Осетих сахрану у мозгу, једну,
И ожалошћене, све по реду,
Како ступају, газе, газе
Докле осећај… кȏ да проби даље.
Кад поседаше, служба поче.
Ко да у бубањ удараше, мним,
Прво лагано, па све јаче;
Ум да утрне сасвим.
Онда чух да дижу ковчег
И, дуж душе, шкрипу оних
Истих оловних чизми.
Тад простор поче да звони.
Ко сва Небеса да су звоно,
А све на свету – ухо само,
А ја, и тишина, чудно биће
Самотно и насукано.
Тад у разуму даска пуче.
Пропадох, урони беху ми пад,
И сваки згоди један свет,
И заврших са знањем тад.
• С енглеског препевао Предраг Гвозденовић
