Штошта сам знао, али нисам ово
– да ће ме шмизла (кочопрцно јаре)
превести жедног преко питке баре,
измишљотина чије свако слово
врцало ми мед кроз сазвежђе ново
у пометен ум и на ране старе.
Беху то тако неке цаке старе
на које паде чак и чудо ово
што се песником зове(ништа ново!)
па се наивно, ко жртвено јаре,
испећи дало на вараво слово
кокетне мале из приградске баре.
Шта је то могла жабица из баре
да закрекеће из кајданке старе,
а да ни ноту, баш ни једно слово,
не препознах, јер (пази сад и ово!):
у живот ми, вај, ускочило јаре
ђавоље шаре – чудовиште ново.
Просечна цура – ништа богзна ново,
осмех јој цвета ко локвањ сред баре,
док се шепури умилно је јаре,
на тренутке из бечке школе старе,
а кад сеје лаж тад уради ово:
Рашири око и прогута слово!
Залуд сам држо уводно јој слово
да у животу увек има ново
искуство које није као ово.
Она би на то опет у кал баре
– до грла у бљуз лагарије старе,
житка ко нож за недоклано јаре.
Извоза ме скроз то без душе јаре:
Ни длаку кике што личи на слово
немам да чупнем са те лије старе,
нити да свраки додам перце ново,
јер сам као сом у растињу баре
прогутао мам којим пишем ово.
Тако све ово – што замеси јаре
у муљу баре – није мртво слово,
већ нешто ново из читанке старе.
