Пропеваћу, зар? А прошао је збег
ко у тешком сну. И Крајина тужи.
Низ брда и дôље попануо снег.
Крајишки је дан незамислив, дужи.
Ту луњају вук и ован заједно.
Већ се топи смет, моја душа јужи.
Запеваћу: ој – ма и не прогледо,
јер што видим сад боље да не видим:
Крај пусте куће манито говедо,
скуњен Шаров пас ко да ме се стиди,
украј мртав ђед и поломљен му штап,
над шумом небо гуши се, ја бридим,
сузно је вече прогорео уштап.
Тица Банија гукну преко свода,
а Лика срна за облак одлута,
медвед Кордун бди из сазвежђа свога.
О, да је срце велико као џин
не би се њиме настанити могла
туга којом ме у зору буди Книн
– жртвено јагње љубљено од Бога.
Пропевао сам, да, као прави син,
то је аманет и моја залога.
Јер што шане смрт, а запише рука,
само је мајка светија од тога.
А уз хоризонт – сестра Бања Лука!
