Васко Попа – ГВОЗДЕНА ЈАБУКА

Где ми је мир

Непробојни мир

Гвоздена јабука

Теме ми је стаблом пробила

Глоћем га

Вилице сам оглодао

Лишћем ме оковала

Брстим га

Усне сам обрстио

Гранама ме спутала

Ломим их

Прсте сам поломио

Где ми је мир

Несаломљиви мир

Гвоздена јабука

Корене је дубоко

У камењар мој меки пустила

Чупам их

Утробу сам ишчупао

Плодовима ме окрутним тови

Точим их

Мозак сам расточио

Где ми је мир

Гвозденој јабуци да буде

Прва рђа и последња јесен

Где ми је где ми је мир

Опширније...

Анђелко Заблаћански – МОЛИТВА БОГОРОДИЦИ

Пресвета Дјево Маријо, 

праведници чују твој крик

у осмеху и смерности затурен кад си 

родила Спасиоца.

И док се глас 

Небесима дизао уз витлејемски свети ћувик,

као свакој мајци, и Теби предобра, 

пала је суза радосница,

да ми данас славимо рождество Твог сина 

загледани у Божији лик.

Слутила си,

безгрешним зачећем,

твој плод мора спасити свет,

спасити човека од човека,

у њему скрите звери,

и да ће једном векови у нама

утулити светлоплет,

вратити нас својим прапочецима

у невери.

И сад, кад човек човека 

душом не препознаје,

већ га као слину,

пљуне у прашину поред лошег пута

и за своја недела нико се не покаје,

Мајко, за нас 

упути молитву свом Сину:

да нас Светлошћу обасја, 

јер свет ће овај у себи да залута.

14. октобра 2020.

(на Покров Пресвете Богородице)

Опширније...

Анђелко Заблаћански – ГОСПОД ЈЕ ТВОЈА СНАГА

Опрости овом дану који притиска груди
И на плећа, кô на престо, тиранин ти сео.
То ђаво гудалом кроз седе власи гуди,
Опијен најмањим треном кад си невесео.

Другима и себи ту недореченост силе
Опрости мишљу: Господ је твоја снага.
Душу чувај да тренутне среће јој не омиле,
Јер само љубави пуна она је искрено блага.

Опрости тамној ноћи, утваре фењер јој гасе,
Јер само мрак у погледима страх посеје лако.
Ал' веруј – само ћеш испод крста наћи пут за се
Да не будеш на местима којима жури свако.

Само тад ћеш јасно знати – постојиш кô човек:
Што уме да воли, пати, плаче или се смеје
И бићеш сасвим на земљи док траје твој век.
Кад те загрли сунце или снег по теби веје.

3. децембар 2022.

Из збирке песама Месечеве очи (2022)

Опширније...

Јован Дучић – СУША

Већ месецима огањ дажди, 

Препуклу земљу мори суша; 

Најзад ће сунце сад да зажди 

Замрли гајић оскоруша. 

Сув поток крај ког мртво ћути, 

Без гласа и без прама дима, 

Сеоце; само златом жути 

Тиква по врелим вртовима. 

Све жега мори као чума; 

Долина пуна немог страха; 

У пољу насред белог друма 

Вештица диже стуб од праха. 

Опширније...

Вилијам Шекспир – СОНЕТ 66

Уморном од свега у смрт ми се жури,

Јер видех заслужног како бедно проси,

И ниткова што се богато кинђури,

И оданост како понижења сноси,

И златна одличја о погрешном врату

И савршенство у блатном бешчашћу,

И девице силом предане разврату

И снагу страћену неспособном влашћу,

И уметност којој моћник узде ставља

И злочинце како владају добротом,

И мрачњаштво како мудрошћу управља,

И како искреност бркају с простотом:

Скрхан, спокојној смрти ћу се дати.

Од ње ме тек љубав може сачувати. 

•Препевао Милан Марковић

Опширније...

Анђелко Заблаћански – ПРЕЦИ И ПОТОМЦИ

Дубоко у мени заћутали су преци.

(њихови животи и смрти тихо увиру),

сви они које вери учише жреци

и они који с крстом живеше у миру.

Уз Дажбога им лоза први пут олиста,

са сваким столећем рађала је више,

да сва плодна, сва родна дочека и Христа

и опет зри после шестнедељне кише.

А онда, дођоше нова времена, људи:

они што откидаше најбоље ластаре.

човек Човеку поче престрого да суди;

сваки бол мог рода прећуте и занемаре.

Лоза нам бива краћа, грожђе киселије,

гроздовље не верује да их корен храни.

Све прошлости заћуташе кô да их није,

а у мојим грудима на левој су страни.

Од предугог ћутања моја бѝла звоне,

иза мене остаће прах, пепео, дим.

угасићу светлост, гледати сутоне,

последњим погледом пределима свим.

12. март 2021. 

Из збирке Месечеве очи (2022)

Опширније...

Паун Петронијевић – ОКОВИ

Све што сликам – сликам без рама.

Свако писмо шаљем без коверата.

И песме не коричим у књиге.

Дан никад не обележавам јутром

и не завршавам га вечером.

Кажем само: ово је дан.

Дан без почетка и без краја.

И тако без оквира.

И тако без рама.

Без окова.

8. децембар 1960.

Из збирке поезије Руком беле тајне (2011)

Опширније...

Федерико Гарсија Лорка – МЕСЕЧАРСКА РОМАНСА

Глорији Хинер и Фернанду де лос Риосу

Зелено, волим те зелено.

Зелен-гране. Зелен-ветар.

У планини вранац језди

и барка на мору бела.

Са сенком о своме струку

на веранди она снева,

зелене пути, косе зелене,

с очима од хладна сребра.

Зелено, волим те зелено.

Испод циганског месеца

све је ствари посматрају,

али она њих не гледа.

Зелено, волим те зелено.

Велике звезде од леда

пристижу са рибом сенке

која зори пут припрема.

Смоква трља поветарац

тврдом кором свога дебла,

а брежуљак, мачак лопов,

све агаве своје стреса.

Ал’ ко доћи ће? И откуд...?

На веранди она чека,

зелене пути, косе зелене,

и о горком мору снева.

– Куме, хоћу свога коња

да за њену кућу мењам,

своје седло за њено зрцало,

свој нож за руб њеног вела.

Куме, стежем крварећи

из Кабрина кланца клета.–

Да то могу, момче, не би

погодба нам била тешка.

Али ја сад већ ја нисам

и мог дома више нема.–

Куме, хоћу да пристојна

буде смртна ми постеља.

Од челика и холандским

чаршавима пресвучена.

Не видиш ли рану моју

од груди до грла бела?–

Три стотине тамних ружа

на прснику твоме цвета.

Око твога струка капље

и мирише крв ти врела.

Али ја сад већ ја нисам

и мог дома више нема.–

О пусти ме на високе

веранде где она снева;

о пусти ме! на зелене

веранде где она снева.

На веранде месечеве

одакле се вода слева.

На веранде високе се

већ пењу два кума верна.

За њима су сузе текле.

За њима је и крв текла.

Трепташе на крововима

фењерића низ од плеха.

Безброј кристалних дефова

стаде зору да уједа.

*

Зелено, волим те зелено.

Зелен-гране. Зелен-ветар.

Два кума су попела се.

Ветар остављаше редак

укус жучи и метвице

на усне два пријатеља.–

Куме, реци где је она!

Где је горка твоја кћерка?–

Како дуго чекала те!

Како дуго моја кћерка

на веранди чекаће те,

косе црне, лица свежа?

Над огледалом бунара

Циганка се њише једна.

Зелене пути, косе зелене,

с очима од хладна сребра.

Над водом је одржава

леденица месечева.

Ноћ постаде тако присна

да на мали трг подсећа.

А жандарми пијани су

лупали на врата тешка.

Зелено, волим те зелено.

Зелен-гране. Зелен-ветар.

У планини вранац језди

и барка на мору бела.

•Превео Коља Мићевић

Опширније...

Анђелко Заблаћански – БЕЗ ДОКАЗА

Ивану В. Лалићу

Докажи да те нема сакривеног у мени,

Да све су ми паслике тек пука илузија

И свако цвеће само увели невени,

А једино у мом врту клупко змија.

Не пиши писмо кад смрт међу чељад зађе,

Мој живот окрзне дајући јасне знаке:

Да нечисти Богу на истину шаље најмлађе,

Докажи, песму твори бол, не украсне траке.

Зажги лампу погледом, њоме мрак утули,

Крикни реско да би те и они сасвим чули,

И напиши писмо у инат свакој злочести.

Дај моћ да певам о јонској части и чести,

Да устихујем опело над површином воде,

Докажи да смо исти — умрли и живи роде.

14. април 2020. 

Опширније...

Божица Везмар – КОСОВО

Кажеш, друже:

Дао бих живот

Да још једном корачам

Оном улицом у којој сам живео

И запамтио све лепо и ружно 

Немој

Дирати ране незацељене 

Немој дирати успомене 

Знам

Не зна онај који није доживео

А зна онај који је преживео

Схватам

Боли све то

Али веруј у сутра

Веруј у Бога

Услишиће наше молитве

Вратићемо се једног дана 

Тамо где корени вуку

Тамо где ће нам сунце вечно сјати 

Тамо где се преламају сада бол и тама

Вратићемо се

Не заборави где су ти корени 

Крв и порекло остали

Обићи ћеш огњиште 

Које се не гаси

Које ће буктати највишим пламеном

Када поменемо Косово

Опширније...

Божица Везмар – МОЛИТВА

Ко то дира

Наше успомене, жеље и хтења? 

Ко то руши наше светиње?

Коме треба таква освета?

Коме смета наш крст свети?

И икона, наша вечна светиња?

Чему кренути

Такви, простих душа 

И за собом оставити

На хиљаде изгажених ружа

Не знају да је грех славити

И радовати се туђој пропасти 

Не знају

Да још живе

Нису стале, ни пропале светиње

Молитве

И иконе још постоје

Крст свети којим се молимо 

И уз којег постојимо

Нека знају

Да ће се и даље звуци звона чути 

И до нас увек допирати

Када поменемо Косово

Опширније...

Божица Везмар – ЗАБОРАВ

Заборавићемо све једног дана

Само када прошлост буде за нама

Па кад се окренемо

А иза нас

Остале само пролазне и бледе сени

То су можда наше године

Наша младост

Која полако пролази

А долази доба

Које ни сами нећемо знати објаснити

Заборавићемо

Тек онда када схватимо

Зашто живимо

Где живимо

Где одмичу наши дани

Док нам се питања мотају по глави

Живот полако тече и година за годином 

Одмиче

Опширније...

Божица Везмар – ПУПОЉЦИ

Пупољак је ружа развила 

И пред сезону

Њеног цветања

Та младост је

Само за тренутак непажње угашена 

Уништена

Руком баштована или пролазника 

Или неког ко је имао срца 

Откинути и нестати

А ружа са њеним латицама 

Нестала

Покривена велом жалости 

За њеним пупољцима

Опширније...

Божица Везмар – ЧЕКАЊЕ

Кажу

Ено га тамо 

Стоји сам 

Рекли су 

Нема никога 

Остао је сам 

Поглед

Лута

У пусте долине

И чека да га неко дозове 

Из даљине

Чека

А очекивања као трема

И не зна да се сутон спрема 

А ње нема

Чека

И даље стоји

И све је као у ноћној мори 

Чека је

Пати

И никако да схвати

Да је више никада неће видети

Опширније...

Божица Везмар – ЖИВОТ

Живот је као точак 

Немој никада покушати 

Да га зауставиш

Врти се укруг

Од рођења до смрти 

И патња

И радост и бол

И туга

А човек је такав 

Тврд као камен

Трпи док може

А умре кад све то преживи

Опширније...

Божица Везмар – КОРАЦИ

Ходаш

А кораци троми 

Ходаш

Све даље и даље

А теби нико ни да стане 

Настављаш

У нади да ће неко стати

Али нико ни да схвати

Да су кораци спори и троми 

И да је тешко старом да моли

Још неколико

Корака даље, и ми ћемо нестати

А остатак ће питати

Да ли ће неко њима некада стати

Опширније...

Божица Везмар – АКО ТИ КАЖЕМ

Ако ти кажем

Тражи ме у некој другој

Нећеш ме наћи 

Ако ти кажем 

Заборави ме

– Нећеш моћи 

– Замисли ме као кап росе

Која је дошла пре свитања

И на зрак сунца нестала

Ако ти кажем

Замисли ме пре сна?

– Спаваћеш лепше

Замисли да сам била у прошлом

И да сам у твом садашњем животу

А ако ме тражиш

Потражи ме у предграђу твога срца

Тамо сам била и остала једина

Опширније...

Божица Везмар – ПРАВО

Из дугогодишњег разговора с тобом

Осетила сам право

Да ти кажем

Да си за мене оно право

Из случајних и намерних 

Твојих погледа

Виделе сам чежње и жеље

Са усана читам моје име

Године, тренутке

Како само звучи тај дубоки глас

Док ми изговараш те речи и

Певушиш наглас!

Опет ти кажем

Из мојих и твојих осећања

Осетила сам право да ти кажем

Да си за мене оно право

Опширније...

Божица Везмар – РАВНА ЛИНИЈА

На чијој је страни 

Мојој или твојој 

Хајде

Реци ми

Срце путује 

Километрима 

За љубав 

Дозива

Хоћу да знам 

Где смо сад

Почетак или крај

Једног надања

Срећа или туга 

Шта је сад

Реци ми

Да нисмо постали 

Равна линија

Опширније...

Божица Везмар – ВРЕМЕ

Док бројиш моје мане 

Кажем себи

Време ће послати боље дане

Године нижу беле нити

Питам

Хоћеш ли и даље

Бити исти

После неког времена 

Биће ти све јасно

А тада ћу рећи 

Сада је касно

Километрима 

Бројаћеш 

Она је далеко

Ми нећемо бити сами

Нема нас

Остаје само

Прича иза нас

Опширније...

Божица Везмар – ТИШИНА

Сад кад си ме пронашао 

Стојиш и ћутиш 

Посматраш без речи жену

Која не жели да слути

Желиш ме целим својим бићем 

Бојиш се приче

Кажеш

„На тебе не личе...“

Сада када си ме нашао

Остајемо ту

Дај ми руку

Будимо ту

Опширније...

Божица Везмар – МИР

Када пустиш да у душу уђе свако 

Лечење не иде баш лако

Када схватиш да је свака реч лаж 

Тугом окован остајеш

Несрећан због других

Празан због туђих грешака 

Мислећи да је била истина

Сузама не постижеш циљ

Пусти их нека иду

Нађи свој мир

Опширније...

Божица Везмар – ОБЕЋАЈ

Обећај ми

Да ћеш ме увек пратити

Обећај ми

Да ћеш ме  схватити 

Ако будем тужна и сама

Ти ћеш бити моја светла страна

Обећај

Да ме нећеш никада оставити

Да ћеш руке увек ширити

И о срећи увек причати

Обећај да ћеш ми миловати лице 

Прстима кроз косу проћи

Шапнути наше речи

И дозволити да те загрлим 

Јер време љубав лечи

Обећај

Да ћеш ме се сетити

И кад будеш негде далеко 

Јер ти, једино ти знаш

Да ће и тебе увек чекати неко

Опширније...

Божица Везмар – МАСКЕ

Спусти се поред мене
Дај ми руку да је држим
Пожели ми лаку ноћ
То је нешто што желим
И не могу да те делим

Припијени једно уз друго
Дочекаћемо јутро тако
Па ће оно одлучити
Да ли је и даље тако

Дан је доба
Кад се маске спусте
Враћамо се свако своме
Док ме сузе не напусте

Опширније...

Божица Везмар – МАЛА МОЈА

Мала моја Скриваш лице

Ти

Мала мамина 

Издајице

Док трепћеш оком 

Шаљеш сигнале

Хоћеш рећи као из шале 

Хоћеш приче

Нећеш сандале 

Хоћеш огледало 

Нећеш хаљине

Кажеш

Мама, ово није шала

За Милоша бих све играчке дала

Шаљеш сунце овом дану 

Дарујеш осмехом

Своју маму

Шириш љубав 

Волиш песму

Зовеш тату на још једну песму

Играш, скачеш

У колу смо сви

Срећни и весели сада смо ми

Мојој малој Софији

Опширније...

Божица Везмар – ТРАГОВИ

Трагови у снегу остали

Знак

Прошлости и садашњости

Стоје утиснути

Отисци

Тако мали, а за нас велики 

Истина у њима  живи 

Били су то трагови

За нас једини

Опширније...

Божица Везмар

Божица Везмар је рођена 7. јануара 1983. године у Косовској Митровици. Основну школу завршила у Зубином Потоку. Гимназију је учила у Косовској Митровици и Зубином Потоку. 

Дипломирала је на Учитељском факултету у Лепосавићу. По занимању је професор разредне наставе. Запослена је у ОШ „Јован Цвијић“ у Зубином Потоку.

Удата је и мајка мале Софије.

Пише поезију и прозу. Бави се хуманитарним радом, фотографише природу. Књигу песама ,,Стихом кроз време“ објавила је 2021. Друга је у припреми.

Живи у Зубином Потоку на Космету.

(24. јула 2023)

Опширније...

Анђелко Заблаћански – КАМЕНИ САН

Стевану Раичковићу

То камен у трави хладан спава,

Ил' моју лобању гризу црви,

По зиду гмиже сен заборава,

У мени тражи модрину крви.

На прозору наш лик од искона,

Планина на којој спознасмо љубав;

Бол, јер сад је под гробном плочом она

А ја сâм — ни тамо ни овде сав. 

Крикне ноћна птица мојом јавом,

С криком мисли црне пуном главом,

На мртвој стражи бол у мом дому.

О, само бих да осетим њен мир

И удахнем угасли јој свемир,

Пре неголи свет падне у кому.

8. јул 2019.

Из збирке Месечеве очи (2022)

Опширније...

Шарл Бодлер – ЧОВЕК И МОРЕ

Слободни човече, сав си мору предан!

Ко у огледалу, у њем ти се душа

Са одмотавањем таласа пенуша,

А и дух ти је горки морски бездан.

Урањаш у њега ко у своју слику;

Очима и рукама грлиш му таласе,

Док срце кадикад заборави на се

Уз његову дивљу и жалосну рику.

Исто сте ћутљиви и мрачни вас двоје:

Нико ти не измери, човече, поноре,

Нит твоја богатства догледа, о море,

Љубоморно тајне ви чувате своје!

Вековима се не одмарате од рата,

Тучете се сурово, без гриже: биће

Да много волите смрт и крвопролиће,

– Два вечита рвача, два несита брата!

•Превео Милован Данојлић

Опширније...

Милован Мића Данојлић – ЗВЕЗДЕ

У јануару, без дна и без числа

Гледамо их из топлих соба

Како се, пахуљама сличне, коте:

У мразну пест се година стисла,

Ово су ноћи кад Творац проба

Издржљивост твари, и тако те

Меси и пршти, цеди и сиса

До задњег прегиба, глежња и зглоба,

Куцка ти чело од теракоте

Куша, можеш ли ледено доба

Да издржиш и да, уз све страхоте,

С травкама избориш обнову смисла!

Опширније...

Милован Мића Данојлић – ДА СЕ РАЗУМЕМО

Говорим док се све више повијам према земљи изрешетаној од куршума

Ја немам никакве намере

Дани су ови кола сломљена у дну друма

Дим угашене јесени и домови без вере...

Складишта су пуна везаних птица, али кротка пчела још не излази из улишта

Тек једно тесно поподне и поглед мој у порушеној близини

И док поспани ветар обилази буњишта

Ваздух је сув и невидљиво се сунце одмара у прашини.

Ето, сад сви шетају и одмарају се од рата

(На кафанама отворени прозори, скинута врата)

Неки од њих су и клали, то посигурно знам

Сад навијају за Звезду и кришом одлазе у храм

Нека их буде срам!

Ја сам сâм.

У сељанци

Змијче сиче

Њени црни опанци

На месечев угарак личе

Продала је млеко и сад мирно канте тегли

И она има неку вечност кад гледа жар у пегли

Како се пресијава, како се пепео хвата

Један воза чезе а у војсци су друга два брата

Сви су овде пре мене нешто хтели, некакве масе водили

А ја вам се обраћам да плачемо да бисмо се родили

Идиоте, мој животе

Што си тако црн

Киша пада, биће града

Процветаће трн

Ничега се не сећам и ништа не претпостављам целу своју прошлост

И будућност – ветровима нек је глођу као кост

Волим да гледам звезду (свак тако понешто ради)

Волим да гледам звезду како се тихо хлади...

И ово ми је неки живот, нека љубав, ал тако

Зар сам због мало ствари јуче и данас плако

(На крају крајева: ни твом срцу није лако)

Ја дишем зелене отрове паркова и гаража

Ал за челом је мени вечита мртва стража...

У дрхтаво окно даљине тешка кап мрака је канула

Одавде до непомичног заласка гола дрвета се нагнула

Одавде до почетка ноћи још два сата је хода

Одавде до обале где ће блеснути вода

На пут

Месец је топао и жут

Балкан има најлепши црни круг

Постаћу му друг

Дан чита старе новине. Негде галаме најмањи ђаци

Кнез Милош командује милицијом и врапци на пијаци

У животу ћу продавати зјала док ме не ухапсе црнаћи

А онда ћу насред пута изгубљене исправе наћи

Или неку бубу како по путељку мили

А можда дрвеног гаврана кад сенком лето закрили

Ја имам двадесет година и то су ми некакве године...

Чекаћу, док будем могао. – Догодине

На данашњи дан опет ћу бити исти

Тек нешто већи црв нутрину ће ми гристи

Ја имам двадесет година и каткад ми је свега доста

Нисам толики коњ па да се бацим са моста

Мој живот је велика ствар није он тек тако свачији

Мој бесмисао није какав би хтели он је другачији

Ваш лешинави дах не дише ово биље. Високим гранама

Оно расте поврх кућа, лишћем у проветреним странама

Опширније...

Владимир Набоков – ДА БУДЕМ СРЕЋАН

Да будем врло срећан и јак

шта треба срцу мом? Мало тога…

Волим све – звери, дрвеће, Бога,

у подне зраке, у поноћ мрак.

И на рубу непостојања

кажем: у души кад беше пакао:

певао сам, а ако сам плакао –

биле су то сузе дивљења.

•С руског препевао Анђелко Заблаћански

Из часописа Суштина поетике, број 77, април/јун 2023.

Опширније...

Владимир Набоков – САЊАО САМ ТЕ

Сањао сам те тако често, давно тако,

много година пре нашег сусрета

сâм – док ноћ је улазила у собу лако

и свећа жмиркала поред кревета.

Књигу љубави, над Невом измаглице,

о спокоју ружа и магли изнад мора,

листао сам у свему слутећи твоје лице,

у стиху занесено чистом као зора.

Млади дани моји, опојни земаљски сни,

тренуци који магично звоне у сјају,

изгледају јадно, кô муве што у опсени

по уљаном платну и ћилибару падају.

Звао сам те, чекао. Годинама лутао

стеновитим обронцима над животом.

У горким часовима твој лик сам нашао

у стиху песнички занесено чистом.

А сад, на јави, пред мене си стала

и ја се сујеверно свега сећам јасно:

како су те предвидела сва огледала,

тачно у свему дубоко сагласно.

•С руског препевао Анђелко Заблаћански

Из часописа Суштина поетике, број 77, април/јун 2023.

Опширније...

Владимир Набоков – СЛОБОДА ЈЕ У САМОЋИ

Из самоће слобода гледа

и сласт у сновиђењима.

Звезду, пахуљу, капљу меда,

сакрићу у стиховима.

И умирем сваконоћно,

па се јавим васкрсењем.

Ново јутро је рајски росно,

драгуљ у дану потоњем.

•С руског препевао Анђелко Заблаћански

Из часописа Суштина поетике, број 77, април/јун 2023.

Опширније...

Анђелко Заблаћански – ИСПОД ЈАСИКЕ

Милану Ракићу

Уцвале речи усред бистрика у мутној бари,
Локвањи бели и жути, лотоси сном опијени;
У мени црна орхидеја кô злодух тихо стари,
А сва ми лепота врисне поносно у једној жени.

Искрено сам лагао другу кипућим страстима
У тмасти тишине с почетка и речи на крају,
Желећи да бар једна ме помене у молитвама,
Кад страсти и понос ширину душе упознају.

Тад запеваћу криком светици с камене плоче,
Вапаје да чују преци и сви потоњи моји
И Ти, коме пречесто окренусмо леђа, Оче.
О, колико боле мог рода вековни неспокоји.

И кад јасика у мом погледу тихо затрепери:
Знаћу, све што у дамарима беше, минуло је
И песме остаће само којима се љубав мери,
Док сред тишине у свему још куца срце моје.

30. јун 2020.

Опширније...

Анђелко Заблаћански – РЕЧИ

Васку Попи

Нека реч не разбије мук

испод храстове коре

диваном црви с мравима

нека се умире дамари

игра не може да почне

јер краљ је на издисају

ноћ ће под руже да склони

певање умрлих птица

пре јутрења у празнини

а кад се сасвим раздани

знаћу свакој песми име

стихованој из најцрње таме

9. јул 2019.

Из збирке Месечеве очи (2022)

Опширније...

Карл Сандберг – АМЕРИЧКИ ПЕСНИК

Мој дом је тамо међу шумним влатима прерије,

Међу сивим вечерима у долини.

Међу црвеним јутрима на планини.

Иза мене су градови, улице, реке

И бродски борови.

Ево, спавам за писаћом машином

И храпаво се смејем, 

Као што се смеје мој град, мој Чикаго.

Дајте ми десет хиљада листова папира!

У џеповима свог капута 

Носим хиљаде људских судбина,

У својој власти имам зоре љубави, ноћи мржње.

Моје кише и моји ветрови 

Довољни су за стотине јесени, сто извора

Сачувао сам још два плава океана

И шаку малих јутарње звезде...

Ево, седим за писаћом машином

И храпаво се смејем,

Као што се смеје мој град, мој Чикаго.

Опширније...

Јована Мицић – ПЕРСЕФОНА

Богови су тако хтели 

те ти дали еден злата

да умијеш њиме лице,

мермер бели

белог дана.

Ти си хтела да те љубе

црвен звона забран ватре,

да ти коса сва постане 

отровница чисте снаге.

Пружаше се вални снопи,

падаше на бели мермер,

ти постаде шта си хтела,

ти постаде свети време.

Крстила си време живо,

прекрстила свето бреме.

Раскрстила четри снопа,

два су сада само твоја.

Шаке су празни окови,

из грла цуре сокови,

нар је створио грех.

Нису криви богови,

ни омамни сокови,

гладни бејаше кербери.

Подсети ме како плачу 

хладни ветрови,

како дишу

распарчали гребени.

Подсети ме

где умиру

гладни кербери.

Опширније...

Јована Мицић – МИ

Зваћеш је онда својим именом,
мислићеш да ти је једино
оно остало,
између њеног и твога лика,
где не постојите више
ни ти,
ни она,
заглављени у међупростору
ваших слова.

Опширније...

Јована Мицић – СУЗО

Не дам ниједну кап

да твоја уста уснију,

да теку горски плодови,

ранама грешним умиру.

Јутро је овде заспало,

раме ми сузом увило.

Опече око љубљено,

пламен се разви у цвет.

Разљубише се ожињци

јер нељубљени снови умиру.

Угризе угњили мир, 

ожиљак косу одреза,

златотисну се пупољак.

Погини, сузо, за мене.

Опширније...

Јована Мицић – БОГИЊО

Лањски снегови, 

црна богињо, 

почињу.

Приклани 

заветном тишином

ћутимо,

ћутимо.

Раздор у понос скупљамо,

нека умиру.

Плаках

кад родих се на стени

где рекох које боје крв ми је.

Црни снегови падају...

Твоје лице је бледо,

суморно,

некако модро, 

хладно

и уморно.

Где ти је лик, облична иконо?

Мирише пена по води,

у води вртлог хуји,

у хуји смех да слути.

Посташе снегови бели...

Опширније...

Јована Мицић – ЧЕТИРИ СТРАНЕ СВЕТА

Чух светлост једу само ње гладни

који краду све што је њихово,

које само своје храни.

Узимају они све што је њима дато,

канџе су им од сувога злата,

из рана им крвари благо.

Рањавају они само своје лице,

туђи лик њих достојан није.

Чупају они само своје срце из груди,

јер њихова бол једино ту рану мије.

Њихова је рука свежањ срца, 

њихова се душа тако моли.

Чувари су они свих капија светова,

и иза Сунца и испред њега.

Клањају се они само на раскршћу 

четири стране света.

Опширније...

Јована Мицић – ПОТПИС

Одсекоше ми руке као закуп за лет.

Ископаше ми очи као залог за грех.

Оставише ме да миришем

све јорговане

свих пролећа

која ће тек доћи.

А ти се ниси одселила

из собе у којој станујеш,

а ја се још увек потписујем

да ме има

тамо где не постојим.

Опширније...

Јована Мицић – ТУЂЕ НЕБО

Преварих се,

туђе небо.

Светлост ти није

достојни сјај.

Гориш,

сагореваш пламен.

Вечно је немо

језеро

под вама.

Опширније...

Јована Мицић – ЈОШ ЈЕДНОМ И НИКАДА ВИШЕ

Још једном и никада више,

обећавам.

Само још једном 

да те угледам,

да те још једном запамтим,

а онда 

акобогда

да ослепим.

Опширније...

Јована Мицић – ЗАНЕМЕ СВЕТЛОСТ ОКОВАНА ВИСИНАМА

Царице,

занеме светлост окована висинама.

Устајте и запевајте

песму коју судба рађа

када сина уморнога

глас јаука не погађа.

Ваше име светлост није,

ви једете само време.

Вас је вечност незасита,

ваша снага камен бије.

Ваше очи нису никле,

ти сводови поглед живе.

Вама уста нису жедна,

вама дете воде пије.

Вама срце не самује,

вама мајка сина рађа.

Ви поносно ликујете

испод божјег огртача.

Вас су руке по рођену ставиле у свете дворе,

да се ваши гласи чују кроз све свете царске воде.

Та су звона саборници што вас крсте сваког часа,

вас је свећа позлатила,

хлеб и вино освајача.

Горе токе, црвени звекети

по поду громови, наши ветрови,

Ову земљу ми да једемо,

то је наше тело бело.

Ову воду ми да пијемо

то је наше море цело.

Црвена кап цвет уплакала,

уплакала црвен бисер

што га мома сада љуби,

под грудима она чува

кад га роса јутром буди.

Ову кућу да чувамо,

голо чело крст нам љуби.

Ово срђе да љубимо,

храброст нек нас вечно грли.

Када ноћу све затихне,

ништа осим дечјек плача,

то на платну тад корача

душа силних освајача.

Од једног пршљена мог

сачини ребро

испод златних одора.

Опширније...

Јована Мицић – МОЈЕ ИРЕАЛНО ПЛАВО

Зашто је море тако загасито плаво?

Глупо плаво, некако тамномастиласто плаво.

Тако непрестано ломи ноге, кичму, дави се у сопственој утроби.

Зашто умире тамо где му није крај?'

Веома глупо, признајем себи.

А још се и свађа са црним наказама

који га песмом блеска грде.

Не, нису криви мехури од памука, 

криво је то плаво, 

иреално плаво моје.

Ах, како је тако само глупо.

Свадљиво, гуши се.

Несвесно да удахне,

да смири се,

Мртво исплива,

ти дишеш несметано,

знаш.

Глупо моје, иреално плаво. 

Али, признајем, опасно си, ти,

моје иреално плаво.

Када си моје,

а ја волим те.

Када ниси,

онда умиремо.

Утишај се, 

моје иреално плаво, 

да ти не умрем ја.

Иреално ја,

иреално у мени,

иреално туђе,

могу да убију га, 

може да убије.

Иреално зна.

Опширније...

Јована Мицић – МЕТАМОРФОЗА

(Триптих)

Пешчаник

Хоћу своје лице да уједам.

Не, не свиђа ми се то.

Ову игру сенке да откривам,

бојим се да сазнам  ко је ко.

Тело је телу исти лик,

окрени да не наликујемо.

У правом одразу

прави рањава крик.

Пешчаник не заборавимо.

(Минут до метаморфозе)

 

Без опозива

Куда ме водиш овако

слепу и стару?

Улице моје цвеће не продају,

кише мију све да умију.

Лепа су лица умивених кипова.

Чини ли ми се или сунца миришу,

или ме душа,

овако слепу и стару,

гони на блуд?

Без опозива

приклањам се чину гонитеља.

Без опозива

метаморфоза изгара црну ноћ.

(Без права на опозив)

У јувелирницу улази старац

са брадом допола струка

са храстовом кором

у руке зараслом,

моли да казаљке

нико не дира.

(Молитвени чин ћутања)

Одвекпостојање

Помолићеш се када мук заћути.

Поклонићеш се гневу што усуд љуби.

Тело ти је оштро,

низ стуб се приклања цват.

Дуж стабла бодеж до грла,

на врху цвет.

Још једном погледај док ћутим.

Реци ми кога видиш?

Да ли те неко још моли

као ја што тебе љубим?

Поглед кроз мене, до тебе и натраг.

Нису ли твоје очи овоземаљске боје?

Опомена да вриснеш наглас.

(Вриснух у себи, вриснух наглас. Насмејах се)

Опширније...

Владимир Бабошин – ЈЕСЕЊИНУ

Можда не умем као ти да китим риме,

Али пишем само шта осећа душа 

Док у мени јасно звони твоје име,

Твој стих је говор што ми биће слуша.

Рођен си далеко од Србије нам миле, 

Али те поштује српски песник сваки,

У њима си, немоћне су смрти силе –

Још си у свакој, дугу што твори, ждраки.

Некад, на заласку сунца само сунце зађе,

Тад твоје име чујем у певу птичијем,

Твој стих се увек међу људима нађе,

С љубављу еон те чува у срцу свачијем.

Заувек, у сваком стиху, лик твој живи – 

Ти си руски светионик неуништиви. 

•С руског препевао Анђелко Заблаћански

Опширније...

Владимир Бабошин – УМЕТНИЦА ЈЕСЕН

Сликарка Јесен узима своје четке и платно,
Свакодневним скоковима мења пленере своје.
Једним потезом све врбе обоји у тамнозлатно,
А јавор одједном сав је жуто-црвене боје.

Чак и када хоризонт буде јој небескоплави,
Она у трену уме да дода врло тамне боје
И проспе кишне капи, а ником да не јави,
Зато, с јесени под руком нек вам амрели стоје.

Поља и отаве боји широким покретима,
Уметне клин тек никле тамнозелене ражи,
А све закити црвеним глоговим плодовима
И над челичном реком сунцем које смирај тражи.

•С руског препевао Анђелко Заблаћански

Опширније...