Шта ли то струји урвинама мојим
низ беле сапи прогорелог јутра
из буднога сна што се дели, троји?
Да л то нови дан (такозвано сутра)
прикрада се већ у часове јадне
сунцем што шкиљка ко гобленска мустра?
Оте се призрак (ко грана да паде!)
и тресну уз сен моју или твоју?
Од чудеса тог на језику сладне.
Смешане музе у присоју поју:
чула су ми чвор Гордијев пред сечу.
Сав дамарам у слатком неспокоју.
Тајанствен зрачак или моћни нечуј?
