– Кад ме баш толико молиш, ето, хајдемо, па шта нам бог дадне! – поче Стевица, син попа Јове, жилаво и окретно момче. – Не знаш ти још какав је то човјек, да бог милостиви сачува! Никог не воли, никог не трпи, ником не вјерује. Мрзи на сав свијет, а на родбину, чини ми се, највише. Отјерао је сина од себе, а попадију је толико тукао и мучио док неке године од тешких убоја не умрије код кћери у Божићима.
Сваку жену зове Ђурђијом. Пакосно се и заједљиво слади тим именом, у ком се нешто подругљиво, ниско, нечасно крије. „Дијете, дијете, чувај се сељачкије’ Ђурђија, Христос и’ убио! Ђурђија је Ђурђија! Удри Ђурђију, криж јој Шокачки!“ продере се и силно задрма косматом, подбулом главом, кад му се парохијанин потужи на жену.
Од давнина се не може с нашом кућом. Због нурије гонио се много година с мојим дједом, и силно га је, кажу, мрзио, па и оца мрзи као Турчина, више него Турчина! Од велике мржње и пакости никад неће проћи друмом покрај наше куће, кад се враћа из парохије, иако му је много ближе, већ околиши по по сата и иде странпутицом. „Зар ја да идем путом куд пролази проклети, куљави, паклени Џибо!“ Џибо, Џибовина, тако зове оца, а дједа зове Џибукардом.
У парохији нити ће гдје ноћити нити шта окусити. Ни воде неће да се напије из туђе руке. „Не вјеруј ришћанину! Превариће, слагаће, облагаће, украшће, небо га убило!“ Док сврши вјенчање, крштење, опијело или што друго, одма на коња, па кући. Код себе не да никоме преноћити. Сам владика да дође, па ништа!
Кажу стари људи да је за турског суда само једанпут био у граду, а откад је Шваба ушао, не сјећају се да су га икад видјели. Много су га Турци мучили и једном су га хтјели код Шибића чардака на колац набити. Други су му пут пријетили да ће га на ражањ натаћи и уз ватру као вола припећи, а трећи су га пут свукли гола и држали два дана у тешким, гвозденим букаријама под врелим сунцем уз разбукталу ватру. И данас се на то тужи и вели: „Стари, крепали Џибукарда, Ђурђије и ришћани криви су томе, небо се над њима проломило!“
Не држи слуге. Све сам ради. Кува, пере, намирује коња, тимари га и чисти. Коњ му је као ала! Кад га узјаше, завришти и закопа ногама. Размитио га је, и воли га више него ишта друго на свијету. Још има једног пса. То му је, како кажу тежаци, сва сермија и родбина. Ено му се већ види кућа кроз воћњак! – викну Стевица, и глас му као мало задрхта.
Облачан, влажан, тежак дан. Свјетлост слаба, мутна; топлина се не осјећа иако је љето. Стевица се задихао и уморио од причања, па тромо ступа преда мном уским, утабаним путићем, који се као испребијана змијурина вијуга испред нас кроз засијане њиве. Тешко, густо, овлажено жито мрачасто се прелијева и повија. Зрела, једра зрнца са уздрманих класова круне се и просипају по обући. Преплашена препелица негдје се у разору залепрша, дигне на крила, па се опет скрије у бледуњавожутом житу, из кога бије влажна, пријатна свјежина.
– Богами, брате, мене лијепо страх! – трже се Стевица кад се у близини пред нама, на једном брежуљку, указа врло висока, дрвена кућа, под којом су се видјела врата од подрума с тешком, челичном бравом.
– Што?
– Не знаш ти, кажем ти, још какав је то створ! Можемо и настрадати. Истина, он мене не мрзи као оца, али…
Што се више приближујемо Стевица све немирнији, све се више мијења у лицу и плашљиво обазире.
Уђосмо у авлију. Нигдје живота. Мртва, дубока тишина. Све пусто, суморно, тешко. Само негдје у пчелињаку брује потмуло и уједначено пчеле, и тек каткад по једна, по двије прозује покрај нас, па их нестане иза дрвених, укочених стаја, које нас као хладно, презриво, зачуђено погледају.
– Да ли је код куће? – прошаптах.
– Ја мислим, да јест – одговори Стевица једва чујним, уздрхталим гласом и поче ме гурати руком, кроз коју је струјило тихано дрхтање. – Хајде ти напријед!
Приближих се лагано на прстима и извирих иза горње стрехе. Код куће је! Поднимио се на обе руке и одбочио на голе, сувоњаве лактове, па укочено, блесасто зури у нешто пред собом. На коштатом, подбулом лицу и у мутним, престрављеним очима огледало се нешто немирно, растргано, нешто тешко, суморно. Сиједа кесераста брадица у нереду, а коса с понеким црнкастим праменом, замршена, масна, разастрла се по широким, угнутим плећима.
Трже се као иза сна, као иза дубоког, тешког сна, дохвати кутију, смота цигару, припали је и поче пушити. Отпуши неколико димова, па поврже цигару на брвно крај себе, гдје их је још једно десетак лежало, само мало отпушених. Онда тешко уздахну, опет се подними и нешто се дубоко, дубоко замисли. Наједанпут устаде и поче немирно горе и доље ходати по диванани. Нешто је у себи шаптао, тешко, уморно превртао очима и млатао рукама, као да се с неким препире.
– Е, јадни и чемерни прото! – викну промукло. Покрадоше те, отеше ти све… Ономе си псу јуче крстио дијете… Јеси ли де?! Данас ти рече паре донијети, па, ето, видиш! Ама не вјеруј ришћанину, сунце га небеско сагорило!
Од силне мржње, пакости, злобе, сав се тресао и дрхтао. Умири се и сједе. Смота нову цигару, отпуши је мало, па је полагано спусти међу оне остале, те се опет одбочи на руке и замисли.
Изађох иза стрехе, а за мном Стевица.
– Помози бог, оче прото! Он се преплашено трже и унезвијерено ме погледа, силно, страховито ме погледа:
– А ко си ти?! Оклен си? Шта сам ти крив?!
– Помози бог, оче прото!
– Ама, каква си ти вјера?! Шта ћеш ти од мене? … А куд си ти пошо, Џибићу?! – писну, као да га нешто уједе за срце кад угледа Стевицу иза мојих леђа. Је ли те то посло куљави Џибо да се мало, знаш, наврнеш код проте: да видиш је ли крепо? Ако није крепо, бива, да га упиташ кад ће, а? Џибовино, Џибовино, шјеме ти се умело!… Ама, шта ће те ви, људи, од мене?!
Глас му је злобно, пакосно грмио, а кроз рапаво, промукло грло, пробијала је дрхтава узнемиреност.
– Па онако смо се, оче прото, мало наврнули…
– Ама, како сте ви ушли да вас пас не опази и не залаје?… Нећеш више ни залајати, Џибовина ти се меса на Божић најела! – загрми, суну у собу, излети с пушком и, у трку, посрћући, изгуби се иза куће.
Стевица поблиједио, па дрхће као прут. Очи му се укочиле од страха.
Пушка грмну, пас скикну!
– Тако! Кад проту не знаш чувати, који с тобом залогај братски дијели, а ти сад носи поздрав у пако старом Џибукарди! О–о! Ама како су могли ући?! – чуди се и, узбуђен, узнемирен, потресен до дна душе, хода по авлији, носећи у руци задимљену пушку. – Неко ми и звоно скино с авлијскије’ врата! – врисну, упути се, дрхћући, вратима и стаде снажно теглити за дебео конопац, који ми нисмо ни опазили кад смо ушли. Конопац је био везан за кућни комјен.
Залупаше повелика, крупна, јасна звона са свију прозора, врата, и са чађавог кућног комјена. Сва су звона вјешто била повезана једно за друго. Он стао, па љутито вуче за конопац, а звона циче, јече и потмуло се разлијежу.
Остави авлијска врата и стаде отварати стаје, мумлајући нешто кроз зубе. Кад год коју стају отвори, а звоно изнад врата цикне. Кад све обиђе, умири се мало, уђе у подрум и поче се разговарати с коњем, који радосно зарза кад се врата отворише.
– Магајце један! Како си ми, како си ми, магајце један! Нијеси ти коњ, већ онај вејити, вејити магајац! – тепа му, и чује се како га милује и лагано удара по сапима. Сад ће теби твој прото дати соли, па дати зоби, па те онда лијепо напојити и истимарити. Воли тебе твој прото, магајцино једна стара! А зељова! – раздера се и стаде љутито, злобно шкрипити зубима. Њега је прото опремио да носи у пако старом Џибукарди селам ама максуз селам, што балије кажу! Кад напоји и намири коња, уђе у собу, остави пушку и изиђе на диванану.
– Ама, што сте ви, људи, дошли? Ја тебе мало ко и познајем – окрену се мени и наднесе руку над очи. Ти си…
– Јесам, јесам, оче!
– Е, па, ето, шједи кад си дошо. А, закона ти, ђе се нађе с тим Џибиним пашчетом? … Шједи, шједи, па ћемо попити каву, па свак за својим послом! Шједи и ти, Џибићу, кад те већ ђаво донио. Шједи, Џибићу, шједи, мјесто се прошјело под тобом! Твој ми је ђед о глави радио, па отац, па сви твоји, али ево им!… Млого ми је – обрну се мени и пружи ми млин, пун несамљевене каве: – Самељи то, снажан си, видим, па ћемо попити каву, па свак за својим послом! Млого ме је, кажем ти – уђе у кућу, клекну на кољена и поче распиривати ватру. Млого ме је, кажем ти, Џибо – диже се и пође у собу. – Ђе ћу сад наћи ђезву, вилџане, шећер? А! Ево и’! – чује се из собе. Млого ме је, кажем ти – настави излазећи – Џибо облагиво и код владике и код овог швапског суда. Ама мрачајски прото, ако ’ш, мало бенда и владику и овај суд… Не гледај, Џибићу! Што звјерњаш по соби, а? Има прото свега у својој кући, немој мислити да нема… Јеси ли самлио већ? – издера се на ме.
– Јесам, оче прото, јесам! Изнесе каву. Почесмо, ја и он, пити.
– Оче прото, ули-де и Стевици један филџан.
– Јеси ли ти господар у ’вој кући, или је прото мрачајски?! – диже помамно главу и извјери се. Пи ту каву, пи! Немој туј ко будала каква заврзивати… Види ти њега! Он да мени заповиједа! Данас га први пут донесе ђаво, па већ се направио ко неки господар у мојој рођеној кући.
– Ама, није, оче прото, већ…
– Шта није, шта?! Е, е! – стаде се пакосно кесерити. Да је ово отров, налио би му и десет вилџана а не један – нек цркне пашче!… Да је теби знати колико је мене његов ђед, па отац, па сви његови мучили, облагивали, пањкали и код турског суда, и код овог швапског суда, и код владике, и код људи!… Али се мрачајски прото једанпут страшно осветио старом, крепалом Џибукарди! – шкрипну снажно зубима, поврже филџан, па устаде и поче ходати, млатајући рукама. Почуј-де, момчићу! Отишо ја једног дана у нурију да вјенчам једну сељачку Ђурђију. (То је било за султановог наџака.) Она моја Ђурђијетина остала сама код куће. Враћо сам се покасно из села. Прилазећи кући, чујем из собе Ђурђијин кикот и некакав мушки глас. Свежем коња за плот, скинем бисаге и кубурлуке, па се пришуљам пенџеру: Џибукарда с Ђурђијом! Кикоћу, говоре и уговарају, како ће ме и кад ће ме са свијета смакнути. О, небо вас убило! – врисну, и сав се од љутине затресе, јер се толико био занио у говору да му се чинило да сад гледа пред собом Ђурђију и Џибукарду и слуша како се разговарају. Поврати се из дрхтавог заноса, па настави: – Тргнем пушку из кубурлука: оћу ли пуцати, мислим се. Дуго сам премишљао, док ми нешто не суну кроз главу. Уђем у кућу, снимим с тавана три вијенца оније љутије, црљеније паприка, закључам врата на соби, намакнем капке на пенџере, па онда, како се вуруна споља ложи, турим оне паприке и пробијем пет, шест лончића на вуруни, затворим је сачом, а и тутунлук подобро зашушкам да дим не пролази. Ја кад се распали паприка, ја кад поче праштити, ја кад стаде Џибукарда с Ђурђијом играти и пјевати! „Отвори, побогу брате!“ – пишти Ђурђија ко змија у процијепу. „Отвори, оћорависмо! Помагајте, људи, поцркасмо!“ – „Оче и у Христу брате, тако ти свете причести и часне трапезе, отвори!“ – преклиње Џибукарда и таба по соби ко каравлашки међед. – „Отворићу, отворићу, док се вјенчате, и док мени Џибукарда, ’нако и спрема се, опијело очата. Вјенчасја раб божји Џибукарда, раба божја Ђурђија!“ – смијем се ја и раздраган одам испред собе. И данас ми се чини да ми је то био најзадовољнији час у животу!
Престаде и, сав блажен, задовољан што је имао то коме испричати, сједе на праг.
– То је ђед тог пашчета, ако почем нијеси знао. Крено је давно – додаде
заједљиво и злобно погледа Стевицу, па поче сркати већ охладњелу каву.
– Па шта би са њима, оче прото?
– Кад је паприка сагорила, отворио сам врата и избацио сам и’, онесвијешћене, пред кућу, онда сам, по обичају, свршио вечерњу, закључо кућу и лего спавати – рече мирно, без искре узбуђења, и припали цигарету.
– И ти си, како велиш, и како чујем, много трпио и патио?
– Јесам. А што је теби за тим? Што сам препатио, не казујем свијету! – издера се осорно, одбочи на лактове, спусти обрве, па се удуби свом снагом у некакве црне мисли и укочено се загледа у западно небо.
Вече се примиче. Сумрак се, као крадом, шири, а сунце лагано, боно, величанствено боно, за планинским врхунцима издише. На подужем дијелу западног неба пружили се тамномодри облаци, испросијецани оштрим, при крајевима зашиљеним пругама, које се црвене као усијани челик. Из раздробљених, испреметаних, пећина, избија отворена, свијетла црвен попут распаљене ватре усред црне, бурне, јесенске ноћи. Преко црвених пруга и оне чудновате, пећинске ватре превукоше се тихано мрачни облаци, и цијело западно небо чињаше се као огромни, дебели, тамни застор.
Сутон се све више смрачује, и као да лагано шушти, обавијајући све пода се у дрхтаво, нијемо, ледено ћутање. Све ћути и дрхће; све се спрема на миран, угодан починак, да у заносном, слатком ћутању проведе кратку, влажну, миришљаву ноћ. Одасвуда бије влага. Вече мирише и разлијева око себе сладак, опојан мирис. Мирише сазрело жито, миришу модре, набубриле шљиве кроз поблијеђело, поспано лишће, мирише милодув и босиље – све мирише и одише снажном, опојном свјежином, а у меком, слађаном шуштању изумиру пошљедњи, дрхтави одјеци тешког, уморног, дневног живота.
Прото се трже, погледа у ноћ, задрхта и престрављено се стресе. Клисну у собу, скиде пушку с клина, пребаци је преко себе, а дугачак нож задјену за појас, па нас оштро, сијекући очима погледа и узнемирено, дрхћући прошапта:
– Дјецо, црна је ноћ на земљу пала. Свак себи! Тражите конак!
