slike pesnika

Васко Попа – КЛИНА

vasko popa klina
Један буде клин други клешта
Остали су мајстори

Клешта дохвате клин за главу
Зубима га рукама га дохвате
И вуку га вуку
Ваде га из патоса
Обично му само главу откину
Тешко је извадити из патоса клин

Мајстори онда кажу
Не ваљају клешта
Развале им вилице поломе им руке
И баце их кроз прозор

Неко други затим буде клин
Неко други клешта
Остали су мајстори
slike pesnika

Алекса Шантић – ЈЕЛА

aleksa santic jela gdje su sceri sa grla djerdani
Ко пошкропи твоје косе, Јело,
Ко ороси твоје лице б'јело?

„Јутрос стајах испод јоргована,
Па ме роса покапа са грана“.

Право кажи, а не лажи нани,
Гдје су, шћери, са грла ђердани?

„Што бих ти се, мајко, криво клела?
Јутрос сам се на јоргован пела.

За ђердан ми запе росна грана,
Па се просу испод јоргована“.

Моја шћери, моја туго, јао,
А ко ти је њедра раскопчао?

„Рано зором, не карај ме, мати,
Ја у башту одох руже брати;

Са севлије плахи вјетар прхн'о
Па ми, мајко, сва њедра разгрн'о“.

Што су мутне твоје очи тако?
„Ноћас нисам заспала никако,

Негдје славуј пјеваше са гране
Па га слушах све до зоре ране“.

А зашто ти плам уз лице бије?
Јао, шћери да врућица није?

„Није мајко! та што бих ти крила!
Малоприје код ватре сам била.

„Плаха ватра удари у лице,
Па ми с тога горе јагодице“.

Хајд' на извор, расхлади се, Јело,
Уми лице и то грло б'јело.

„Хоћу мајко!...“ Цури срце бије,
Густ јоргован младо момче крије...

1907.
slike pesnika

Десимир Благојевић – ВРЕМЕНА НЕЋЕ БИТИ ВИШЕ

desimir blagojevic vremena nece biti viseВремена неће бити ни злато да сине,
ни за грешника чији зуби од самог спомена трну;
ни лале да у склопљене очи анђеле свуку са висиние;
ни за убице што пресвлаче се у ноћ црну;

за новорођенче што дубље с каменом о врату тоне
у вир где пролећне се кише давно ућутале,
где на узбуну за пожар и смрт никако не звоне;
за децу дављенике, ни за звезде, за лале:

дејча су крила спржена од светлости ситне, петпарачке,
и од љубави што измећу се у псовке и јед,
и од зелених година што преврћу се наопачке
кô стари капут на који капље сунчев мед.

Ни времена да походимо земљ, обиђемом и град нови;
ни за љубавно расуте, што разлећу се кô свила,
заносе и болести. Ни наши снови
више не брује кô дечја румена крила.
slike pesnika

Десимир Благојевић – СРЕБРНИ ПЛИВАЧ

desimir blagojevic srebrni plivacИ ако пођеш, пођи гором:
нека у лисју трепти душа брујна.
И ако пођеш, пођи зором:
нека се светли стаза једвачујна.

И ако бродиш, броди валом:
нек се колевка сретне с гробом;
и ако ходаш, ходај жалом:
нек проговори земља с тобом.

Ти пођи мору, шуми, пођи валу;
ти броди, броди зори, броди мору;
ти иди, иди гори, иди жалу;
ти ходи, ходи земљи, њеном двору.

И ако певаш, певај о њој:
нек загрљене руке светле зраком;
и ако сањаш, сањај спокој:
нек се и зора сретне с мраком.

И ако љубиш, љуби стену:
нек љубав нађе љубав камен;
и ако тражиш земљу, тражи њену:
нек букти земља – земља пламен.

Ти хитај мору, хитај зори,
ти броди ноћи, броди брују;
ти певај о њој, певај гори,
ти љуби спокој и олују;
ти нађи земљу, ходи гају,
– бесмртан бићеш у том сјају!…

1950.
slike pesnika

Даринка Јеврић – ЈЕЗИК ЈЕ У НОКДАУНУ СЛАВЈАНСКИ

darinka jevric jezik je u nokdaunu slavjanskiЈезик је у нокдауну славјански
Овдје на старевини
муца, тетура, а шаптача почесто и устријеле
У Лучинданско свијетло јутро
на језику Руса и Срба
молитвим путем ка цркви
Николе Светог
Одгађам нокаут

Испотиха заталасам муњу-молитву гласа
Пред посве личним зидом плача
Јер Срб сам посред вароши Пришт
Гдје заузлан је говор славјански
Ал да избјегнем линч
умијем рајетински да доакам –
Ријеч материнску удомим у рибу
Пчелу птицу
Цвијет самоникао
И муњом-молитвом опкорачим
И крста знак заумним
slike pesnika

Даринка Јеврић – НОВА ЦРНИЦА

darinka jevric nova crnicaПролијећу прољећа овог
Невидљиви зракоплови
Да поља наша нађубре
Оплемене леје
Истетовирају душу
Уранијумом

Чуј осиромашеним!

Скроман сам пољодјелац
Ал на гнојиву не штедим
Бринем како ће да роди бјелица
На мојој узораној црници
Дође ми да најглавоњи
Том Нати пошаљем
Најђубрета двије – до три каре
Уранијум тај да обогате

Толико сирома нијесам бре!
Брине ме шта ће да рађа

Брине ме шта ће да рађа
Моја нова црница
Коју рђу црна моја душица
slike pesnika

Јован Дучић – КИША

jovan ducic kisaНедељу дана дажд ромиња,
Корито речно пуно муља;
Досадно, горко; и дан тиња,
Као лампа без капи уља.

По стрејама по ваздан чучи
Голубље јато, док не цркне;
Прљава вода одсвуд хучи,
И већ од подне тихо мркне.

Окна се гасе; и ноћ зија
Језива. Канда у те доби –
На прагу стоји весник коби,
А зидови су пуни змија.

(Збирка Песме сунца)
slike pesnika

Јован Јовановић Змај – РАЗГОВОР СА СРЦЕМ

jovan jovanovic razgovor sa srcemКакви тебе, срце,
Тајни јади ломе,
Те ме често молиш:
Поклони ме коме!

Та у мојим грудма
Пакост те не слама,
У вину те купам,
Лежиш на песмама.

На то мени срце:
Добро ј’ мени туди,
Ал’ би време било
Да променим груди.

Здружиће се срећа
да ме тамо прати,
Одакле ћу теби
Нову срећу слати.
Та знаш ли кад грли
Свако злато своје,
Знаш како те боли
Самовање твоје!

Тако моје срце
Често ми се моли,
А ја ћу му рећи:
Утоли, утоли!

Знаш ли где на свету
Анђелску прилику,
Анђела по души,
Анђела по лику.

Пуне очи жара;
Пуна уста сласти,
Мирисава недра
Пуна бујне страсти;

Мило чедо, коме
У погледу пише,
Да ни само не зна
За чиме уздише;

Што би знало чарне
Не склапати очи
Грлећи, љубећи
Три божије ноћи.

А четврте кад би
Легло да почива,
Молило би Бога
Да о мени снива;

Што би осећало
Да га љубим јако,
А љубит’ ме знало
Бар уполак тако;

Што би у радости
Са мном сузе лило, —
Хеј, које би моје
Само моје било.

Тако ја мом срцу
Зборим више пути.
А оно задршће,
Снужди се — па ћути.
slike pesnika

Здравка Пап – ИЗВАН МЕНЕ

zdravka pap izvan meneКовитлају се
душа и тело,
ветар дува,
време се мења,
таласи пене,
прозори пламте,
сија ко гром
из ведра неба
страшило у теби.
Сакрило се
и зна да се
дешавају чуда,
ти не знаш
шта човека тера
у заблуди да живи,
живота да нема,
ако није у
центру збивања.
slike pesnika

Здравка Пап – ЗРНО ДОБРОТЕ

zdravka pap zrno dobroteУгризла си јаук
и ранила рану,
немаш срца,
није ти жао,
злобу да лечиш
чула си кад кажу:
„ничија није горела до зоре“.
Још није касно,
да зрно доброте
посадиш крај срца.
slike pesnika

Здравка Пап – КАМЕНА ДУША

zdravka pap kamena dusaКамена душа
црну опну носи,
не зна да пева,
радости нема,
да се на судбину
каменом бациш.

Камена реч
нежности нема,
ваља се по трњу
и не осећа ништа,
боде срце и душу,
не могу више,
камен под главом
да носим и чувам.

Покрени тугу,
да разори камен,
између камена и душе
цвет да процвета.
slike pesnika

Здравка Пап – РАЈ ОД ЖИВОТА

zdravka pap raj od zivota
Урежи се у сећања,
прогласи ме лудом,
ја те волим немогуће,
ти ми медом душу сладиш
и данас се питам,
да ли је то крик навике
или љубав очајника
господари мојом умом,
баци ме међ звезде
да сијам од среће
и да се хвалим,
да сам ти поклонила
рај од живота.
slike pesnika

Здравка Пап – УЗДАХ

zdravka pap uzdah
Ослушкујем тишину,
све је по старом,
нема га,
и његовог даха
сваки шум
је уздах.
Учини ми се
да крај 
мене спава.


slike pesnika

Здравка Пап – ЖИВОТ ЦЕО

zdravka pap zivot ceo
Ставила бих
живот цео
крај једнога
белог цвета
да мирише
и да краси
ту прелепу
љубав нашу.

Ставила бих
живот цео
крај извора
неког бистрог
огледало да
нам буде,
љубави и среће.

Ставила бих
живот цео
у његове беле руке,
да га мази и шапуће,
чуваћу ја тебе , душо,
без тебе би давно умро!
slike pesnika

Здравка Пап – СЛОВО ЉУБАВИ

zdravka pap slovo ljubavi
Зар ниси чуо
да слово
на крају
љубави плаче?
Закачило се 
на вртешку
и прескаче све
што је добро,
хоће да лети
и постане прича,
за мене неће
да чује.

Слова се нижу,
у реду седе.
Слово љубави
искочи и побеже,
хоће да се игра,
правила да руши,
по траци неће
да се шета.

Слово љубави
мени треба, 
по њему живот
да проспем,
ја га тражим,
а он бежи.
Бојим се да ће
бити касно
да га ухватим
у речи.
slike pesnika

Здравка Пап – ИСТИНА

zdravka pap istina
Истину пијеш
у две чаше,
једна збори
друга ћути,
попијеш чашу жучи,
истину кажеш,
па се кајеш
и све испочетка.

Истина замотана у лаж
неће више да ћути,
помери живот у глави,
немој истину са
лажима да мешаш,
ногом истину да газиш,
по лажима да корачаш.

Мислиш да си срећан,
истина у срцу сија,
трагове туге брише.
Изађи из мрака
и покажи прстом
све оно што лажу.
slike pesnika

Здравка Пап – ЖИВА РАНА

zdravka pap ziva rana
Живи рану
са собом носим,
она ми шапуће:
Где су јој груди,
шта још чека,
што не иде
од тебе?

Где су јој груди,
кад је у мом срцу
почела да трули?

Гледајте људи,
живе ране нема
и њој нема лека!
slike pesnika

Здравка Пап – ЖИЛА КУЦАВИЦА

zdravka pap zila kucavicaНемој у предворју
твог срца
да закуца
жила куцавица,
не дај јој
да те мучи
и твој глас
нико неће чути.

Сакриј се на планети,
тамо љубави нема,
окрећу се зупчаници,
роботи слушају
шта им се каже,
нема среће,
нема плача,
сузе скривене
у машини ћуте.

Погледај око себе
како природа цвета,
пусти своје срце,
да се у вртлогу
емоција купа,
поведи га на пут
и покажи ми
људски очај.
slike pesnika

Здравка Пап

Здравка Пап, рођена Николић у селу Дрецељ, Општина Олово у Босни и Херцеговини, од оца Милована и мајке Јованке Николић. 
zdravka pap pesme biografija
Здравка Пап
Удата је и мајка је двоје деце, ћерке Дубравке и сина Ивана и они су јој подарили четворо унучади, ћерка унука Вукана и унуку Луну, а син унуку Лару и унуку Мају.

Своју поезију је објављивала  у мноштво песничких група, на порталима и зборницима „Поезија суштине“, „Лирска круна“ , „Неказано“ итд. Хаику поезија је њена посебна љубав и доста пута је похваљена.

Објавила је збирку поезије „Камена душа“ у АСоглас издаваштву и друга књига је у припреми. Учествује и на Дринским Књижевним сусретима у Зворнику.

(25. март 2023)
slike pesnika

Марина Цветајева – ОРФЕЈ

marina cvetajeva orfej
Тако су пливале: глава и лира
У даљину што узмаком цвета.
Лира је уверавала: мира!
Усне су понављале: штета!

Од крви – сребрн, од сребра –
Крвав траг лијућ пун боја,
Дуж обамирућег Хебра –
Брате мој нежни, сестро моја!

Каткад, у грчу што га туга шаље,
Ход се главе успорава.
Ал’ лира је уверавала: даље!
А усне за њом: авај!

Узглављем што у даљ се шири
Састављене ко венцем сочним –
Не тече ли крв из лире?
Ил’ из косе сребро точи?

Тако, стубама стрмим попут лађе
Речним током у колевку таласа –
По струји. Тако – ка острву
где слађе је но игде – кажу славуји.

Где су озарени остаци глава?
Реци слани вале – где лира лежи?
Можда их је сељанка гологлава
Извукла у мрежи.

•Препевао с руског Данило Киш
slike pesnika

Перо Зубац – РЕЦИМО ДА

pero zubac recimo da je otisla
Рецимо да је отишла из града
у непредвидиву вечер
и да су јој замели пути.

Рецимо да су боје којима сам
је сликао биле несталне
и да су изчилиле са коже.

Рецимо да је одлучила да је
не препознају моје зене,
да има срце невидиво.

Само да није мртва,
само да дише.

Тачка на крају приче мала је
као срце.
Стављена је лаким потезом,
али још пулсира,
још се отима светлу.
slike pesnika

Анђелко Заблаћански – СРБИНУ

andjelko zablacanski srbinu
Зар не знаш, брате, све што ти је свето
Зар су ти векови збрисали памет
И крвнику у руке пружаш длето
Да од светиња ти исклеше авет

Зар не знаш, брате, сунце где се рађа
Са својих хумки преци где ти гледе
Кад злу продајеш поколења млађа
Зар место Бога ђавола да следе

Зар не знаш, брате, ко ти је огњиште
Кô птичје гнездо рушио без стида
Како је с тобом јецало згариште
Кад су ти сву част украли из вида

Зар не знаш, брате, чија ће ти рука
Пружити кору хлеба, чија лажи
Кога не боли твоја велика мука
А ко у твом јаду свој ће да тражи

Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)
slike pesnika

Вито Марковић – ПЕСМА

vito markovic pesma
Хладно је. Сунца нема.
Мраз прети.
С нестрпљењем чекам.
Осмех неба, ведре вести,
Ведрих вести нема!
На вест лептир да лети
У мојој глави цвет процвета,
Трава букне, позелени,
Дрозд крилне увис, запева!
slike pesnika

Мика Антић – КО ТЕЧЕ УЗВОДНО

mika antic ko tece uzvodno
Постоје разбијачи времена, који ти сваког дана
одузимају помало уситњеног тебе.

Шта значи пријатељство? Бити у свему присутан,
али невидљив. Безгласан. Ненаметљив.

Шта значи љубав? Додиривати свет око себе,
али не кварити га. Бити вешт у врлинама.

Бити промућуран у посматрању, припадању,
узбуђењу, достојанству и наклоности. Сређен.

Шта значи оданост? Бити у свему читак,
али са финим осећањем мере. Без опширности.

Ценити себе, значи бирати неприступачна места.
Ко тече узводно, ушће му је у извору.
slike pesnika

Мика Антић – КАД МИСЛИШ ДА САЊАШ…

mika antic kad mislis da sanjas
Не дај да те превари погрешни врач погађач,
лажљиви читач звезда, који од силног гледања
у овоземаљске ствари, ређе него ти види небо.

Колико ја разумем, највећа је слобода кад ниси
свестан да си слободан. Оно што осећаш и као 
најмекшу свилу на себи, знај: знак је да си обухваћен.

Колико ја разумем, највећа поезија је тренутак
кад ниси свестан песме. И највећи је живот 
кад ниси свестан да живиш, него мислиш да сањаш.
slike pesnika

Наталија Војимировић – СРЕЋНИХ ПЕСНИКА НЕМА

natalija vojimirovic srecnih pesnika nema
Облаци су сиви и сунца нема
и очи су твоје сива боја
море је криво кажу, за све.
сећаш се... наше дивље плаже
окупана нага тела
и бисерне капи воде по нама
а ја срећна, разуздана и смела.
Водећи љубав... славили смо крај
јер срећних песника нема.
то је само фарса
у времену без циља
гомила речи траже оправдање
што сунце и месец
губе свој сјај.
зар су потребне речи
после дугих година.
бол се не лечи бежањем
бол се још већим болом лечи.

Воли ме сада, као тог лета
док пред нашим очима
у шапату ветрова
у мирису маслина 
нестаје света.
slike pesnika

Наталија Војимировић – СЛИКЕ МЛАДОСТИ

natalija vojimirovic slike mladosti
Слике младости улазе у собу
драге су ми, све личе на нас
у свитање хладно не дам да оду
од црних дана оне су спас

Са првим капима кише
враћа се туга као незвани гост, 
враћа се са ћошка, стара кафана
и драга лица из давних времена.

Пуно смеха, разиграна светла
наша песма лебди као дим
последња нота, и трзај жица
одлазе у ноћ... и ти са њим.

Пусти ме још ноћас, да спавам поред зида
можда ћу тако бити ближа теби
што због прошлости плачем, ја немам стида
плачем, јер будућности немам. 
slike pesnika

Наталија Војимировић – ЈЕДИНИ СПАС

natalija vojimirovic jedini spas
Осећам да је једини бег
мој једини спас
у сећањима у прошлостима
земљо у крви се гушиш
у сузама патиш.
махнито лупа срце пред крај
нчега сто човек беше
нечега сто Исус рече
„Љуби ближњег свог…“
Ако је Бог све знао
и због нас страдао
зашто не буде како рече?
када је љубав умрла
да ли зна неко?
да ли смо јој дали помен
или смо и ми постали камен.
плането плачи....  ускоро ће крај.
О кишо! Уби ме капима да не гледам више то.
хоћу да очистим дане и године од њих.
и ове јагоде.
посуте шећером и циметом
хоћу да омиришем.
хоћу да загрлим стару тренерку са грбом
и опет се осетим дететом.
Плането плачи…. и ја ћу за тобом.
И ова песма је крик из душе.
доћи ће неки... да покупе ми кости
а ја ћу се смејати, јер чујем
шта причају, туђе присвајају
за моју душу из чашица пију.
доносиће цвеће, палиће свеће
Орхидеје и каранфиле беле
а нико неће знати, да сам отишла
само док не прође ово све.
Одједном зачух таласе Дунава
коначно код куће… осетих
мирис свеже покошене траве
и далеки звук прошлости.
Срећа ипак постоји.
slike pesnika

Наталија Војимировић – ОМЕРТА

natalija vojimirovic омерта
Све што је некада
постојало, одавно није ту.
спаковано је у прошлост
у заборав.
У коферу тајни
је завет ћутања.
губитке и љубави
памте само боре на лицу
и године неспавања.
проклето дуге ноћи
грч и кнедла у грлу
неисплакане сузе и тихи
уздах... све то једном проћи.

Ти ноћни монолози 
спас су од прошлих
времена.
пожутеле слике
фигурице од порцелана
урезани датуми и имена
и све што нисмо рекли
једно другом
остаће заувек у нама.
прашина времена
талог ничега.
У ћошку љубав одбачена
И ова ноћ
која се никада не завршава.
slike pesnika

Наталија Војимировић – ДУНАВСКА

natalija vojimirovic dunavska
Ноћ се сакрила по планинама
са Хомоља Божји знак ми стиже
крваво срце сузе лије
нека буде све што било није
О нељуди!
нека се ваше зло о моје
стене разбије
нека све речи погане
прецизно ме погоде
мрзите ме људи, у касно лето
Михољског дана
мрзите ме слободно!
Шта друго овај свет нуди
дугачак низ гробаља цвета
крај Дунава се буди
устају мртваци, ја им се радујем
јер су ме дочекали као своју
славодобитница претрпљених удараца
насмејана, у бело обучена
побеђена и победник
река хучи и говори
ох, како је диван споменик
пролазности… живота
мржње… ратова.
дугачак низ дворишта лелуја на ветру

прашина вијори приче из давнина
У последњој чаши вина
свештеник изговара молитву
понеки пролазник запали свећу
Гледам на небески часовник
закаснићеш… на пољубац
За крај.
slike pesnika

Наталија Војимировић – МОЛИТВА ЗА ЉУБАВ

natalija vojimirovic molitva za ljubav
Лењо се време вуче
још једној години је крај
ја те још увек тражим
јутром, кад с кишом се будим.

На другој страни брда и мора
своју бол за мном ћутиш
цигарету палиш, у свитања тужна
тражиш мој мирис и стопа трагова.

Тражили смо се у забаченим деловима града
по возовима без возног реда, 
тражили по звездама и ноћној тмини
а срели се у молитви и истини.
slike pesnika

Наталија Војимировић – НЕДЕЉА

natalija vojimirovic nedeljaУ магловита недељна јутра се питам
смисао тражим... чему све ово.
недељом људи иду на гробља
на црном мермеру из младости слика
славимо смрт као да је празник.

Можда... када прође ово све
светлеће рекламе, пороци велеграда
просјаци, филозофи..пијанци
самоубице и ноћни шетачи.
и душе усамљене.
можда и буде све као пре.

Недељо... тужни су ти паркови
опало лишће чисте радници
пловим кроз реку успомена
над хрпом старих новина тражим
остатке Београда.

Кроз реку досаде, носталгије и сећања.
цигарете догоревају.
лампе се полако пале и светлуцају
јастук мирише на лаванду.
опет сам преварила још једну недељу.
slike pesnika

Наталија Војимировић

Наталија Војимировић је рођена у Београду 1971. године. Прву љубав, новинарство, заменила је поезијом коју пише од гимназијских дана. Сарадник је многих уметничких портала, а на свом блогу, објављује поезију, колумне, слике са догађаја попут сајма књига, рецензије, фотографије са изложби и критике.
natalija vojimirovic pesme biografija
Наталија Војимировић
Аутор је збирки песама „Град“ (2016), „Сенке на зиду“ (Расковник, 2017), кратких прича „Сава Мала и друге приче“, (Просвета, 2018) и романа „Тајна златног ланчића“ (2020).

Зборници: „Папуче од маховине“, путопис „Корак исписан пером” у издању „Звездане Прашине, зборник кратких прича „Невидљива паучина“, издавачке куће „Алма“. алманах „Нова поетика „Рамски сутони“, библиотеке „Вук Караџић“ Велико Градиште, „Поеозофија” код професора Станивука, „Неказано“ – мећународног Удружења књижевника Црна Гора Бар. 

Била је члан књижевног салона „Слободан Марковић – Либеро Маркони 10 година, чији је оснивач.супруга Слободана Марковића, Ксенија Шукуљевић - Марковић кустос позоришног музеја, театролог и књижевник. У салону је организовала бројне промоције и изложбе.

Води поетско-драмску радионицу „Реч” – у МЗ „Липов Лад“ у Булевару краља Александра у Београду. Аутор је изложбе фотографија „Путевима римских царева” (2021) у организацији Библиотеке града Беогарада и библиотеке „Бранко Миљковић” која је посвећена завичајним лепотама Ђердапске клисуре. 

Живи и ради у Београду.

(13. марта 2023)
slike pesnika

Сергеј Јесењин – ПУШКИНУ

sergej jesenjin puskinu
Сањам о једном Божјем дару
Што већ јесте руска судбина,
Стојим на Тверском булевару¹,
Себи кажем то је истина.

Плавичаста, скоро је бледа
Легенда у магли кô птица.
Пушкине! Особени, пун једа
Ти тад – ја сад сам пропалица.

Ал' твоји дивотни проводи,
Не укаљаше образе твоје.
Ливен у бронзи – кô у води
Чисти си понос земље своје.

Пред тобом стојим кô на причести,
Одговарам на питање твоје –
Срећан мрем при чистој свести,
Само да судбе наше се споје.

Али на прогон сам осуђен
И да певам још дуго, јако.
Ширином степе у песми слуђен,
Да будем кô ти – не кô свако.

•С руског препевао Анђелко Заблаћански
(Из књиге Од Пушкина до Капустина, 2019)


¹ Један од главних булевара у Москви. На њему је Пушкинов бронзани споменик.
slike pesnika

Петар Кочић – МРАЧАЈСКИ ПРОТО

petar kocic slobodi proza
– Кад ме баш толико молиш, ето, хајдемо, па шта нам бог дадне! – поче Стевица, син попа Јове, жилаво и окретно момче. – Не знаш ти још какав је то човјек, да бог милостиви сачува! Никог не воли, никог не трпи, ником не вјерује. Мрзи на сав свијет, а на родбину, чини ми се, највише. Отјерао је сина од себе, а попадију је толико тукао и мучио док неке године од тешких убоја не умрије код кћери у Божићима.

Сваку жену зове Ђурђијом. Пакосно се и заједљиво слади тим именом, у ком се нешто подругљиво, ниско, нечасно крије. „Дијете, дијете, чувај се сељачкије’ Ђурђија, Христос и’ убио! Ђурђија је Ђурђија! Удри Ђурђију, криж јој Шокачки!“ продере се и силно задрма косматом, подбулом главом, кад му се парохијанин потужи на жену.

Од давнина се не може с нашом кућом. Због нурије гонио се много година с мојим дједом, и силно га је, кажу, мрзио, па и оца мрзи као Турчина, више него Турчина! Од велике мржње и пакости никад неће проћи друмом покрај наше куће, кад се враћа из парохије, иако му је много ближе, већ околиши по по сата и иде странпутицом. „Зар ја да идем путом куд пролази проклети, куљави, паклени Џибо!“ Џибо, Џибовина, тако зове оца, а дједа зове Џибукардом.

У парохији нити ће гдје ноћити нити шта окусити. Ни воде неће да се напије из туђе руке. „Не вјеруј ришћанину! Превариће, слагаће, облагаће, украшће, небо га убило!“ Док сврши вјенчање, крштење, опијело или што друго, одма на коња, па кући. Код себе не да никоме преноћити. Сам владика да дође, па ништа!

Кажу стари људи да је за турског суда само једанпут био у граду, а откад је Шваба ушао, не сјећају се да су га икад видјели. Много су га Турци мучили и једном су га хтјели код Шибића чардака на колац набити. Други су му пут пријетили да ће га на ражањ натаћи и уз ватру као вола припећи, а трећи су га пут свукли гола и држали два дана у тешким, гвозденим букаријама под врелим сунцем уз разбукталу ватру. И данас се на то тужи и вели: „Стари, крепали Џибукарда, Ђурђије и ришћани криви су томе, небо се над њима проломило!“

Не држи слуге. Све сам ради. Кува, пере, намирује коња, тимари га и чисти. Коњ му је као ала! Кад га узјаше, завришти и закопа ногама. Размитио га је, и воли га више него ишта друго на свијету. Још има једног пса. То му је, како кажу тежаци, сва сермија и родбина. Ено му се већ види кућа кроз воћњак! – викну Стевица, и глас му као мало задрхта.

Облачан, влажан, тежак дан. Свјетлост слаба, мутна; топлина се не осјећа иако је љето. Стевица се задихао и уморио од причања, па тромо ступа преда мном уским, утабаним путићем, који се као испребијана змијурина вијуга испред нас кроз засијане њиве. Тешко, густо, овлажено жито мрачасто се прелијева и повија. Зрела, једра зрнца са уздрманих класова круне се и просипају по обући. Преплашена препелица негдје се у разору залепрша, дигне на крила, па се опет скрије у бледуњавожутом житу, из кога бије влажна, пријатна свјежина.

– Богами, брате, мене лијепо страх! – трже се Стевица кад се у близини пред нама, на једном брежуљку, указа врло висока, дрвена кућа, под којом су се видјела врата од подрума с тешком, челичном бравом.

– Што?

– Не знаш ти, кажем ти, још какав је то створ! Можемо и настрадати. Истина, он мене не мрзи као оца, али…

Што се више приближујемо Стевица све немирнији, све се више мијења у лицу и плашљиво обазире.

Уђосмо у авлију. Нигдје живота. Мртва, дубока тишина. Све пусто, суморно, тешко. Само негдје у пчелињаку брује потмуло и уједначено пчеле, и тек каткад по једна, по двије прозује покрај нас, па их нестане иза дрвених, укочених стаја, које нас као хладно, презриво, зачуђено погледају.

– Да ли је код куће? – прошаптах.

– Ја мислим, да јест – одговори Стевица једва чујним, уздрхталим гласом и поче ме гурати руком, кроз коју је струјило тихано дрхтање. – Хајде ти напријед!

Приближих се лагано на прстима и извирих иза горње стрехе. Код куће је! Поднимио се на обе руке и одбочио на голе, сувоњаве лактове, па укочено, блесасто зури у нешто пред собом. На коштатом, подбулом лицу и у мутним, престрављеним очима огледало се нешто немирно, растргано, нешто тешко, суморно. Сиједа кесераста брадица у нереду, а коса с понеким црнкастим праменом, замршена, масна, разастрла се по широким, угнутим плећима.

Трже се као иза сна, као иза дубоког, тешког сна, дохвати кутију, смота цигару, припали је и поче пушити. Отпуши неколико димова, па поврже цигару на брвно крај себе, гдје их је још једно десетак лежало, само мало отпушених. Онда тешко уздахну, опет се подними и нешто се дубоко, дубоко замисли. Наједанпут устаде и поче немирно горе и доље ходати по диванани. Нешто је у себи шаптао, тешко, уморно превртао очима и млатао рукама, као да се с неким препире.

– Е, јадни и чемерни прото! – викну промукло. Покрадоше те, отеше ти све… Ономе си псу јуче крстио дијете… Јеси ли де?! Данас ти рече паре донијети, па, ето, видиш! Ама не вјеруј ришћанину, сунце га небеско сагорило!

Од силне мржње, пакости, злобе, сав се тресао и дрхтао. Умири се и сједе. Смота нову цигару, отпуши је мало, па је полагано спусти међу оне остале, те се опет одбочи на руке и замисли.

Изађох иза стрехе, а за мном Стевица.

– Помози бог, оче прото! Он се преплашено трже и унезвијерено ме погледа, силно, страховито ме погледа:

– А ко си ти?! Оклен си? Шта сам ти крив?!

– Помози бог, оче прото!

– Ама, каква си ти вјера?! Шта ћеш ти од мене? … А куд си ти пошо, Џибићу?! – писну, као да га нешто уједе за срце кад угледа Стевицу иза мојих леђа. Је ли те то посло куљави Џибо да се мало, знаш, наврнеш код проте: да видиш је ли крепо? Ако није крепо, бива, да га упиташ кад ће, а? Џибовино, Џибовино, шјеме ти се умело!… Ама, шта ће те ви, људи, од мене?!

Глас му је злобно, пакосно грмио, а кроз рапаво, промукло грло, пробијала је дрхтава узнемиреност.

– Па онако смо се, оче прото, мало наврнули…

– Ама, како сте ви ушли да вас пас не опази и не залаје?… Нећеш више ни залајати, Џибовина ти се меса на Божић најела! – загрми, суну у собу, излети с пушком и, у трку, посрћући, изгуби се иза куће.

Стевица поблиједио, па дрхће као прут. Очи му се укочиле од страха.

Пушка грмну, пас скикну!

– Тако! Кад проту не знаш чувати, који с тобом залогај братски дијели, а ти сад носи поздрав у пако старом Џибукарди! О–о! Ама како су могли ући?! – чуди се и, узбуђен, узнемирен, потресен до дна душе, хода по авлији, носећи у руци задимљену пушку. – Неко ми и звоно скино с авлијскије’ врата! – врисну, упути се, дрхћући, вратима и стаде снажно теглити за дебео конопац, који ми нисмо ни опазили кад смо ушли. Конопац је био везан за кућни комјен.

Залупаше повелика, крупна, јасна звона са свију прозора, врата, и са чађавог кућног комјена. Сва су звона вјешто била повезана једно за друго. Он стао, па љутито вуче за конопац, а звона циче, јече и потмуло се разлијежу.

Остави авлијска врата и стаде отварати стаје, мумлајући нешто кроз зубе. Кад год коју стају отвори, а звоно изнад врата цикне. Кад све обиђе, умири се мало, уђе у подрум и поче се разговарати с коњем, који радосно зарза кад се врата отворише.

– Магајце један! Како си ми, како си ми, магајце један! Нијеси ти коњ, већ онај вејити, вејити магајац! – тепа му, и чује се како га милује и лагано удара по сапима. Сад ће теби твој прото дати соли, па дати зоби, па те онда лијепо напојити и истимарити. Воли тебе твој прото, магајцино једна стара! А зељова! – раздера се и стаде љутито, злобно шкрипити зубима. Њега је прото опремио да носи у пако старом Џибукарди селам ама максуз селам, што балије кажу! Кад напоји и намири коња, уђе у собу, остави пушку и изиђе на диванану.

– Ама, што сте ви, људи, дошли? Ја тебе мало ко и познајем – окрену се мени и наднесе руку над очи. Ти си…

– Јесам, јесам, оче!

– Е, па, ето, шједи кад си дошо. А, закона ти, ђе се нађе с тим Џибиним пашчетом? … Шједи, шједи, па ћемо попити каву, па свак за својим послом! Шједи и ти, Џибићу, кад те већ ђаво донио. Шједи, Џибићу, шједи, мјесто се прошјело под тобом! Твој ми је ђед о глави радио, па отац, па сви твоји, али ево им!… Млого ми је – обрну се мени и пружи ми млин, пун несамљевене каве: – Самељи то, снажан си, видим, па ћемо попити каву, па свак за својим послом! Млого ме је, кажем ти – уђе у кућу, клекну на кољена и поче распиривати ватру. Млого ме је, кажем ти, Џибо – диже се и пође у собу. – Ђе ћу сад наћи ђезву, вилџане, шећер? А! Ево и’! – чује се из собе. Млого ме је, кажем ти – настави излазећи – Џибо облагиво и код владике и код овог швапског суда. Ама мрачајски прото, ако ’ш, мало бенда и владику и овај суд… Не гледај, Џибићу! Што звјерњаш по соби, а? Има прото свега у својој кући, немој мислити да нема… Јеси ли самлио већ? – издера се на ме.

– Јесам, оче прото, јесам! Изнесе каву. Почесмо, ја и он, пити.

– Оче прото, ули-де и Стевици један филџан.

– Јеси ли ти господар у ’вој кући, или је прото мрачајски?! – диже помамно главу и извјери се. Пи ту каву, пи! Немој туј ко будала каква заврзивати… Види ти њега! Он да мени заповиједа! Данас га први пут донесе ђаво, па већ се направио ко неки господар у мојој рођеној кући.

– Ама, није, оче прото, већ…

– Шта није, шта?! Е, е! – стаде се пакосно кесерити. Да је ово отров, налио би му и десет вилџана а не један – нек цркне пашче!… Да је теби знати колико је мене његов ђед, па отац, па сви његови мучили, облагивали, пањкали и код турског суда, и код овог швапског суда, и код владике, и код људи!… Али се мрачајски прото једанпут страшно осветио старом, крепалом Џибукарди! – шкрипну снажно зубима, поврже филџан, па устаде и поче ходати, млатајући рукама. Почуј-де, момчићу! Отишо ја једног дана у нурију да вјенчам једну сељачку Ђурђију. (То је било за султановог наџака.) Она моја Ђурђијетина остала сама код куће. Враћо сам се покасно из села. Прилазећи кући, чујем из собе Ђурђијин кикот и некакав мушки глас. Свежем коња за плот, скинем бисаге и кубурлуке, па се пришуљам пенџеру: Џибукарда с Ђурђијом! Кикоћу, говоре и уговарају, како ће ме и кад ће ме са свијета смакнути. О, небо вас убило! – врисну, и сав се од љутине затресе, јер се толико био занио у говору да му се чинило да сад гледа пред собом Ђурђију и Џибукарду и слуша како се разговарају. Поврати се из дрхтавог заноса, па настави: – Тргнем пушку из кубурлука: оћу ли пуцати, мислим се. Дуго сам премишљао, док ми нешто не суну кроз главу. Уђем у кућу, снимим с тавана три вијенца оније љутије, црљеније паприка, закључам врата на соби, намакнем капке на пенџере, па онда, како се вуруна споља ложи, турим оне паприке и пробијем пет, шест лончића на вуруни, затворим је сачом, а и тутунлук подобро зашушкам да дим не пролази. Ја кад се распали паприка, ја кад поче праштити, ја кад стаде Џибукарда с Ђурђијом играти и пјевати! „Отвори, побогу брате!“ – пишти Ђурђија ко змија у процијепу. „Отвори, оћорависмо! Помагајте, људи, поцркасмо!“ – „Оче и у Христу брате, тако ти свете причести и часне трапезе, отвори!“ – преклиње Џибукарда и таба по соби ко каравлашки међед. – „Отворићу, отворићу, док се вјенчате, и док мени Џибукарда, ’нако и спрема се, опијело очата. Вјенчасја раб божји Џибукарда, раба божја Ђурђија!“ – смијем се ја и раздраган одам испред собе. И данас ми се чини да ми је то био најзадовољнији час у животу!

Престаде и, сав блажен, задовољан што је имао то коме испричати, сједе на праг.

– То је ђед тог пашчета, ако почем нијеси знао. Крено је давно – додаде
заједљиво и злобно погледа Стевицу, па поче сркати већ охладњелу каву.

– Па шта би са њима, оче прото?

– Кад је паприка сагорила, отворио сам врата и избацио сам и’, онесвијешћене, пред кућу, онда сам, по обичају, свршио вечерњу, закључо кућу и лего спавати – рече мирно, без искре узбуђења, и припали цигарету.

– И ти си, како велиш, и како чујем, много трпио и патио?

– Јесам. А што је теби за тим? Што сам препатио, не казујем свијету! – издера се осорно, одбочи на лактове, спусти обрве, па се удуби свом снагом у некакве црне мисли и укочено се загледа у западно небо.

Вече се примиче. Сумрак се, као крадом, шири, а сунце лагано, боно, величанствено боно, за планинским врхунцима издише. На подужем дијелу западног неба пружили се тамномодри облаци, испросијецани оштрим, при крајевима зашиљеним пругама, које се црвене као усијани челик. Из раздробљених, испреметаних, пећина, избија отворена, свијетла црвен попут распаљене ватре усред црне, бурне, јесенске ноћи. Преко црвених пруга и оне чудновате, пећинске ватре превукоше се тихано мрачни облаци, и цијело западно небо чињаше се као огромни, дебели, тамни застор.

Сутон се све више смрачује, и као да лагано шушти, обавијајући све пода се у дрхтаво, нијемо, ледено ћутање. Све ћути и дрхће; све се спрема на миран, угодан починак, да у заносном, слатком ћутању проведе кратку, влажну, миришљаву ноћ. Одасвуда бије влага. Вече мирише и разлијева око себе сладак, опојан мирис. Мирише сазрело жито, миришу модре, набубриле шљиве кроз поблијеђело, поспано лишће, мирише милодув и босиље – све мирише и одише снажном, опојном свјежином, а у меком, слађаном шуштању изумиру пошљедњи, дрхтави одјеци тешког, уморног, дневног живота.

Прото се трже, погледа у ноћ, задрхта и престрављено се стресе. Клисну у собу, скиде пушку с клина, пребаци је преко себе, а дугачак нож задјену за појас, па нас оштро, сијекући очима погледа и узнемирено, дрхћући прошапта:

– Дјецо, црна је ноћ на земљу пала. Свак себи! Тражите конак!
slike pesnika

Алекса Шантић – ВОДЕНИЦА

aleksa santic vodenica
Старо мјесто моје! Под сјенкама грана 
Радобоља мрмља, вере се и прска; 
Мрке хриди стреме високо са страна 
Пуне густих зова, смокава и трска. 

Све је исто, старо... Само, као прије, 
Не чује се хитри точак да удара; 
Кô бол један што се у дну душе крије, 
Остављена ћути воденица стара... 

Кроз видњачу малу, гдје у сухој трави 
Само студен гуштер полагано шушне, 
Не јавља се млинар са шалом на глави, 
Нити видим оне очи простодушне. 

Много ли сам пута ја овдје, у хладу, 
У вечери летне на одмору био, 
И, дижући очи на млинарку младу, 
Из ведрице, жедан, хладне воде пио! 

Бог зна гдје је сада?!... Радобоља мрмља 
Пуна грмјелица, сребра, адиђара... 
И док златно вече пада поврх грмља, 
Накривљена ћути воденица стара. 

1908.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта