Ноћ се сакрила по планинама
са Хомоља Божји знак ми стиже
крваво срце сузе лије
нека буде све што било није
О нељуди!
нека се ваше зло о моје
стене разбије
нека све речи погане
прецизно ме погоде
мрзите ме људи, у касно лето
Михољског дана
мрзите ме слободно!
Шта друго овај свет нуди
дугачак низ гробаља цвета
крај Дунава се буди
устају мртваци, ја им се радујем
јер су ме дочекали као своју
славодобитница претрпљених удараца
насмејана, у бело обучена
побеђена и победник
река хучи и говори
ох, како је диван споменик
пролазности… живота
мржње… ратова.
дугачак низ дворишта лелуја на ветру
прашина вијори приче из давнина
У последњој чаши вина
свештеник изговара молитву
понеки пролазник запали свећу
Гледам на небески часовник
закаснићеш… на пољубац
За крај.
