Срели смо се, ту негде око сумрака
На размеђу јаве и сна.
Домаћи порто и лоша цикорија,
Чудноват окус на непцу.
Ваљда, наслеђе гусара и Турака
И још неких десетих, ко то зна.
Прешло је преко нас много тог',
Нека времена давна
И ова скорија.
Ноћи бесане вечно жртве тражите.
Ми не умемо одбити
Па укрстимо чокањ и месечину,
Загледани у Млечни пут.
Ми смо ту да служимо, ето, кажите,
Не тражимо никакве добити,
Само дајте мало простора
Да мисли разбистримо,
Сперемо горчину.
У јутра плава сенке с нама танцују,
Зора руди, ороз пева,
Фијакери покрај нас само пројуре
У облацима прашине.
Кочијаши безобразно добацују,
А нама се канда зева.
На сцени је гравитација,
Главни лик у тој причи
Поновљене туре.
Рефрен:
Ал' чврсто се држимо
На овом парчету земље,
Иако око нас урагани дувају.
Једним оком гледимо,
Док друго помало дремље.
Стихове репетирамо,
Реч је од свега јача,
Риме нас чувају.
(Ђорђу Балашевићу, панонском поети)
