По крову старе куће сипи снег.
Сам ми се Господ тиме казује,
јер кроза њ сам и онај нежни брег
у даљини што прима пахуље.
И гранчица сам, ту, на прозору,
обељена скроз – па надахњује.
О, да ли ћу сам чекати зору
у белини тој што најављује
један нови сан у мом обзору
чији тајни дах већ успављује?
