули смо се са Кипра музући све што сису има, али до Азије нисмо стигли. На путу нас је затекла маина и бродови су стајали у крду мршавих једара већ три седмице. А ми умесили помрчину па вечерај очима.

– Неко је нечист и грешан на бродовима – говорило се у Троји. И чим мати исприча сан, сви се сетише да су укротитељи једара тог дана извели наше кобиле на крме не би ли привукли ветрове из Грчке да их опашу и тако померили бродовље. Али, кобиле су узалуд прделе у једра. Тада се утврди да је један дечак, рођен тог дана, био свакако кривац што се не креће с места, то јест с воде, и грешник због којег је требало да према пророчанству изгори цео град. Уплашени од ватре већ ту на бродовима пуним балеге и куване земље, бацише Тројанци дете у воду, али бродови не кретоше. Тада се сетише да сам и ја рођен истог дана нешто касније. Дадоше ме једном морнару да ме гурне у море, али ме он, потплаћен сребрном потковицом, спусти крадом ноћу у чамац, укрца са мном и козу, веза је за крму и тако нас пусти пут обале и планине Иде. 

Чим се ја скидох с брода, ветар дуну, а галије све од реда кретоше пут Азије, ка новој обали, а мене коза дојећи и мокрећи по мени, допреми до копна. Тамо ме дочекаше крда других коза и нађе једна скитница од оних што могу да зауставе браду да не расте, а живе бојећи за малу плату ускршња јаја и исликавају перје гускама. Скитница ме даде пастирима где ми наденуше име Париж Пастиревић Александар, и ја с њима одрастох и тако се извештих њиховом послу, да сам могао и шкорпионе напасати. Бацао сам камен колико ми глас досеже и био леп да су ме хтеле не само жене и богиње, него и козе, и тако остадох удовац најпре с једном козом. И никада не бих дознао одакле сам, да нисам једном крадом отерао наше животиње у Троју на борбу бикова и тамо случајно упознао своју породицу. Видео сам на обали два мраморника, два убога ћавола како зидају град силазећи у зној све дубље што се зид више дизао. Један од њих се звао Пебуш и био је стругало, и резао је и намештао камење, и зидаху на копну онако како је он желео. Други, Нептонуш, беше морски ђаво и заповедаше мору. И вађаше благо из мора, и зидаху како су хтели на води.

– То је тај град – помислих – што треба да изгори због мене. И тако подигоше Троју ни на копну ни на таласима, допола слану, отпола на печеном камену, и у њој се моја породица насели и увећа. Мој млађи брат рођен на копну добио је име Јелен и ово је прича о њему и истина о мени. 

То је било овако. Отац је имао самострел који подбацује, али га није мењао, јер је струна имала леп и дуготрајан звук. Уместо да нишани изнад животиње, он би обично пуштао да му рука мало јаче тргне при одапињању, и тако би доводио стрелу право у циљ, јелен би био већ погођен, а самострел је још увек звонио пријатним гласом, који је испуњавао шуму тако да се надалеко могло рећи:

– Чујеш? Приамуж је опет гладан. Он лови! Прозвиште Приамужевић, мој брат је добио по оцу, вештом са коњима и „при аму". Име Јелен, мом брату наденула је мати у знак кајања. Она је тврдила да је у тренутку када је мој брат зачет кушала јелењег меса и то меса јелена којег је отац устрелио на несрећан и недостојан начин. Читаву драгу ноћ он је јурио за дивљачи и није ни уха уловио. Самострел је већ почео сам од себе да бруји на ноћној влази и да растерује дивљач, када је отац спазио јелена по којем је мој брат добио име, али животиња је била далеко и није ју могао домашити. Онда ју је Приамуж прекрстио и покушао да молитвом веже за место и тако је принуди да буде устрељена. Гледао ју је и говорио:

– Отац мој и мати моја оставили су ме, а зима и у ушима. Болује тело, близу је старост, наоколо невоље; послови притежу, рад мој ником не треба, пријатељи изневерише, црква је без пастира. Скиде се све лепо, обнажи зло. Пловимо по мраку, нигде се пристан не види. Да ли не весламо у месту? Оковратници жуље, мада стигосмо до чакшира раскопчавајући се. Христос је заспао. Шта ће још бити? Од зала једино избављење је смрт. Но, и тамошње ме плаши, ако је судити по овдашњем... Јелен је на те речи пришао и чекао ухваћен у замку молитве, ко тело у душу, и отац га је устрелио. После вечере родитељи су легли у сирову јеленску кожу, још топлу, и у њој зачели мог брата, а мајка му је у знак кајања наденула име Јелен. Чим је одрастао показало се да неће бити леп, семењив и јак као ја. 

Још у детињству змије су му олизале очи и уши, и он је отада остао нездрав. Имао је свету болест, постао је видовит и сви су говорили да ће прорицати будућност. Говорио је неким чудним језиком пуним поштапалица, као преко шљивине коштице, и то је изгледало као кад птице ходају. Али, када би онако јадан и длаком опасан, увек удављен у рачијој светлости заосталој од јуче, случајно стао уз прозор или на врата, одједном би као птица, кад сине сунце, запевао дубоким меким гласом који је летео лако у сусрет сутрашњици као пас пуштен с ланца. Када су видели да је очи засадио светим лаврама и да види дрвеће с врховима у сутрашњем дану, родитељи су га дали монасима на старање. Чим се појавио у манастиру, показали су му те мазгове, његове нове учитеље. Један је увек ћутао а други стално брбљао као да нису исту врсту меса носили за зубима. Били су кажњени због узвраћене нетрпељивости и мржње. Седели су у заједничкој ћелији чудно суочени, узајамно подмећући један другом по колено као седиште и молили се укрстивши руке, тако да су имали два лева и два десна длана склопљена унакрст у молитви. О врату је сваки од њих имао обешен камен, који су обично носили љубавници и њиме се дозивали. Тај камен био је шупаљ и када би се брзо обртао на узици, сасвим тихо је зврјао, али се то могло чути веома далеко. Тако су се дозивали како би увек знали где се који налази, јер су живели у страху да један другоме не учини што нажао у време док се узајамно не држе на оку.

Јелену су одмах рекли две ствари: Прво. У сну, човек је увек двапут млађи него на јави, али су наша сећања и наше сузе и на јави двапут старији од нас. Његова чула – нагваждали су даље они – само су провучена кроз његово тело и не завршавају се у њему, него једно од њих, блатњаво и црно, излази из земље и пуже из прошлости ка сутрашњици и Сунцу, као биљка, а друго силази из светлости чисто и прозрачно на земљу, и надгледа прошлост. Једно грокће и рже на успону и у напору, а друго силази у највећој тишини, што је знак да савршено обавља свој посао без напора и шума. Циљ је онога које се пење да се очисти, онога које силази, да се не укаља. Јелен Приамужевић је на месту где се његова чула везују на свом путу у осмицу. Друго. Ако хоће да обезбеди своје врлине, он ће морати да обузда своју жеђ. Наиме, ти магарци су му открили да је његов проблем у томе, што после доласка у манастир неће смети да утоли жеђ обичном водом, него само водом са једне одређене реке. Та вода, показали су му они, тече недалеко од планине Иде и на њу се скупља жедна зверад предвече на појило. Али, како је вода горка, сва зверад, питома и дивља, стоји по обалама и чека док не наиђе Инорог да пије. Када он дође и сагне се над воду да пије, а његов рог додирне таласе, вода се замути и престане бити горка докле год је рог у њој. Тада све животиње, па и мој брат Јелен Приамужевић, могу да пију све докле Инорог не угаси жеђ и не подигне главу. Чим рог из воде изиђе, она остаје опет горка као и раније. У том кратком часу, док једино можеш да се напијеш, твој је задатак наговарали су монаси мог брата - да се од тога уздржиш. Ево због чега. Док Инорог пије и његов рог мути воду, његове очи је мало даље одатле бистре, и у том тренутку и на таквом месту, док је вода и бистра и слатка за пиће, можеш, ако ниси и сам заузет гашењем жећи, да видиш кроз своју смрт будућност чисто и јасно као на длану. При том мораш пазити на лик који ће ти се на дну реке указати таквом приликом. Догађаји, које будеш видео, добиће смисао тек од тог лика. Ако буде мушки, онда ће се виђено и проречено односити на простор који је порастао у знаку Сунца, Истока и јутра, а ако буде женски лик у води, догађаји које си прорекао односиће се на простор у знаку Запада, ноћи и Месеца. Укратко, ако видиш да гори град, а под њим на дну воде спазиш женско лице, знај да је град на Западу. И обратно. – На крају – довршили су ови празнослови причу одвешћемо те да видиш коње, како би знао на шта личи Инорог. То је дуг пут и на њега ћемо те повести када схватиш све остало. Тако је мој брат почео да учи. То је трајало дуго и најтеже је од свега било научити се на жеђ, а не умрети. 

Када су мислили да је све најзад припремљено, монаси су се спремили. У колут сира заболи су љуту паприку, сир залили воском, исплели од траве прстење и кренули. Пловили су као два уплашена јунца с мајмуном дуж азијске обале све до царскога града, спавајући на броду у „рисјем кругу" оцртаном око њих и с крстићима под језиком, мислећи да су тако безбедни. Одбијали су да једу рибу пошто су сматрали да се она сме јести само у месецима који имају кичму (глас р) у имену. Када су се искрцали, сав новац су дали првој скитници која их је преварила да ће им открити тајну где у Цариграду има закопаног блага. Када је примио кесу, овај им је шапнуо: „Под сваком петом земље има блага!" и изгубио се. Тако су посао морали обавити брзо и одмах се вратити.

Отишли су на главни трг и Јелену Приамужевићу показали четири бронзана коња изливена у време Александра Великог. Мећу њима Јелен је одмах препознао Инорога, само што на његовом челу овде није било никаквих израслина. Тада су му монаси рекли:

– Погледаје добро коње. Они сада мирују. Али, кад год се коњи покрену, пропада једна царевина... 

***
Када су се вратили, одвели су брата на обалу реке и оставили га да ослушкује, да њуши као зверка у хору с другим животињама злочесту и мутну воду мећу морима, што није за пиће; да вреба Инорога и савлађује своју жеђ. И тако су залогаји у његовом грлу полако почели да сахрањују јелена у њему. Али човек никада не зна када ће доћи анђео и тако мој брат није могао знати када ће доћи Инорог.

Много пута је долазио, а мој брат није могао одолети жеђи или сну, или није погодио час када Инорог воду избистри очима и тако дуго није успео да прогледа кроз своју болест у будућност. Али, једном му је пошло за руком све, и тада се пред њиме, тим залудником и кукавицом, отворило и пукло у недоглед безброј бесмислица које је видео тако јасно, да су га испуниле свег, као оне људе, који су пуни смеха. Он је гледао све даље и даље кроз дане који навиру као таласи и непрекидно нам говорио шта види. А видео је своју суботњу браду пораслу пре времена у недељу, тако да није могао да је дохвати и очешља. Отворила су му се копна и будуће растиње зашумело му је у ушима и укус камења у устима му је прокључао. Бројећи сунчане године, видео је он како се огњена јабука Евжина и Адамља сели у наш град Троју. И видео је мене, свог брата Парижа Пастиревића Александра, како забијам чобански штап у шешир, како презувам чарапе и идем у Спарту да прстом умоченим у вино испишем љубавну понуду на столу једној лепој и туђој жени по имену Јелена. И видео је затим како ћу ту жену украсти као овцу и однети у наш град Троју, и како ће од тога Троја прихватити огњену јабуку и сагорети до темеља... 

И видео је и даље, све дубље, мој брат Јелен Приамужевић, кроз време свакакве трице и кучине, и није могао да се заустави тонући кроз своје очи у време када тих очију неће бити, као кад се чарапа изврће. Од палми је научио да је стајање најболније, али је стајао и даље на прозору између својих ушију и гледао у будућност, и видео крсташе у Цариграду 1204. како товаре четири дебела коња на венецијанске галије, видео је уплашене Палеологе и Словене обувене у блато како забадају копља у цариградске вратнице и како пропада још једна царевина. И видео је како се Рим сели у Цариград и видео је Рим у Москви и брод Индикоплова Козме и Колумбов брод на обалама Новога света, видео је Турке под Бечом и Наполеона у зими, и Гале у Белорусији пуне коњског меса... 

И видео је мој јуродиви брат Јелен Приамужевић, са тројанских бедема црвене снегова једнога октобра у Русији, и видео VŠ2- Kpe§ и четворицу на Јалти и Стаљина 1948, и, престрашен, раздирући магле својих грехова, видео Јерусалим и плача зид и Арапе и нафту како тече опет на исток, и Англосаксонце на Месецу у васељени где су совјетски Руси, и ко зна шта још и докле је видео црпећи кладенце својих пророчких очију. А на дну, видео је бачен примерак италијанског дневника Sogpege bela zega, од 21. марта 1975. године, и читао самоме себи дувајући у врат оно што је било написано у тим новинама: „Један од четири чувена бронзана коња, који вековима красе прочеље Базилике светога Марка у Венецији, уклоњен је прекјуче са свог постоља јер га је напао рак бронзе. Пуна двадесет три века ови су коњи одолевали успешно налетима ветрова с мора и кишама, али се нису могли отети погубном утицају затрованога ваздуха нашег доба. И тако коњи плаћају високу цену коју човечанство и иначе плаћа за свој технички напредак, јер разорне честице су опасно оштетиле хиљадугодишње тело ових лепих споменика. Уклањање једног од коња са прочеља Базилике светога Марка, подсетило је многе Венецијанце на стару изреку: „Када се коњи светога Марка покрену, пропада једна од две царевине. Која ће то бити овога пута?"... Да би одговорио на то питање, мом брату је остало још једино да распозна је ли у води женски или мушки лик одражен. Хоће ли пропасти Запад или Исток? 

И тамо, где су очи Инорога разбистриле таласе, спазио је на дну воде тебе, што читаш ове редове и мислиш у својој скамији или наслоњачи да си у безбедности и изван игре. Тада је од свих тих смицалица и трабуњања мени дојадило, и ја сам забо чобански штап у шешир и презувши чарапе, отишао у Спарту да прстом умоченим у вино испишем на столу љубавну понуду оној лепој жени Јелени Василеуси. Нек виђено једном већ почне!

slike pesnika

Милорад Павић – HORROR VACUI

milorad pavic horror vacuiБојим се празних вртова изгубљених у мојем срцу, до којих не знам пут
Јер не бирам ја птице које ће на њих слетати и своје кобне гласнике
Моји преци можда већ шаљу на њине незнане врхове
И моја сећања постају од мене старија

Тону у прошлост и власти да их задржим немам. У свећњаку што носим
Векови се гасе од лепршања страха из мојег срца
Постајем пехар и у њему јелен се тучани
Поново дави при сваком доливању крви

Или ко леут звоним од непознатих двора теђак и глух од убаченог сребра
И умрли предак се покреће у мени у послатом кроз времена ропцу.
О, древна Госпо страха, што плачеш сузама пуним прохујалих пролећа,

Јесу ли твоји ови ужаси, ужаси једре и нестале женке
Што се блистају положени у мене као бисер у шкољку крви,
Те се отварам под нечијим суровим погледом старијим од сопствених очију?
slike pesnika

Јасна Миленовић – ПРАГРЕХ

jasna miilenovic pragrehСкидам се са себе:
влас по власак,
обрва, трепавица, очић.
Лист уха лелуја,
одламам уз прасак
са шатре кључњаче кочић.

Скидам се са себе:
шака ручна и ножна,
дашак дојке, пупак зрео,
бледа навлака кожна,
колена уздах врео.

Отварам ребрасте шалокатре,
пазуха напухана једра,
зупчасти угарак пршљенске ватре,
наткривену сенку бедра.

Још се само на доручје сводим
и два чланка малога прста.
Из чије ћу главе да се родим
и опет допаднем крста?
slike pesnika

Јасна Миленовић – ЗДРАВИЦА ЗА ПРИНЦА

jasna miilenovic zdravica za princaНаздрављам ти пехаром божанског пића.
Крвљу грозда коју ти, ево, насух.
Моје је срце од зрна, и лептирића...
Премало или превише – у овоме часу?

Ти си опојни буке на моме жедном непцу.
Девојачком руком мажено виногорје.
Зрела светлост устрептала у ждрепцу,
па преломљена искричаво у обзорје.

Бачва је, ево, постеља винска:
у њој крв лозе у вранчеву се претаче.
Ти си она најбоља берба, вилинска.
Теби се, зрно по зрно, гроздови свлаче.

У овој храстовој лежаљци страст одлежава.
Укус љубавника. Нежности талог.
Тајна врења. Време обележава
све што смо укапали, као залог.

Ти си путељак што виноградом врлуда.
Грозд усред сунчевог загрљаја.
Ти си нектар из ког се изнедре чуда:
клецне ми колено од једног гутљаја...

Од два гутљаја – сасвим сам опијена.
Од три – потпуно у екстази.
Зри вино. Зрим и ја, као жена:
врцају капи док зрна газим.

Ушушкана у нежност виновог листа,
окупана слашћу свакога грозда,
наздрављам ти вино – Љубави чиста!
Нека те никада не буде доста!

Наздрављам ти, грозде, за кћер и сина.
И божанском нектару, достојном краља и принца.
Нек обгрли сваки чокот виноносна Власина,
са златном круном Сунца изнад Власотинца!
slike pesnika

Јасна Миленовић – КЛОПКА

jasna miilenovic klopkaУхваћена у загрљај,
видим Твоје лице,
пред сањани дрхтај
шкљоцнуће вилице.

Тај последњи зум,
пре те слатке смрти,
кад се Универзум
кô рулет заврти,

бацићеш ме, зрелу,
са ове литице,
у скоку газелу,
на усне – грабљивице.

Твоје руке – ступице,
што ми живот вежу:
приближаваш лице,
губим равнотежу...

Мрак на очи пада.
А на усне склопка.
Тврђава. Опсада.
Клопка. Само клопка...
slike pesnika

Јасна Миленовић – У ЗМАЈ-ЈОВИНОЈ

jasna miilenovic u zmaj-jovinojГутљај по гутљај куваног вина,
и већ се загрева Змај-Јовина:
свећица сенке по зиду баца,
дрхтава од жудних пољубаца.
Свет се само на страсти свео.
На додир коже, на уздах врео.
Од Чежње сам твоје посве лака,
док носиш ме преко басамака.
Љубав се из лампе чаробне вине
на поприште везене постељине,
где у загрљај Жеља се слива,
и трен од двоје кад једно бива...
Стопљени, тако, у Једно Биће,
дуго смирујемо лептириће...
slike pesnika

Јасна Миленовић – ПРИЗИВАЊЕ

jasna miilenovic prizivanje
Призивала сам Шећерног Вилењака
да срце засвира.
Сребрна брада. Око Дечака.
Ребра клавира.

Призивала сам Сан летње ноћи.
Траг Шекспира.
Степениште којим ће доћи
дах недодира.

Призивала сам Сапфину сенку.
Да ме прати.
Дојаха Јунак на Зеленку –
Да ли ће стати?
slike pesnika

Јасна Миленовић – ПИСМО ИЗДАЛЕКА

jasna miilenovic pismo izdaleka
Слободно ми пиши,
залепи на коверат маркицу:
лизни је. Не диши...
Замисли осмех на моме лицу.

Замисли како читам:
слова и речи теку.
Замисли ветра ритам.
Фрушку. Славуја. Реку.

Замисли:  трепери липа,
стихом  обавијена.
А твоје перо сипа
у писмо слова шарена.

Ја – читам у кухињи.
На столу – за двоје вечера.
Обома се чини:
мирише са твога пера,

у чаши вино цакли.
На тацници колачи.
Писмом смо се помакли...
А то нешто значи.

Озариће око и чело
овај дан, после јуче:
поштар ми писмо бело
спушта у сандуче.

slike pesnika

Јасна Миленовић – ШАХ

jasna miilenovic sah
Спремни за поља шездесет четири,
страст нам игре из ока вири.
У крви расте за игром жеља.
Умом шири шаховска постеља.

Већ први потез у жар ме баци:
напредују прсти – пешаци,
а скакач несити, скакача-језика
врело посече твог коњаника.

И бујица се крви свали
кад ловац протрчи по дијагонали.
И рука-ловац циљу заплови:
тврђаву бране бедра – топови.

На високој кули – страствена Краљица
част Краља брани хладнога лица,
док пољем напредују храбри пиони:
црни напада – бели се склони.

У жару битке страст борбе сева,
Краљица противнике разодева.
Гле, Краљ се размрда: биће боље,
помери се за једно поље.

И док бриди од језика-мача
Краљицу пробуди потез скакача,
који Краљу објављује рат,
војска завиче: ево га МАТ!

Две војске попадале сучелице,
око Краља и око Краљице.
И мир се победе светом рашири...
Распе на поља шездесет четири.

slike pesnika

Јасна Миленовић – БРЕЗА И ОБЛАК

jasna miilenovic breza i obkakДа ли би било исто
да сам јела, или липа?
И зар би по њима могао
овако капи да сипа?

Да ли би било исто
да је он камен, ил’ брег?
Овако ме нежно грли
као киша, кô снег.

Да је ветар из степе,
па да крај мене стане,
дрхтала бих сваким листом,
а он би ми чешљао гране.

Док он нада мном бдије –
све на зелено мирише,
облачи ми хаљину по мери,
скројену од кише.
slike pesnika

Кристина Лугн – ПРОМИЈЕНИЛА САМ ТАПЕТЕ

kristina lugn promjenila sam tapete u tvojoj sobiПромијенила сам тапете у твојој соби,
твоју одјећу бацила, твоје књиге продала,
твој кревет сакрила у подруму
твоју храну појела
твоју маму утјешила
чежња за тобом почиње слабити
надам се такође да је и са тобом све у реду
и да се не бринеш без потребе.

• Превели Хатиџа Мујкановић и Рефик Личина
slike pesnika

Кристина Лугн – УПРКОС КИШИ

kristina lugn uprkos kisiУпркос киши, упркос старој одјећи
упркос меланхолији, он се поново
вратио,
и жели ме ноћас опет, његово је
стрпљење бескрајно
он стоји промрзао и тужан у киши и опет чека
упркос стотинама хиљада лудих возила
упркос стотинама хиљада побјесњелих пореских обвезника
упркос протестима ноћних чувара
он ме ноћас опет жели
упркос да сам му објаснила
да сам уплашена и желим спавати
Упркос да сам попила вино, врата забравила
и сакрила се иза својих
Икеа-жалузина са веселом мустром

• Превели Хатиџа Мујкановић и Рефик Личина
slike pesnika

Јован Христић – ОПШТА МЕСТА

jovan hristic opsta mesta
Дивна, добра, стара општа места,
Што навру увек када се годишња доба мењају –
Радосно пролеће, врелина лета, време наготе и додира,
Сетни јесењи предели када се мисли о пролазности,
Зимски снегови и топлота у затвореним собама.

Дивна, добра, стара општа места,
Што трајете дуже од времена, што нас чекате
као свежи мирис мора на изненадној окуци у брдима,
На крају узалудних трагања за новим речима
И новим значењима која никако да искрсну.

Дивна, добра, стара општа места,
Сан који се дуго нисмо усуђивали да сањамо,
Млака киша у крошњама јесењег дрвећа
И велике очи веверице, сувише лепе
Да би се могле описати друкчије до општим местима.

Дивна, добра, стара општа места,
Будите са нама док живимо
И огрејте нас са оно мало лепоте
Што је скривена у вама као тиха жар
У давно угаслом пепелу. И не остављајте нас
На милост и немилост пренемагањима краткотрајних песника. 
slike pesnika

Јован Христић – ПЕНЕЛОПА

jovan hristic penelopa
И што дан исплете ноћ ће расплести,
Једина верност времену и звездама,
Једино чекање које може да нас спасе
Одлуке која ће пресећи све наше конце.

Не, боље је тако: лебдети између
Живота и смрти, оставити само
Отворено то последње писмо и чекати
Реч која ће саму себе да напише.

Остаће увек верност ових чекања
Као лебдење између можда и можда,
Који никада не допуштају да се падне
У крваве замке изненадне одлуке. 
slike pesnika

Јован Христић – УВОД У ГЕНЕЗУ

jovan hristic uvod u genezu1
Затворен у своје ја као у тамницу
Нисам видео лето, годишња доба
Прелажаху преко прозора, тек опомена,
А пасје верно ћутање ме чекало.
Био сам слеп, глув, у зимском сну.

А дан је долазио, још додир испод пода,
Та ничија земља срца спавала је преда мном,
Док време ћутке пролази између зида и зида:
Други дан умирања да увећа наше болове.
Био сам слеп, у зимском сну, сам са својом светлошћу.

Као црв у месу што остаје затворен
На супротној страни сунца, у огледалу,
Сачекаћу, можда, то дуго жељено разбијање,
У коме се слике распадају, пламен почиње да дрхти.
Био сам глув, у зимском сну, сам са својим звуком.

Јер никада нисам имао довољно снаге
Да се рукама ухватим за решетке тога сна
И посматрам како се преда мном раствара
Шума дана, море како почиње.
Био сам слеп, глув, у зимском сну.

2
Мислим да је већ касно да се окренем,
Сиђем, или се успнем уз исте степенице
Где моја провидна крв диже се ил
Спушта. То тихо трајање
Као спора река односи моје обале.

Ако се будућност налази у чекању,
Остаће непозната, смисао
Никада откривен, свако веровање
Тајна нашем оку. То тихо трајање
Као спори црв нагриза моје стабло.

И грчи се црв у средишту јабуке,
У непокретно месо око себе, док ветар
Не покрене јабуку, река не однесе стабло,
И крв се појави. То тихо трајање
Као стара рана исцрпљује моју крв.

Крв постаје крв, у месу пут пробијен,
Сунце рођено ветром, велика глад неба,
Улази у јабуку, покреће ветар.
Ипак, касно је. То тихо трајање
Нагриза моје стабло, исцрпљује моју крв.

3
Нека куца под нашим прстима одроњено
Срце као земља као јабука,
Нећемо увек настањивати тај исти жути предео,
Ту исту реку још једном гледаћемо
Страх наш у жељу кад буде претворен.

Ту исту реку гледаћемо још једном
Са пусте обале, пре но што шуме
Покажу своје путеве, и сухо сунце зађе,
Свако са својом јабуком.
Страх наш у жељу кад буде претворен.

Ветар се диже, треба покушати да се живи,
Иако мртви, мораћемо још једном
Научити да дишемо, навићи сухе гране,
На једно друго сунце, крај песка и песка.
Страх наш у жељу кад буде претворен.

Ту тамнија но гримиз вода бива,
Пустиње процвале ко руже, пустиње убиће,
Друга обало приђи, да будемо на другој обали.
Тај исти жути предео нећемо увек настањивати.
Страх наш у жељу кад буде претворен.
slike pesnika

Еуђенио Монтале – ЕПИГРАМ

eudjenio montale epigram
Сбарбаро, дјечак мушичав, савија разнобојне
папире и прави од њих лађице што их повјерава каљужи
помичној каква канала; гледај их како одлазе даље.
Буди опрезан за њега, човјече који пролазиш:
штапом својим дохвати осјетљиво бродовље
да се не изгуби; води га до лучице од камења.

Превео Младен Мачиједо
slike pesnika

Еуђенио Монтале – КУЋА ЦАРИНИКА

eudjenio montale kuca carinika
Ти се не сјећаш куће цариника на узвисини стрмоглавце над стијенама:
пуста те чека од вечери
кад је ушао у њу рој твојих мисли и застао немиран.

Лебић годинама шиба старе зидине
а звук твог смијеха више није радостан:
компас безумно срља у опасност
а прорачун се коцака не враћа.
Ти се не сјећаш: друго вријеме одвраћа
твоје памћење; нит се одмата.

Још држим један крај; али удаљује се
кућа а на врху крова вјетроказ задимљен немилосрдно се врти.
Још држим један крај; али ти остајеш сама
и не дишеш овдје у тмини.

Ох обзорје у бијегу, гдје се пали
ријетко свјетло танкера!
Је ли пролаз овдје? (обнавља се вал још увијек на хриди што се одрања…)
Ти се не сјећаш куће ове
моје вечери. А ја не знам тко остаје а тко одлази.

Превео Младен Мачиједо
slike pesnika

Урош Вуковић – ЛАБУД

uros vukovic labud
Уморан сам, уморан сам од лутања, 
Од каравана старих сиједи ми коса млада,
Уморан сам, уморан од звукова копита,
На свакој сам станици све више равнодушан.

Има ли неђе неке куће дрвене,
Језера неког крај шумарка зеленог
По чијој води бијели лабуд крилима маше
Под шашавим зрацима мјесеца жутог?

Тамо бих, тамо бих мој Боже,
Спустио свој штап и тешку торбу с леђа,
Легао на обали и гледао у небеса,
Марио не бих за градове и државе.

Слушао бих повјетарац како се по ваздуху шеткура,
Грање како тресе мувајући се кроз дрвећа,
Тамо бих најзад, не марећи ни за шта
Спустио трепавице слушајући звук препелица.
slike pesnika

Урош Вуковић – НЕ ПАДАЈТЕ КИШЕ

uros vukovic ne padajte kise
Не падајте, не падајте кише,
Од вас нам бјеже студенткиње лијепе,
Ми нисмо Енглези, нит’ желимо бити,
Ал’ кишобрани су за студенте скупи.

Ено тамо десно нека црнка хода,
О нечему мисли, о нечему сања,
Боже, како дивно ногицама крочи,
Ко би осим мене мог’о тај корак да испрати?!...

Ено тамо лијево неке двије плавке,
Договарају сусрет са два друга црна,
У очима им страсти пламте,
А осмјех им открива пун провода сусрет.

Не падајте кише, не падајте више,
Од вас нам бјеже студенткиње лијепе,
А Стево и ја у беспарици често
Кишобрана толико да купимо немамо.
slike pesnika

Урош Вуковић – НИКШИЋ

uros vukovic niksic
И опет се враћам некој старој пјесми,
Некој гнојавој рани из прошлости давне,
Кад безбрижна су била сазвежђа и звијезде,
Кад другови су носили пластичне пиштоље.

Испред солитера трчали смо знојави
Играли игрице не слутећи на грубе дане,
Често смо се по подрумима скривали
Док тражиле су нас старешине да идемо на спавање. 

У здравоме духу класове смо крали,
Трешње са дрвећа несташно смо брали,
Два су била горе да се грања не поломе,
А петоро доље хватало је плодове.

Па смо тако до поноћи касне,
Нервирали комшије што викали су са терасе:
Кућама, кућама је ђецо вријеме,
А ми са зелене ливаде гледамо небеса и сиве солитере.

Ни мислили нисмо на године што долазе,
Како дани брзо лете, како зиме могу бити трајне,
По Никшићу хладном падале су пахуље бијеле
Онако симболично – за сурле недужне и невине.

Година прође, а за њом и многе друге,
Умјесто безазлених игри лопова и полицајаца,
Сада окрутна реалност пред очима нас гледа, 
Планета земља се окренула наопачке,

Челични ланци бачени су на безбрижне улице.
slike pesnika

Урош Вуковић – РИЈЕЧ

uros vukovic rijec
Ноћу не спавам од туге и пјесме,
Дању не бројим часове и минуте…

Тражим ријеч што бјежи ми кроз прсте,
Тражим ријеч у кругу од квадрата.
У ћошковима собе не могу да је нађем,
На плафону виси паук што нимало не помаже.

Тражим је, тражим је због наде и спаса,
А она се тачно, тачно прије снова јавља:
Рађа се,
Зове ме,
Не да ми даха,
Не да ми да спавам…

И тако са њом кроз поноћ ја лутам
Као мјесец страшни који ноћу влада.

Дан,
Ноћ,
Ријеч,
Све до јутра руменога…

Па је опет тражим
Опет због ње страдам,
Па је опет губим
И нечему се новом опет надам…
slike pesnika

Урош Вуковић – САМОЋА

uros vukovic samoca
Сунце се као лимун сакрило иза облака,
Пререзало га ножем да пукне као балон водени,
Просула се течност што се сливала по нашим образима
Док смо грицкали усне и мрсили косе са прстима.

Мокри до голе коже од јаке кише и од врућег љета,
Сви се крили испод кровова док смо ми трчали по шеталиштима.
Пролазни тренуци - мир, дуга шетња и тишина пуна слова,
Данас, кад мислим о срећи – схватам шта је самоћа.

slike pesnika

Урош Вуковић – СОНЕТ СТВАРНОСТИ

uros vukovic sonet stvarnosti
Између стварности моје и твоје
Само је простор и мирис пун маште.
Ти сањаш бистри ваздух на врх планине,
Ја сањам коњанике у јуришу кроз пољане.

Празнина између стварности наше
Мистерија је која крије енигме,
И све што видимо голим оком у тој празнини
Именујемо садржајем да се не би изгубили.

Све радимо да попунимо духовне празнине,
Неко се у један пољубац пун страсти занесе
Па уснама врелим излијечи снове тешке,

А неко од тог истог пољупца меденог,
Пакује кофере и на путеве иде,
Далеко, далеко од усана што му снове лијече.

slike pesnika

Урош Вуковић – СОНЕТ ТАШМАЈДАНУ

uros vukovic sonet tasmajdanu
Сјећање једно и ожиљак без суза,
Музе у хору и хармонична акапела,
Пожутјело лишће веселог октобра,
Ташмајдански парк и враголанка једна.

Усне су јој јагоде а коса црна и густа,
Дланови јој снажни а тако је њежна,
Природа јој подарила ритам веселог нереда
А очи јој блистају под окриљем сунца.

Тај немиран ритам, та немирна слобода,
Гризла нам је усне све до крви благе,
А вјетар је дизао лишће благо као рима.

И црвено небо и добро старо вино,
И невина срца и младости цвијет –
Блажена нам памет образе пекла.
slike pesnika

Урош Вуковић – СТИХОВИ

uros vukovic stihovi
Ја сам те срео
и дуго сам тајне твојих зелених очију откривао.

Ја сам те срео
и као Вавилонцу ми се језик свезао.

Ја сам те срео
и неки непријатељ иза леђа ми је грло пререзао.

Ја сам те срео
и у тишини сам ти све најљепше и најгоре рекао.

Ја сам те срео
и са грудвом у срцу утекао.

Ја сам те срео
и из страха да ћу да те волим побјегао.

slike pesnika

Урош Вуковић – ЖЕНА

uros vukovic zena
Да није жене не би ни пјесама било,
Свака се мушка рана њеним уснама лијечи.
Да није жене не би ни ратова било,
Да није жене – живот би досадан био.


slike pesnika

Танасије Младеновић – КАД ЧОВЕК ОДЕ

tanasije mladenovic kad covek ode
Кад човек оде
да ли и љубав са њим одлази?
Кад човек крене
да ли се небо за њим покрене?
Рашчиња ли се лагано,
дланом, судба злокоба
И дан и ноћ у мртвом низу,
да л’ нежно капну
Отров настанка да л’
једно друго у другом тражи
У трену истом, у последњем болу,
у белом блеску?
Ил сва се смрзне
ко што се мрзне у леденом срцу
срџба злобна
Да л’ тихо све вене,
ил све се сврши у бучном треску?
Кад човек вене и љубав свене,
ал увек стоји
Нешто што зраком фантомски лебди
ван нашег вида
Да л’ љубав људска око нас кружи
и додир тражи?
Скамењен говор, дах нашег даха,
да л’ нађу одјек на другој усни?
…Кад човек оде,
да л’ све са њиме,
да ли и љубав са њим одлази?
slike pesnika

Урош Вуковић – КОРАК

uros vukovic korak
I
Пружам ти руку јер се не познајемо.
Говорим ти своје име јер желим да знам твоје.
Упознали смо се, у неку шетњу кренули смо,
Један корак траје дан – већ годину дана познајемо се.

II
Сјећам се дана кад смо се упознали,
Пружио сам ти руку и рекао ти како се зовем,
Ти си урадила исто и рекла ми име своје,
Насмијали смо се и кренули у неку дугу шетњу.

III
Наша шетња трајала је један корак.
Још увијек се сјећам како се зовеш.
Твоја рука је тада била мекана и топла,
А сада је на њу хладна мисао моја.

Опрости ми, што те због једног корака не познајем.
slike pesnika

Урош Вуковић – МИСАО

uros vukovic misao
Мисао ме нека прогони у слутњи,
Као сијенка не да мира моме ходу,
Кроз ноћну ме тмину нека звијер прати,
А по дању ми многе шапућу у хору:

„Ко год тим путем без компаса хода
Заувијек се губи у вечерњој тами,
Ако се пак врати до почетног пута
Исти човјек није и вјечно ће да памти,
Радозналост што крије се крај утабаног пута“
slike pesnika

Урош Вуковић – МАСКЕ

uros vukovic maske
Скинули смо маске на раскршћа те ноћи,
Били смо голи од коже до капута,
Молио сам дуго до свитања сунца
А кроз маглену росу требао сам ићи.

Не кривим те жено ни за једну сцену,
Моји прсти не иду у правцу твога лица,
Само још жалим ту ноћ непребољену
И њинога јутра скандалозних трица.

Своју главу вучем по тим степама давним,
Шта сам требао а шта нисам смио рећи,
И алкохолом у овим ноћима безумним
Лијечим ране што отворио сам себи.

Н’о знам, знам ову пјесму давну,
Већ сјутра ћу у друге крајеве ићи,
Гдје ћу можда опет срести неку жену
Тако ватрено и весело усамљену.
slike pesnika

Урош Вуковић – МАРТА

uros vukovic marta
Вечерас жедан њежности жудим да видим једну жену младу.
На њеном листу моје прошлости остао сам недоречен,
И сад се том листу враћам тражећи ријеч благу и снажну,
Да оправда трагедију дрвета што се за папир узалудно сјече!

slike pesnika

Урош Вуковић – ЛИРИКА

uros vukovic lirika
Пишем вам онако, али не из чисте досаде,
Већ јер ме брине сат који се ошамућен у круг окреће,
Као будала око стола или вртешка у парку
У зачараном циклусу он мрви вријеме непостојеће.

А тамо, на Петроварадинској тврђави, погледајте -
Оне казаљке безазлене од времена постају болесне.
Не могу да их гледам више како се свакодневно муче.
Молим вас, позовите неког да их поправе,
Заиста је тужно гледати их овако унакажене;
Тотално су пролупале, не знам шта им је;
Можда им се језик залијепио за зубе па не могу да изговоре,
Или можда не желе да чујемо праве истине
Које се крију иза завјеса ових лажи пуних неправде.

Небитно је, неважно је - постало свеједно је,
Само их поправите или их заједно са мном сломите,
Јер од њих ме нека лирика јури са којом се у круг вртим,
Лирика од које не могу да побјегнем.
slike pesnika

Урош Вуковић – ПРИМОРСКО ЈУТРО

uros vukovic primorsko jutro
I
Приморско јутро, ти и ја
У ноћи те бијелој сретох
Испод бора зеленога…
Тишина је владала као сан
А ти си мирно гледала талас пјенушав
Коса ти се повјетарацем вијорила
Као звјездана ноћ Ван Гога
А унуче бога Амора
Плело је пјесму златних плетеница

II
Бијела ноћ, ти и ја
Циганска нас пјесма пратила
Све до јутра руменога…
А хармоника ведро пјевала
За два ока плава испод трепавица
Што у ноћ бијелу су срела два ока зелена
Која личе на долине рајских пејзажа
И руже што беру музе у пролазу крај авлија
Па бацају са неба унуку бога Амора

III
Приморско јутро, бонаца, ти и ја
Црвено вино и влажна марамица
По образу ти се сливала суза бесрамница…
Цигана од јуче није било са друговима
И није свирала хармоника са трубама
Нас су пратиле сијенке два човјека
И бића су нам се у једно стопила
Ти си одлазећи рекла „збогом“,
Ја сам остао и помислио „каква жена – ај!“
slike pesnika

Урош Вуковић – КАТАНАЦ

uros vukovic katanac
Ако је воља слободна – њени ланци су тешки. 
Ако су катанци на ланцима – ко кључеве носи?
Ако је то стражар – онда смо у тамници,
Ако смо у тамници значи да нисмо слободни.


slike pesnika

Урош Вуковић – ИЗБЈЕГЛИЦЕ

uros vukovic izbjeglice
Сви смо ми избјеглице себе самих,
И цијели свој вијек собом вјекујемо.
Тражимо се по земљама страним,
А странци смо у земљама својим.

У лобањама нашим кроз мозгове вијугаве
Као рудари копамо кроз цијеви пуних маште,
Тражимо одговоре, одговоре, одговоре,
А за њима пролазе само године, године, године.

Као последњи ноћни возови оне путују
Кроз долине непознате и нашим очима далеке,
У образиљама црвене мараме око главе неке жене
Налазимо спас, мир, утјеху и снове спокојне.
 
Не познајемо више ни комшије наше,
Туђи су нам постали сви погледи блиски,
Кроз дуге шетње носимо осмјех горки
А тужне нам се дуге по небу шарене.

У кућама својим једни другима смо гости.
Гостујемо и код гостију тако.
Наздрављамо са вином и ракијом,
И тако се празни као празна чаша кућама враћамо.

И опет смо гости, свој кутак мира тражимо,
У њему се као пужеви од кише сакривамо,
За неки нестваран спас се под љуштуром молимо,
А ћошак као ћошак – обичан троугао!

На уво једно глас нам виче да се склонимо,
На друго нам шапуће да останемо да се боримо.
И тако туђински лутамо, тако цигански страдамо,
Огледало своје као непријатеље избјегавамо.

Плашимо га се, плашимо се да себи признамо,
Да се свог сопственог одраза највише бојимо,
Јер се са духом што лута кроз наше тијело једино боримо,
Па је зато лакше туђе огледало да пљунемо и сломимо.
slike pesnika

Урош Вуковић – ИСТИНА

uros vukovic istina
Нека имају преведност моје ријечи сада
У овој суморној, пепељастој ноћи, 
У којој свака звијезда у моје очи пада
Док велико небо гуши моје мале груди.

Признајем, ја рођен сам грешан, 
Пред Богом ништаван и мален,
Мали човечуљак што улицама шета,
Одрасло дијете што за миран сан не зна.

Не тражим од Бога ни ситан комад хлеба,
Не тражим ни парче опроштаја за своје гријехе,
Не молим се, нити падам на кољена
Да чујем Ријеч што спржила би тијело моје.

Тражим само слово да оправда истину скривену,
Истину која се крије као дјечак иза завјесе,
Јер ако историју пишу побједници дрски,
Сасвим је јасно да смо сви обични губитници.

Нека утону моје мисли сада,
У овој суморној, пепељастој ноћи,
У којој свака звијезда као огњиште гори
На хоризонтима ђе се ноћ са даном бори.
slike pesnika

Урош Вуковић – ГРОБАРИ

uros vukovic grobari
Заробите ме ево, о, ви гробари моји!
Заробите ме ви мртви пјесници са којима причам.
Завежите ме за дрво у шуми и реците да сам од свија вас гори,
Али свакакве сам тунеле прокопао ваших душа.

Шта вас је убило мили моји, главу на пањ ко вам је ставио?
Питам вас сада, док право на ријеч своју имам,
Је ли то био живот, животне муке и страдања,
Или вас је полако, апостолским мукама – убила тешка лирка?!
slike pesnika

Урош Вуковић – ФРИДА

uros vukovic frida
Једне ноћи сам је срео, 
Младу и јединствену, као Фрида Кало,
И занесох се у обрву њену
Као буцкасти клинац у чоколаду.

Очи њене пратиле су ме 
Као полиција преступнике,
А ја крао сам од надахнућа,
И ево, ухватише ме та два ока њена.

Ухватише ме голог!
Пендреке по мени засуше.
Рекоше: „врати све што си крао лопове,
А ја им рекох да немам ништа осим ријечи.”

Они ме затим у тамницу стрпаше,
И почеше да ме називају именима разним:
„Лопове, хуљо, бесрамниче и издајниче,
Врати све што си украо и пустићемо те!”

Ја им опет рекох да немам ништа осим ријечи,
И да их од никог нисам крао,
Да се оне саме рађају у мени
Кад гледам љепоту у очи као пупољак једва дозрео.

Они ме онда пред суд ставише,
Па рекоше: „овај човјек мора да се казни,
Он је крао, на дјелу га ухватисмо 
И слободу му часни суде због тога одузесмо!”

Судија ме тада, стар човјек, сиједих власи,
Равно у очи погледа и запита:
„Сматраш ли себе кривим окривљени,
Јеси ли од икога ишта крао?”
Ја му рекох: „јесам, пречасни суде,
Од надахнућа ја сам крао,
Од љепоте, од пупољка прољећног,
Од младости, од живота зеленог!”

И наставих да пјевам, 
Не марећи за своју казну!
slike pesnika

Урош Вуковић – НИШТА НЕ МОРА

uros vukovic nista ne mora
Ништа не мора доћи кад се мисли,
А мисли често бјеже у даљини,
Хватају се за ограде кад су буре јаке,
Плешу као балерине кад вјетар стишава се.

Кад се мисли да бура мора да предстоји,
Често се само повјетарац чује,
А кад повјетарац прође ноћни
Буре затим марширањем долазе.

Све пред собом оне носе,
Све пред собом оне ломе,
Па се човјек на њих навикне
И без камења у џеповима нигдје не иде.

Па се буре зимске опет смире
Да човјек у прољеће с цвијетом одахне,
Мирис свјежег пупољка да удахне
И за нове зиме поправи поломљене ограде.
slike pesnika

Урош Вуковић – ЦРВИ

uros vukovic црви
Једног дана биће све боље, 
Али ми нећемо бити ту,
Клинци ће опет играти жмурке,
А ми ћемо жмурити са њима
Све док нам црви месо не изједу.

Све остало биће само кост без коже,
Мозак ће трунути до празне лобање,
Прсти и дланови заборавиће образе топле,
Клинци ће одрасти у мужеве и жене,
За сличне игре створиће ново поколење.

И тако у зачарани круг, бесконачно -
Клинци ће играти жмурке испред зграде 
Све док им црви месо не изједу.

Јер то је живот! То је природа!
Ми данас мислимо да имамо власт над животињама,
А сјутра инсекти плешу по нашим кожама.

О, иронијо, мајко свих синова и кћери!

slike pesnika

Урош Вуковић – АРГЕНТИНА

uros vukovic argentina
Ово је ваша пјесма. 
Лагана као перо које вјетар носи.
Потпуно безболна и безазлена,
Настала из доколице између четири зида.

Слушајте, Аргентина је срећна земља!
Недавно је освојила свјетско првенство са својим ногама.

Толико о ногама.
Толико, госпођо, и о нашим занимљивим разговорима.
Сјетио сам се само, ето, очију ваших,
Која сличе аргентинским обалама и океанима пјенушавим,
И тога да је Аргентина првак свијета
У беспотребном такмичењу хлеба и игара.

Па, и није нека велика мука и невоља,
Ми свакако планету земљу окрећемо у круг својим стопалима;
Мада ћемо се сви ускоро вратити у положај мајмуна,
Јер наука врхунац достиже - нико више у небо не гледа,
Осим када струја нестане - па андроид престане да влада.

Збир збирова, живот у основи јесте лијеп,
А суштина је да је и банана слатка!
Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта