Ноћу, у интимном, полугласном разговору са самим собом, никако не могу заправо логички оправдати зашто се у посљедње вријеме толико узрујавам због људске глупости. Кад би туђа глупост била неугодна као наша властита зубобоља, то би се још могло објаснити: гњили зуби трују расположење, од зубобоље не може се спавати. Али овако? – Како ‘овако’? – Па овако: све је у животу подређено дубљим законима природе што их наука у посљедње вријеме зове ‘природним законима’: зашто, на примјер, бутерброт пада увијек на ону страну која је намазана маслацем а никада обратно? Случај? Не! Закон.
Свемирски закон. Или: зашто се дим локомотиве повија увијек на ону страну на којој човјек проматра крајину из јурећег воза? То су, видите, питања на која нема одговора, јер су то проблеми сасвим нејасни, чак – могло би се рећи – и необјашњиви, а људска је памет тугаљиво беспомоћна, пак ако се нетко узрујава због људске глупости, неће бити ни сам баш претјерано надарен умом. Не треба спадати међу сурове, полуписмене ‘мислиоце’ који ‘мисле’ да је појам кише материјалистичкији од појма о богу, па кад велеважно, чак – могло би се рећи – патетично изјављују да је киша напросто киша, то јест да киша није ништа друго него то што јест, то јест – ‘киша’, то јест да је киша ‘природна појава’ а није никаква божја киша, онда се од тог слободоумног кокодакања не може више проговорити ни једна мудра ријеч, као да је тим пребацивањем кише у ред ‘природних појава’ ријешено посљедње отворено питање људске мисли од прве кише до данас.
Изволите ви оваквом једном ‘слободном мислиоцу’ изјавити да вам појам детеологизиране кише није баш сасвим јасан, и да ви лично баш не вјерујете да су небеске водоводне направе божанског подријетла, али да вам је шетња по киши у сваком случају милија од испразног надмудривања, тај ће вас господин инквизитор заклати у име ‘слободне мисли’, као што вас је клао јучер у име било каквог другог императива: ако сте сумњали у то да је киша божја, било је то смртоносно управо тако као што је данас смртоносно сумњати да појам кише није објашњен тиме што смо је сврстали у ред ‘природних појава’, и тако даље, отприлике – ни сам не знам што сам заправо хтио да кажем? Није ни ово што ја сада мудрујем, занесен овим својим солилоквијем, богзна како интелигентно, али када сам се већ дао понијети људском глупошћу и када сам био и сам по својој природи тако глуп те нијесам то умио да спријечим, сада ми је залуду кукати над глупошћу свемира! Људске глупости одгонетати није тако једноставан задатак!
Била дакле људска глупост божје дјело или не, она се не губи у своме дјеловању. Од једне глупости људске до друге пут често траје стољећима: као свјетлост погасле звијезде, глупост још никада није пропустила да не допутује на крај свога одређења. Посланство је глупости, по свој прилици, свемирско, у вишем, кишовитом, недетеологизираном смислу те ријечи: глупост је небеска сила која дјелује као тежа или као свјетлост, као вода и, уопће, као свемирски елеменат. Глупост је сама у себе заљубљена и њено је самољубље безгранично. Глупост се је заогрнула достојанством и позивима, звањима и чиновима, глупост носи златне ланце лордмајорске и звекеће остругама и кадионицама, глупост носи цилиндар на својој велеученој глави, а та је цилиндрашка глупост елеменат што сам га проучио прилично помно, јер сам међу тим цилиндријацима имао част и срећу проживјети читав један свој малени, незнатни живот скромног грађанског лица, толико скромног, те се расплинуло готово до невидљивости.
Наш домаћи, аутохтони, такорећи, народни расни homo cylindriacus, дакле, који стоји по правилу увијек на челу једне такозване ‘културне (цилиндрашке) установе’, размишља у сјају свога грађанског достојанства о себи овако: у име седам хиљада доктора наше цилиндрашке знаности, ја стојим на челу те исте наше знаности као њен најученији представник, свакога поштовања најдостојнији! Свака моја ријеч до дана данашњега била је на своме мјесту и у мојим велеученим расправама што их је штампала наша цилиндрашка академија нема ни једне једине правописне погрешке, а наш је правопис, зна се, прилично заплетен. Већ сам факат што се наши правописи, такорећи сезонски мијењају, већ сам тај факат говори о натпросјечној надарености наше цилиндрашке, калиграфске, правописне расе! Ја сам предсједник у двадесет и три друштва, и вила, која стоји над колијевком сваког новорођенчета, мени је прорекла да ћу бити покровитељ и заговорник, почасни предсједник и предсједник, покретач, идеолог, надгробни говорник и говорник код открића споменика, а с временом и сам брончана појава у једном од наших перивоја.
У сјени свога цилиндра ја сам, у достојанству уредног телефонског претплатника, лице о коме су у књизи телефонских претплатника одштампана пуна четири ретка самих наслова и поднаслова мојих грађанских функција, ја сам човјек који никада никоме из начела није потписао мјенице и који никада није на отплату купио ни једне кутије сардина, јер ја сам свој уредни и угледни живот проживио у оквиру својих властитих плаћевних могућности, без дугова, без моралне, грађанске или било какве мрље, без политичке сјенке, без родољубиве љаге, отворен као трговачка књига, увијек свакоме на увид, прописан, учтив, складан, јасан, сусретљив, самоме себи и својим ближњима узор-родољуб, узор-грађанин и узор-трудбеник, човјек супружник, који није спавао никада ни с ким осим са својом властитом госпођом, коју сам одмах у првој ноћи нашег сретног брака учинио мајком једнога будућег господина доктора и будућег предсједника и будућег цилиндраша, јер је нама Господин заповједио: рађајте се, цилиндрашка господо доктори, и рађајте будућу цилиндрашку господу докторе, јер зато је и Свемир покренут да бисмо се множили и умножавали ми, цилиндраши, говорници пред споменицима и над отвореним гробовима великана, сами у посљедњој конзеквенцији великани и будући насловници улица и тргова у нашем главном и пријестолном граду, у нашој метрополи, у нашој хиљадугодишњој цивилизацији. – Је ли то човјек, такав један наш господин доктор, свијестан носилац многобројних ордена, човјек који је увијек спреман да погине на ‘Предзиђу кршћанства’?
Такав прокушани борац за народне идеале, такав тријариј наше хиљадугодишње културе, то је сива маска на нашем докторском балу, појава још нераскринкана, а да је нетко раскринка, што би од ње остало? Три дипломе, седам научних расправа у којима је покушао да докаже како се извјесне појаве могу множити или дијелити или разврставати, двадесетидвије каријере као двадесетидва животна успјеха, једна катедра, три катедре, једна оставинска расправа, једна непрекидна и постојана количина досаде од десет до петнаест хиљада дана, у којој се нарочито истичу недјељне досаде (око двије хиљаде досадних, кишовитих недјеља), са шетњама по ботаничком врту, са златним рибицама под водоскоком и с цигаром на клупи под липом, неколико путовања у сјеверне велеградове (у трећем разреду, по слабим хотелима), без икаквих нарочитих других склоности, страсти или узбуђења, дакле у једну ријеч: једна маска с ципелама број четрдесет и два, са два или три златна моста, с копањем носа у тамним собицама гдје клокоће котлић над прошупљеном сједалицом, сиво, досадно лице међу осталом гомилом досадних, сивих лица, примјерак меду масом сличних примјерака, човјек коме се уопће не може приступити на људски начин, јер несумњиво спада у претпотопно доба људске глупости, кад се такве јадне животиње бране оклопним, непродорним плочама своје носорожне супстанције, сваком интелигентнијем доказу упркос. Јер што је друго памет људска данас, ако није живчани немир, заправо неурастенично зановијетање у дилувијалним приликама стварности?
Ми живчано узнемирени појединци, окружени смо глупанима, кућевласницима, власницима творница сода-воде, господом грађанима и малограђанима, који носе сукнене мелоне на глави кад се међусобно покапају, и што може човјек оваквом једном свом ближњем суграђанину, оваквом узор-родољубу и члану средишњег одбора те и те странке, који је градски отац, вијећник, творничар, добротвор и јавни радник, који под својим властитим потписом у своме властитом страначком гласилу протестира јавно против тога што се данас ‘употребљавају теретни аутомобили кад то убија нашу властиту коњску спрегу у првоме реду’, а затим ‘квари и уништава систем каналних цијеви и одводних канала, саграђен код нас још на старомодан цигларски начин’. Под ‘теретним аутомобилима’ овакав наш углађени грађанин (иронично) подразумијева војничке камионе, а како он нема грађанске смионости да се буни против војничких парада, он објављује своје дубокоумне мисли у своме страначком органу такорећи на симболичан начин.
Он се изражава у алегоријама. Пошто се кугла запалила на седамдесетиседам страна, пошто је његова једнокатница у улици сушичавог неспособњака и назовипјесника Хyпериона Аладара Цyпријана Балентековића сазидана на двадесет милијуна прорупљених, просвираних и прорешетаних лубања његових европских суграђана, пошто је остало разорено не знам колико туцета европских градова у грмљавини и олуји што је дигла Европу као стару згужвану крпу новинскога папира, пошто се читава једна Азија одвалила у крв, у кугу, у пожар, у пропаст, у катастрофу као минирани каменолом, господин градски вијећник и кућевласник из улице Цyпријана Хyпериона Балентековића протестира против употребе ‘теретних аутомобила’, јер се тиме ‘кваре одводни канали’, пак се према томе угрожава правилно отјецање заходских цијеви његове скупоцјене и велеважнеједнокатнице.
У форингашкој побуни против ‘теретних аутомобила’, прислушкујући како пуцају стијене његове властите куће, како му се тресе кров над главом и чаше звекећу у креденци благоваонице, господин вијећник буни се против сувремене стварности из витешке перспективе: он живи у златном оквиру једне старомодне олеографије гдје се окиопљени витезови боре с неманима на турниру, он замишља себи своје фијакерске идеале у гримизу и хермелину, како гину за појам ‘домовине’, у пурпуру пожара и вијорењу стјегова, у крижарском заносу једне гесте, као што су заносне кретње стјегоноша и барјактара који гину у потоку крви ‘за Крст часни и Слободу златну’, гдје ‘Крст часни’ значи његову барокну Свету Марију на Божић и на Ускрс, а ‘Слобода златна’ представља заправо његову малограђанску творницу Сода-воде или његову машину за резање Патент-чавла, које му два гологуза режу у пивници, а господин сенатор продаје паклић тих патент-чавала под заштитним жигом хералдичког орла који у панџама носи златан криж као симбол наше – хиљадугодишње ‘златне слободе’, ‘златне’ слободе резања Патент-чавала, пуњења Сода-флаша и заштићивања одводних каналских цијеви. Човјек лебди изнад стварности неколико центиметара. Уђите у један такав златноуоквирени ‘слободарски’ поглед на свијет који ту стоји пред нама као четворобојни отисак било које феудалне драме или битке или тријумфалног крунисања и објасните таквом своме господину суграђанину да се његова фијакерска логика креће на кокошјим ногама, и што ће вам одговорити? Или да сте морално болестан тип или туђински плаћеник или, у најбољем случају, да у вашој глави није све у потпуном реду. Годинама живио сам у нашем смрдљивом звјерињаку готово глухонијем, притајен и повучен у себе као пуж и прави пузавац, и годинама сам размишљао о глупости људској, осјећајући мутно како из разних људских поступака избија чудна, мрачна унутрашња снага која људе смета код сваке кретње, која људима никако не да да поживе потпуно и непосредно, једна опасна снага заправо која људе трује и раствара; ја сам ту свакодневну појаву људске глупости тумачио као природну ствар: ‘Осовио се човјек на стражње ноге, проходао је као двоножац, а глупост се вуче за њим као сјенка!
Глупост је сестра мрака, глупост би хтјела да двоношца поновно врати његовим четвороножним рођацима у природи, глупост не да човјеку да отпутује на звијезде, као што му ни сила теже не да да лети!’ Ја сам заправо волио људе. Ја сам, заправо опраштао људима, одушевљавао се људским способностима, а кад би се појавила глупост људска и привукла какав диван успон људске воље или заноса к себи, у блато, у прљавштину неопраних ријечи, ја сам слом такве племените људске кретње тумачио посве природно, добронамјерно и помирљиво: ‘л птице падају уморне и не лете вјечно, зашто да људи непрекидно лебде изнад свог достојанства?’ Или: ‘Појединац који хоће да се уздигне изнад својих ближњих налик је на котач на блатној цести; закотрљао се, али и запрљат ће се!’ Људска је глупост мрачна снага под нама, то је каотична сила пратвари под нама коју људи још нису .свладали, али коју ће надвладати ипак, изван сваке сумње, а у томе и лежи значење људског напретка: степен појединих цивилизација стоји у обратном омјеру са степеном људске глупости.
До своје педесет и друге године живота живио сам најдосаднијим и најједноличнијим животом просјечног фијакерског и цилиндрашког грађанина: био сам уредна ништица међу масом уредних сивих ништица, досађивао сам се у такозваном вршењу својих ништичавих дужности, извршио сам три и по хиљаде недјељнопослијеподневних шетња до циглане или до глоријете у перивоју на крају града, живио сам у мирном и неизрециво једноличном брачном додиру са својом законитом женом, изродио сам с њом три дјевојчице (три глупе гуске), имао сам сасвим пристојан грађански доходак правногреферента у једној индустријској организацији, био сам правни заступник Домаћинскијевих подузећа и картела, у једну ријеч: о мени, о мом личном, приватном или јавном животу не би се могло написат и ни једне једине реченице која прелази оквир најнормалнијих прописа сиве и безличне схеме по којој живе хиљаде и хиљаде цилиндрашких ништица по читавој нашој родољубивој домовини и по свим безбројним родољубивим цивилизацијама читаве земаљске кугле. Око мене клепетали су себељубиви костури мојих ближњих, ја сам се од времена на вријеме узрујавао на судбеним расправама као правни заступник свога послодавца, у праведној обрани картелских такозваних колективних интереса, у стварима Домаћинскијевих продуката, наслиједио сам од једнога свог даљњег рођака врло лијеп виноград с дрвеним љетниковцем, живио сам у досадном обитељском кругу своје госпође, кћерке једног ограниченог љекарника из провинције, који је својим љековитим чајем за пробаву искварио цријева читавом једном покољењу и тим истим чајем саградио три трокатнице у нашем граду, становао сам у лијепом, сунчаном, репрезентативном стану с балконом у једној од тих чајнопробавних трокатница (која је била моје власништво, јер ми је апотекар поклонио ту кућу у знак своје нарочите симпатије), дружио сам се на црти неких жениних рођакиња с вишим чиновницима нашег чиновничког строја, и, живећи тако потпуно кућев-ласнички, чиновнички, кретао сам се у кругу исто таквих чиновника кућевласника, не бавећи се – дакако – нашом домаћом вулгарном политиком, не имајући никакве нарочите страсти, слушајући када су други говорили о ратовима, о биткама, о пустоловинама, о великим плановима и уопће о великим стварима и догађајима, и тако сам углавном живио слушајући, пушећи и спавајући у недјељу до девет, а у обичне дане до седам и по сати: девет сати минимално за одмор живаца и за добру и мирну пробаву.
О сликарству слушао сам годинама, и то много, јер је моја супруга три године похађала сликарску академију, не зна се заправо зашто, будући да сликарског дара није имала готово савршено никаквог, али јој је остала склоност спрам сликарства, посјећивала је сликарске изложбе, куповала је слике, пак су према томе и са балконом у једној од тих чајнопробавних трокатница (која је била моје власништво, јер ми је апотекар поклонио ту кућу у знак своје нарочите симпатије), дружио сам се на црти неких жениних рођакиња с вишим чиновницима нашег чиновничког строја, и, живећи тако потпуно кућевласнички, чиновнички, кретао сам се у кругу исто таквих чиновника кућевласника, не бавећи се – дакако – нашом домаћом вулгарном политиком, не имајући никакве нарочите страсти, слушајући када су други говорили о ратовима, о биткама, о пустоловинама, о великим плановима и уопће о великим стварима и догађајима, и тако сам углавном живио слушајући, пушећи и спавајући у недјељу до девет, а у обичне дане до седам и по сати: девет сати минимално за одмор живаца и за добру и мирну пробаву.
О сликарству слушао сам годинама, и то много, јер је моја супруга три године похађала сликарску академију, не зна се заправо зашто, будући да сликарског дара није имала готово савршено никаквог, али јој је остала склоност спрам сликарства, посјећивала је сликарске изложбе, куповала је слике, пак су према томе и сама господа сликарски умјетници одликовали мој дом својим посјетама, те се код нас много говорило о сликама, о сликању, о продаји слика, а и о сликарству – од времена на вријеме – као таквом, л о музици се је много говорило, јер су код моје старије дјевојчице Агнезе били открили нарочито лијеп сопран, те ју је моја жена изгурала на конзерваториј, и како се Агнеза спремала за пјевачицу (за велику каријеру колоратурне пјевачице), то се код нас много свирало, пјевало, говорило о опери, о концертима и о умјетности, а како је моја госпођа уопће била свестрано надарена и представљала у нашим малим и заосталим приликама једну културну, високо одњеговану, у најљепшем смислу те ријечи,лијепу душу, а како сам ја опет дошао на свијет од природе као наивно гостољубив човјек, то је кроз моју кућу пролазила маса свијета; ја сам госте, у друштвености својој уживајући, волио, увијек спреман на услугу, као личност, како је мени изгледало, углавном поштована и свима више-мање драга.
Код нас, у нашем малом граду, много се оговара и клевеће на све стране (као у свима малим закуцима који хоће да играју улогу велеградских центара те врше нека посланства у мрачним и заосталим провинцијама изнад своје властите снаге), али о мени, колико сам ја до своје педесет и друге године могао да провјерим, није се никада чула ни једна једина нарочито негативна или нарочито злобна ријеч. Био сам, наиме, потпуно безимен и невидљив, толико дискретан те нитко заправо није ни примијетио да живим. Никада за мене није нитко изјавио да бих ја био некоме нешто украо (сребрну жлицу или ормар), нитко није за мене могао устврдити да сам некоме нешто појео, да сам се на нечији рачун изгурао на боље или уносније мјесто, и у том смијешном колоплету наше домаће глупости нитко моје име није запрљао ничим нарочитим: да сам био сполно болестан у најранијој младости, то се углавном није знало, а осим те љаге ничег нарочитог није било у мом преџивоту, а све да је та срамота и била позната, то би за наше прилике било нешто доиста најневиније што се могло лансирати о једном драгом и више-мање угледном, цилиндрашком, грађанском лицу које има свој угледни положај, своју богату жену, неколико кућа по главним улицама, свој љетниковац и свој текући рачун код солидних банака у центру.
(Да сам сполно заражени развратник који је заразио своју властиту жену, то сам дознао тек касније, кад је око мене почео да звиждука вјетрић, када се је све узнемирило око мене преко ноћи и кад сам пао у центар пажње нашег јавног мишљења: да сам рогоња, да ми је жена имала кућног пријатеља већ седам година, да сам блудник по свом властитом признању, па чак да ни моја властита дјеца нису моја властита дјеца, то сам дочуо тек у оном дијелу своје животне пловидбе кад се расплинула тридесетогодишња тишина и кад сам се код свеопћег чишћења предрасуда показао посве другим човјеком него што сам самоме себи и својим ближњима изгледао једног читавог живота.) Јер човјек може да догура до шестог деценија, а да никада, ни једног трена, није поживио својим властитим личним животом. Најприје разне гњаваже слабоумног и растресеног дјетињства, послије романтика, ратови, пустоловине, жене и пијанства у полуслијепом заносу прве младости, све је то било, како да кажем, у галопу: човјек није имао времена ни да се осврне у оној лудој трци догађаја и образа, а када сам се зауставио да се коначно средим и да тријезно спознам што се то заправо збива са мном, показало се да се у огледалу проматра оронуо старчић, с подочњацима и с парадентозом, смијешно надувена мјешина са саловратом шијом и поднадулим подбратком копунског лоја, тужна појава ћелавог, тустог глупана и лијенчине, која држи у руци дјечачку дрвену сабљу, помало параноидно увјерена како је та крхка тријеска рапир чистог моралног освједочења којим се може ратовати за част заставе и поштења против читаве једне малене, заостале и смијешне цивилизације.
Од оне краткотрајне периоде државне службе, када сам у оквиру једне збркане изборне владе као шеф кабинета једног слабоумника дао оставку и кад сам се примио правне рефераде у индустријским струкама, творницама лавора и парним пиланама па све до краја свога брака с госпођом Агнезом, својом супругом, апотекарском јединицом, коју сам узео из чисте младеначке љубави, ја сам читав свој живот проживио заузет туђим питањима, разбијајући своју не претјерано надарену и организирану главу туђим бригама. Устрајно и пожртвовно, управо самаритански волио сам све своје ближње око себе, и, освјетљавајући поједине своје приватне неуспјехе или неугодне дожив љаје с људима трајном симпатијом за страдалнике, тјешио сам се и умиривао благом, готово кршћанском добронамјерношћу. Ако би ме тко био преварио за потпис на мјеници, нисам се начелно никада разљутио и није се догодило да таквојваралици не бих потписао мјенице и други пут: увијек бих знао да нађем некакав добар, управо хвалевриједан потез тог појединца као протудоказ да му се ‘то с мјеницом догодило у слабоме моменту’.
‘Људи су такви’, тако сам говорио помирујући се у себи са својом основном дружељубивом идејом да људе треба вољети, јер су више глупи него зли, вјерујући негдје дубоко интимно у себи да још нитко, кроз дуге и дуге вјекове људског искуства, није открио људској глупости лијека и да ће тако како је данас, то јест полуљудски а полуглупаво, потрајати још прилично дуго у збркама око нас и у нама. Проматрајући људе са прилично свјежом знат ижељом, примјећивао сам како се људи узајамно прљају по некој несхватљивој, дубокој потреби која се у човјеку објављује силином теже: постоји у људима мрачна снага која вуче доље, к земљи, у блато. Људи се прогоне узајамно и осјећају се прогоњенима од кретње, од погледа, од ријечи, људи се њушкају међусобно неповјерљиво као звијери, људи јесу заправо двоноге животиње, људи краду једни другима мисли и новац (као опице у прашумама што краду једне другима банане), а кад су се накрали и кад им се сито подригује, онда задовољно гунђају валцере, мокрећи у подземном писоару каквог прљавог ноћног локала, камо из даљине кроз копрену дима и мирис катрана допире цилик слабе музике: добро нам иде, наждерали смо се туђе муке, носе нас на јастуцима, пијани смо, слава богу.
Топло месо омотано тканином, издвојено из природе, постављено на стражње ноге: у цркву, у судницу, на казалишне даске, на проповједаоницу, на катедру, у писоаре, у крчме, у касарне, то топло месо обучено по тајанственим правилима разноликих хисторијских костима, разврстано у светотајствене касте, подржављено људско месо у дресури ђаволског строја, то јадно људско месо изгубљено је потпуно пред бескрајно великом количином отворених питања, не сналазећи се у збркама, одвојено једно од другога, оно осјећа искључиво себе као своје властито месо, заборавља меснату сличност свога меснатог ближњег и тако од страха и од глупости гризе једно другоме гркљан, поживинчено у страви и у ужасу пред тмином. Људи су испуњени одгојем, празновјерјем, предрасудама и лажима као сламом, људи играју улоге као лутке на оркестрионима, како су их други навинули, по туђем такту њима као таквима потпуно несхватљиве и неразумљиве музике. Људи се тјерају у слабоумној кружници такозваног социјалноусловљеног цароусела, и, као на правом сајамском вртуљку, ти су јахачи на дрвеним коњима друштвених предрасуда доиста увјерени да галопирају невјеројатном брзином у затвореном кругу ‘успјеха’. А кад се од времена на вријеме такав сајамски вртуљак распадне, и кад ти обезглављени јадни коњаници неочекивано поиспадају из колотечине, бјесомучни јахачи својих каријера не сналазе се без дрвених коња, и ја нисам имао прилике упознати још ни једног тзв. паметног и нормалног човјека који би био толико смион да позиви свој живот сам за себе, без својих пословних писама, без својих параграфа, без свога уреда с пљувачницом и с печатом, у једну ријеч: без предрасуда и без вјере у дрвене богове.
Официри послије изгубљених ратова, без коња и без псовке, пропали банкири без чековног кредита, пјевачи без гласа, отпуштени чиновници, одбачени политичари, сви ти сајамски пајаци, као бродоломци на поплави, пливају струјом предрасуда у смеће, заборављајући бит своје људске твари; те су сламнате лутке увјерене, како је карневал доиста трагично свршио само зато јер је вјетар однио њихове клаунске капе. Да се је то којим случајем догодило другим маскама, било би им смијешно. Људи се увијек радују туђој несрећи, заборављајући да је та туђа несрећа њихова властита. За све Ијудско имао сам одувијек слабост разумијевања по старом класичном рецепту: да су све слабости људске управо елементи оне људске тајне која од човјека ствара сажаљења достојног биједника. Људи се међусобно варају, лажу једни другима у лице, обмањују се ласкањем ипрозирно претворљивим удварањем, а то им често поштенољудски изгледа неразмјерно храбрије него да једни другима кажу голу истину. Људи су себељубиви јер нису сити, јер страхују пред гладовањем, зловољни су јер су понижени и јер им је учињено криво, неправедни су, дакако, али ни према њима нису праведни њихови ближњи, несретни су, позлијеђени, озлојеђени, у крпама, под смрдљивим перинама хрчу, завиђајући једни другима на лончићу каве, на чистој јастучници, на новом бициклу, зановијетајући за сваку ситницу као чавке на грани кад се правдају (дијалектички, по свој прилици) на стрвини неког незнаног јунака о томе која је имала право првенства да се погости људским оком. Вољети треба људе, бити им на услузи, при руци, у гостољубивоме ставу домаћина, с гримасом на образу доброћудно насмијаном, с гримасом слатком, марципанском, као новогодишње прасе у посластичарском излогу, то сам проповиједао као друштвени принцип и по тој основној директиви ја сам се и владао годинама!
Треба увијек на отвореним вратима дочекивати људе раскриљених руку, примати људе објеручке, непосредно, бити духовит, забављати их ако су нерасположени, гостити их куповати рибе, мајонезу, дивљач, хладетину, вино, духан, сирове (много разноврсних сирова и јужног воћа), треба се весело враћати кући с пакетима, с бутељама, у топле, наложене, расвијетљене собе гдје чекају богато прострти столови, тако сам мислио да је добро, пак сам тако његовао друштвеност и у својој кући гостио читаве руље ниткова и глупана, глупана и ниткова у бескрајним серијама. Треба читаве ноћи слушати туђе глупости, дати се гњавити по црти страног себељубља, дивити се туђим шалама, слушати блесаву, ненадарену свирку дилетаната – тако сам говорио сам себи и тако сам по својим властитим аутосугестивним упутама прорајтао заправо читав један живот, под папучом своје властите гостољубивости, на све услуге спреман, самозатајан, доброћудан и помало приглуп слабоумник, кога су његови властити назовипријатељи сматрали безазленим, прилично досадним гњаватором, у чијем дому није претјерано забавно, али се сасвим пристојно куха, а сервира се (готово увијек) релативно добро вино.
У облацима дима, у бунилу алкохола, од глупе наметљивости и од слабоодгојених дрскости, од злобе туђих језичина таложио се у мени годинама мучан талог засићења, гађења и неког неодређеног заправо, али ипак узрујаног немира, који би спрам појединаца знао да заузме облик усплахирене раздражености. Ипак ми је од времена на вријеме изгледало преглупо да читаве ноћи губим с брбљавцима који слабоумно устрајно из ноћи у ноћ клепећу увијек једно те исто: о некаквим странкама, о страначким клеветама и смицалицама, о уставима, о биткама, у бескрајнодосадном квоцању, кокодакању и пренемагању свекојештарија. Није да нисам већ и прије примјећивао међу релативно младим људима очите знакове старења, мрзовољну забринутост пред црним данима, сваки недостатак одушевљења за племените и несебичне осјећаје, плахо сакривање свог увјерења, необично развијен осјећај самољубља а нарочито власништва: ово је ‘мој кров’, ‘моје знање’, ‘моја жена’, ‘моје увјерење’, ‘моје књиге’, ‘моји дохоци’ (уопће: ‘све моје’), па кад већ млади људи држе муцаве монологе преувеличавајући значење сваког, па и најнезнатнијег поремећења ‘своје’ пробаве, што ће бити с том младом господом, надобудним нашим интелектуалцима и лучоношама за децениј-два, тако сам самога себе питао, помало сумњичав спрам те брбљаве докторске дјеце докторских брбљаваца, својих школских другова, који су већ изродили слиједећу сенилну докторску генерацију плесача, славних одвјетника и асистената по марвинским клиникама и по лудницама.
Примјећивао сам да су људи под својом маском заправо несусретљиви, хладни, окрутно индиферентни спрам свега што моментално не спада у сферу њиховог непосредног интереса, да су ограничени, досадни, наметљиви, да се оговарају због невјеројатне заслијепљености, да не испуњавају обавезе, да не плаћају дугове, да се мајмунски слијепо, ограничено,празновјерно, ташто, славохлепно гурају за животним пробицима (углавном пробицима цријева и тјелесне удобности), и у таквим потиштеним, заправо видовитим, расположењима ја бих се одбио од тог људског жамора, јер ми је у штали с тим преживалцима и двопапкарима постајало од времена на вријеме сувише загушљиво. С људима заједно смрди, али је топло. У самоћама – празно, л Знамо ми врло добро како заправо изгледа под туђим репом, али без тога њушкања не може се живјети.
