slike pesnika

Бојана Кончаревић – КРИВА САМ

bojana koncarevic kriva sam
Добро вече часни суде.
Говорићу истину,
као и увек.

Да.
Волим га.
И знам да је то злочин.

Хајде,
Пишите ми казну.
Казну за љубав према њему.

Јер како ја,
тако грешна,
смем да волим њега?

Крива сам,
за сваки пољубац
и сваки додир
што оставих на његовој кожи.

Чекам.
Како ћете ми судити за љубав?
За тај божанствени грех.

Хоћете ли ме ставити у ланце?
Да не могу да пишем?

Боље ми ставите катанац на срце, 
да га не заволи више.

Добро вече часни суде.
Рекла сам истину,
као и увек.
slike pesnika

Бојана Кончаревић – ТЕЖИНА

bojana koncarevic tezina
Тако тешке речи,
Без икаквог значења,
Просипају сваког дана,
Немушти људи.
Људи без душе,
који нису ја.
А ја, ја ћутим
И у себи се кидам.
Јер ми је тешко
Да отворим душу
И дам срце на длану.
Плашим се тежине
Твојих речи.
Плашим се
Твог страха.
Јер не желим
Да будемо повређени.
Желим да бацимо ту тежину
И уживамо у звуку речи.
Да их не разбацујемо.
Шта тако добијамо?
Само још већу тежину
И дубоку празнину.
slike pesnika

Бојана Кончаревић – ЧАША

bojana koncarevic casa
Ова празна чаша
Подсећа ме на нас...

Пар минута уживања,
А онда, опет крај.

Мало је та једна чаша,
Конобару, још једну туру.

Али, зар опет?
Зар опет да живим за крај?
slike pesnika

Бојана Кончаревић – ИГРА

bojana koncarevic
Обљуби ме још једном.
За њу те одавно није брига.

Превари ме са мном.
Јер је теби све игра.

Тротулозан си то ти не стоји.
Не стоје ти ни пољупци моји.

Стоји ти само омча за вратом.
Јер мене правиш будалом .

Мислиш да ћу да ћутим,
Јер си ти тако рекао?

Нећу, срце, нек сазна шта си урадио.
Нек сазна кога си пре ње љубио. 

slike pesnika

Бојана Кончаревић – ТУГА СА ЈУГА

bojana koncarevic tuga sa juga
Моја верна туга,
стиже са југа.
Његова црна ока два,
што волети нисам смела.

Остаће то тајна,
коју нико не зна.
Остаће само туга,
што дошла је са југа.

Крива сам ја,
моја раскопчана кошуља,
коју обасја месечина.
тог четвртка...
Тајно моја, требаш ми...
Али твоји пољупци и додири.
постали су пуста жеља
Коју прежалити нећу.
Месече ти си свдеок
тог слатког греха.
Сваког додира и пољпца,
Што ми остави туга са југа.
slike pesnika

Бојана Кончаревић – НИСКЕ СТРАСТИ

bojana koncarevic niske strasti
Нисмо имали пламен љубави.
Гори само пепео
што оста од страсти.

Љубав није ни постојала.
Јер нисам ја Она.
Никад нећу ни бити.

Лоших навика лако се решим
Зашто си онда и даље ту?

Да ли да ти дозволим,
да ми смрскаш срце које се распада?
Само јер те воли?

slike pesnika

Бојана Кончаревић – НЕСРЕЋО

bojana koncarevic nesreco
Осетила сам најзад
Хладноћу твоје топлоте
Убицо мојих фантазија.
Крадљивче снова.

Тамнооки ђавле,
Прерушен у анђела.
Што си пао са неба?
Тамо где не треба.

Превише је препрека
На путу наше среће.
Зато твоје срце скреће,
Где те она чека.

Погледом једним
У мени видиш нешто,
Не могу да објасним,
Али знам да је то.

И зато несрећо немој
Да ме пратиш даље,
Боље да заборавиш,
Скренеш и нестанеш.

slike pesnika

Бојана Кончаревић

bojana koncarevic savremeni pesnici
Бојана Кончаревић рођена је 18. јула 2002. године у Сомбору. У Новом Саду завршила је средњу школу за дизајн „Богдан Шупут”, где се заљубила у писање.

Кроз стихове описује свој поглед на данашњу љубав кратког рока трајања. Иза себе има збирку песама “То није љубав”. Тренутно се бави послом из снова и наставља да тражи љубав док бежи од исте.

(28. новембар 2022)
slike pesnika

Владимир Бабошин – КОВАЧ И СМРТ

vladimir babosin kovac i smrt
Бајка је лаж, али упозорење, доброј деци дата на учење.

Бајка је лаж, од детињства нам причали,
И свак је слободан о томе да суди,
У њима су преци мудрости скривали,
Себи их откривају разумни људи.

Захваљујем „Чеширку“ на испричаном сажетку.

Удари на крају ковач по одливку,
Па је чекић свој у страну одложио,
Из гараве флаше испио је воду,
И пећ је, лако, ковачку пригушио.

У врећу је просто имање скупио,
Кључеве нашао да радњу закључа,
И тад га је целог хладни зној облио –
Пред њиме се Смрт са косом појавила.

– Здраво, Ковачу, – једва прошапутала.
А он је ћутао, гласа не имавши.
– Ево какав посао за тебе имам:
Да л' би ми могао косу наоштрити?

А наш ковач није од плашљивих био –
Ако је час куцн'о, нека буде тако.
Узео је косу од Смрти, спремио,
Одбио и брусним каменом оштрио.

Завршио, свој труд на светлу гледао,
Проверио ноктом оштрину метала...
„Добар ти је алат, – тако закључио.
Бројка палих људи под њим није мала“

И ту је Смрт као опруга скочила:
– Никоме ја нисам живот узимала!
Људска је рука невине убијала!
Ја сам само душе у спокој водила!

Била сам девојка у белој одори!
Сад у црном, да се крв не би видела!
И капуљачу црну на глави носим,
Од суза ми се зеница заледила.

Сами сте ме у старицу претворили,
А ваша је мржња црња и од угља!
Док сте једни друге тукли и рушили,
И за ближње своје упорна сте мора.

И, окренувши се, к излазу је пошла...
Тада, некако, постаде мања растом...
– Зашто ти, онда, коса беше потребна? –
Запита Ковач. – Радознао сам само.

Смрт се окренула, врата притворила.
Стоји Ковач пред њом са погнутом главом...
– На то сам ти, Ковачу, заборавила.
Стаза је до Раја сва зарасла травом.

Санкт-Петербург, Русија

•Превела са руског Дајана Лазаревић

slike pesnika

Игор Мијатовић – ХЕРЦЕГОВИНА

igor mijatovic hercegovinaХерцеговино,
У камену исклесана,
Србинова отаџбино
Божјом руком осликана.

Земљо светијех,
Светог Саве, Василија,
И монаха потоњијех.
Кȏ ореол Тврдош сија.

Изнад планина,
Волујка и Зеленгоре,
Пуца небеска дубина
Тамномодро вјечно море.

Благословена,
Од Гацка до Невесиња.
Часним Крстом осјењена,
Од Љубиња до Требиња.

Земљо јуначка,
Кршевита, каменита,
И хајдучка и јатачка,
Честита и племенита.

Мученическа,
Земљо Светих страдалника.
Постојана као фреска,
Кȏ молитва Свештеника.

Херцеговино,
Земљо храбрих – без предаје.
Од Косача кнежевино
Име твоје вјечно траје.
slike pesnika

Игор Мијатовић – ЖИВ ЈЕ МОЈ МИЛОШ

igor mijatovic ziv je milos
Да је жив
Мој Милош
У овом свијету
Сада би се спремао
На врбицу.
Обукао би
Небоплаво одијело,
Црвену кравату,
Сњежнобијелу кошуљу,
Узео торбицу.

Пошао би у храм,
Вјероватно,
Пјешке,
Посматрајући
Све око себе.
Застао би
На семафору,
Помазио би
Неког дјечачића
По глави,
Поправио му јакну
Да не назебе.

Стигао би
У храм,
Стао за пијевницу
И загрмио
Баритоном,
Онако
Како само он умије
И нико више.
Људи би га слушали
Нетремице,
Одушевљени
Његовим гласом
Кроз који
Свети Дух дише.

Од врбице
Сачинио би
Ореол,
Ставио на главу
И насмијао се
Оним његовим,
Искреним,
Безазленим осмјехом,
Као дијете.
А у очима,
У погледу
Упереном
Тамо негдје
Иза створене
Стварности,
Назрела би се
Честица сјете.

Жив је
Мој Милош,
У вјечности
И заиста се спрема
На врбицу.
Облачи
Златоткани стихар,
Узима благослов,
Стаје пред
Свету Тројицу
За Небеску
Пијевницу.

Његов баритон
Одјекује небесима,
Анђели
И Светитељи
Слушају
Нетремице.
На његову главу
Бијели голуб
Спушта ореол.
Нетварном свјетлошћу
Засија му лице.

Милошу Курузовићу, брату у Христу
(1989-2021)
slike pesnika

Игор Мијатовић – ТРИ СУЗЕ СТЕФАНА ГЛОГОВАЧКОГ

igor mijatovic tri suze stefana glogovackog
„Стефане, дај руку!“, Христос рече.
„Ево рука Господе!“, одговори Монах Стефан.
Једна суза из ока потече.

Христос га за руку узе,
Загрли најчвршћим Небоземним загрљајем.
Потекоше из очију двије сузе.

„Чедо моје, не бој се распећа.“,
Христос се благо насмијеши.
Крену из ока и суза трећа.

Монах Стефан закорачи на Небо.
Напусти Земљу,
Варљиви сан.
Рукавом мантије обриса сузе.
Насмијеши се и он Христу.
У трен ока прође
Кроз Васкрсење
И Спасовдан.

(Монаху Стефану (Ачићу) Глоговачком, мученичи пострадалом у манастиру Глоговац 2020. године)

slike pesnika

Игор Мијатовић – МЛЕЧНИ ПУТ

igor mijatovic mlecni put djordju balasevicu
Срели смо се, ту негде око сумрака
На размеђу јаве и сна.
Домаћи порто и лоша цикорија,
Чудноват окус на непцу.
Ваљда, наслеђе гусара и Турака
И још неких десетих, ко то зна.
Прешло је преко нас много тог',
Нека времена давна
И ова скорија.

Ноћи бесане вечно жртве тражите.
Ми не умемо одбити
Па укрстимо чокањ и месечину,
Загледани у Млечни пут.
Ми смо ту да служимо, ето, кажите,
Не тражимо никакве добити,
Само дајте мало простора
Да мисли разбистримо,
Сперемо горчину.

У јутра плава сенке с нама танцују,
Зора руди, ороз пева,
Фијакери покрај нас само пројуре
У облацима прашине.
Кочијаши безобразно добацују,
А нама се канда зева.
На сцени је гравитација,
Главни лик у тој причи
Поновљене туре.

Рефрен:
Ал' чврсто се држимо
На овом парчету земље,
Иако око нас урагани дувају.
Једним оком гледимо,
Док друго помало дремље.
Стихове репетирамо,
Реч је од свега јача,
Риме нас чувају.

(Ђорђу Балашевићу, панонском поети)

slike pesnika

Игор Мијатовић – ПРВИ СНИЈЕГ

igor mijatovic prvi snijeg za olgu
За Олгу

Тихо, нечујно као мачка, 
Прикрадају се из облачка
Пахуља за пахуљом.

Држе се за ручице
Мале зимске краљице,
Док падају доле.

Једне лагано, друге вртоглаво смјело,
На Олгин длан, на Олгино чело,
Да јој осмјех измаме.

И свака зна да ће живот да изгуби
Када јој топли образ пољуби,
Ал′ вриједи, јер дијете је срећно. 

(Једне године када је падао први снијег)
slike pesnika

Игор Мијатовић – ДЕЦЕМБАРСКА НОЋ

igor mijatovic decembarska noc
Волим децембар
И сњежне бијеле сметове.
Да сам млађи, бар,
Двије деценије
Тражио бих
Оне, иза свјетове,
Пронашао рајске вртове.

Никола нам Свети јавља
Да бдијемо ове ноћи.
Он ће доћи, снаге смоћи,
Да остави крај узглавља
Шаку љубави,
Цвијет пупави,
И понеки поклон гиздави.

Зима је лијепа,
А поготово децембар.
Кȏ курјак шчепа,
Зарије зубе снажно.
Ал' не боли,
Та ми хладноћа прија,
Топлије ми што је хладнија.

Никола нам Свети јавља
Да бдијемо ове ноћи.
Он ће доћи, снаге смоћи,
Да остави крај узглавља
Шаку љубави,
Цвијет пупави,
И понеки поклон гиздави.

Децембарска ноћ,
Бијели рој пахуља,
Има чудну моћ
Да мозак заврти
Кȏ рингишпил
И немаш појма гдје си,
Појма немаш, ал' знаш да јеси.

Никола нам Свети јавља
Да бдијемо ове ноћи.
Он ће доћи, снаге смоћи,
Да остави крај узглавља
Шаку љубави,
Цвијет пупави,
И понеки поклон гиздави.

slike pesnika

Игор Мијатовић – МОНАХИЊЕ МАНАСТИРА ГОМИОНИЦЕ

igor mijatovic monahinje manastira gpmionice
Једна пали кандила,
Друга звони звонима,
Трећа поје стихире,
Четврта се моли Светима.

Пета јело припрема,
Шеста астал поставља,
Седма вино долијева,
Осма молити се наставља.

Девета краве чува,
Десета сирац прави,
Једанаеста пише,
Дванаестој Господ се јави.

Тако из дана у дан,
Живе као пчелице,
Монахиње вриједне,
Манастира Гомионице.
slike pesnika

Игор Мијатовић – МИЋКО

igor mijatovic micko
Мићко, брате,
Пролетјеше године
Као јато
Младих дроздова
У пролеће касно
Изнад Лужница.
Ипак,
Тебе нису дотакле,
Још си онај исти шерет,
Очију као зифт,
Кȏ зрна црних гроздова.
У погледу ништа скривено,
Без лукавства -
Све јасно,
Једноставно
Као кружница.

Сјећам се
Кȏ да је јуче било,
Пред Богословијом,
Кад ме оставише моји
И закорачих у свијет
Мени непознат
До тад.
Ти си се створио крај мене
И тихо
Најпажљивијим гласом
Рекао:
„Не брини се, брате,
Заједно смо овде
Од сад."

Вјешто крмариш
Морем живота
Попут праоца Ноја
Са своја три сина.
Теби је страх
Непознаница
Побједа је твоја боја,
Стремљење
Само напријед
И само висина.

Кад видим тебе,
Видим
Крајњег оптимисту
Вјечног борца
На правој страни.
Видим човјека,
Видим свештеника
Подобног Христу,
Пастира доброг,
Који словесно стадо,
Чува,
И храни.

Брату Горану Мићићу, проти крагујевачком

slike pesnika

Игор Мијатовић – МИЛОРАДОВА КРСНА СЛАВА

igor mijatovic miloradova krsna slava
Кад Милорад Крупљанин, Мишорад,
Поријеклом из Сурјана,
Слави своју
Крсну славу,
Ђурђевданак,
Он је жељан,
Он је рад
Да угости са свих страна
Драге људе,
Не признаје
Изостанак.

Узванике зове постарински,
Дође пред кућу
Са поштењем
И широким осмјехом
На лицу.
И све полако, ништа брзински,
Исприча се,
Наздрави здравицу,
Пребаци коју,
Па оде даље
Низ улицу.

Шестога маја
Капију широм отвори,
А његова Вера
Све окити ђурђевком
И госте дочекује.
Прва ракија се из једног
Гутљаја пије,
Вино лијева у боцуне
Лијевком,
И црвено и бијело,
Како доликује.

Кад се сви окупе
Неко од унучади
Запали свијећу,
Софија, Ђорђе,
И Ведрана ће
За годину – двије.
Отац Игор спреми кадионицу,
Све окади,
Славски колач и жито
Освешта,
Вином прелије.

Слава траје три дана
И дуже.
На трпези
Јела се смјењују
Од укуснијег укуснија.
Нико кући не одлази,
Људи се друже
И момачки држе.
Милорад све посматра,
Задовољан.
На лицу му читаш
Да му је све потаман,
Све му прија,
Срце му у грудима расте
Велико ко Русија.
slike pesnika

Игор Мијатовић – СИМОН

igor mijatovic simon
У њему бије срце јунака
И завија стотину курјака.
Погледом ошине,
Састави вјеђе
И кад помислиш
Да више неће
Ријеч да прозбори,
Он душу отвори
Широку кȏ висораван
Купрешка.
Из ока му кане суза,
Мушка,
Тешка.
Перо у сузу умочи
И на 'артији
У писмена преточи
Све што је мислио
Да егленише.
Запише. 
И онда читаш
Написане ретке
И видиш Свете претке,
Оне прошле
И оне који ће
Тек постати.
Видиш Крсно знамење
И Васкрсење,
Анђела триста
И Спаса Христа
И помијешане,
Људе и иконе
И кажеш:
Свака ти част,
Брате Симоне!

Брату Симону Туркићу, купрешаку и проти франкфуртском
На Благовијести 2022.
slike pesnika

Игор Мијатовић

igor mijatovic savremeni pesnici
Игор Мијатовић је рођен 18. септембра 1975. године у Бањалуци. Основну школу завршио је у месту рођења, а средњу богословску – Богословију Светог Саве у Беграду.

Дипломирао је на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду 2001. године, а мастер рад одбранио 2016. године на Независном универзитету у Бањалуци, студијски програм Разредна настава.

Рукоположен је у чин свештеника 2001. године и на служби је при храму Успења Пресвете Богородице у Бањалуци. Православну веронауку предаје у бањалучким средњим школама.

Објављена дела: дидактичко-методички приручник Интерактивно учење у настави Православне вјеронауке (2007); уџбеник Православне вјеронауке за шести разред основне школе (2016) и монографска студија Блумова таксономија у Православној вјеронауци (2018).

(22. новемра 2022)
slike pesnika

Борислав Радовић – ЖИВОТ ВИНА

По недељном ручку, док пропадамо у сан,
власишта мокрих од варења и од жеге,
отац би ушао у виноград и ту се
бавио до мрака, окружен чокотима;
редио би лишће, разгледао гроздове,
пуцад крупнију од бибера,
и мислио о новом вину.

Данас претачем вино из његове мисли;
дижем га, жуто, светлуцаво, према окну:
да кроза њ промакне прашњаво сунце. И знам
чим жмирну зимска окца и сукну ластари,
замутиће се оно, живо.
Као да се није ни прекидала веза
међу петељком и коленцем,
биће опет у дослуху овога лета
вино у подруму, у плеснивим боцама,
и Сунчев корак глухотом небеских кућа.

Вино, слично звезди, описује путању
којом би се можда и отац отиснуо,
стојећи без даха од кашља, празна ока
и танак, као у туђој кошуљи;
задубљен, далек и сопственој мисли.

Из књиге Четрдесет две изабране песме, Рад, 2007.
slike pesnika

Милан Ракић – ОПРОШТАЈНА ПЕСМА

milan rakic oprostajna pesma
Ево ме, Госпо, након триест лета
Са проређеном, прогрушаном косом,
Ко привиђење са другога света,
На Пегазу олињалом и босом.

Крај мене стрчи зарђала џида,
А њему, сваког часа, нога клеца,
И зато што смо старинскога вида
Ругају нам се раскалашна деца.

Нека их, Госпо. Нама није криво.
Нека им и то задовољство дамо.
И ћутаћемо. Што бих доказиво,
Кад дорасту, кашће им се само.

Но ја бих, драга Госпо, опет хтео
Свагдашњу пошту да искажем вама:
У памћењу ми још је живот цео,
На срцу ми се не ухвати скрама.

Јест, још у мени прошли живот сјаји,
Чист ко на води лабудово крило,
Јер све је добро и честито било,
Смех, сузе, жеље, наде, уздисаји.

Све је на мени ко на гробној плочи:
Ја прошлост браним од смрти што прети.
Но оног часа кад ја склопом очи,
Тад све ће са мном за свагда умрети.

Ох, није живот рђав што је беда,
И невоља, и мука духу, нити
Што нам судбина вечно заповеда
А прохтеви нам никад нису сити,

Но заборав је, Госпо, сав и свуда,
Заборав свиреп, неуморан, зао.
Ни једна беда и ни један Јуда
Није ми никад такав удар дао

Ко ови тихи, стални заборави...
Ах, драга Госпо, каква су створења,
Прекрасна телом, духом људи прави,
Као небесна нека привиђења 

Нестала с овог нашег тужног света,
За која смо се клели да су она
Живота нашег смисао и мета
И да је без њих празна васиона...

Њих данас, Госпо, густи коров крије,
А ми, са нашим ситним навикама,
Живимо мирно даље, благо нама,
Као да никад ништа било није...

Ах, збогом, Госпо, и праштајте мени,
Старе ми очи пуне суза сада,
Док дан се гаси на пролазној сцени
И завеса, ко ноћ, лагано пада...

(1928)
slike pesnika

Рајко Петров Ного – НА НАС И ГАДОВЕ

rajko petrov nogo na nas i gadoveСвет се ипак дели на нас и гадове
Нас треба побити што гадови живе
Због тих шиљовратих глистоногих нежних
У моме су крају пропиштале њиве

О да хоће штогод крупно да се деси
Небитницо тмаста небитнога века
Од тебе оболех цркнућу а чека
Јогунасту младост неко крај дирека

На цео свет плазма пружа пипке своје
Ко медуза већ га у нехају срела
А ја започео бат-недохват храбро
Ја бескраја жедан гугутко дебела
slike pesnika

Ендре Ади – ПОЉУПЦИ ЗАТВОРЕНИХ ОЧИЈУ

endre adi poljupci zatvorenih ociju
Да увек заједно пољупце сањамо
То знам, и то када у плач бризне.
Да ми је она на коју мислим?
Увек осећам
Кад јој ноћу покривач склизне.

Ми се можда никад нећемо срести,
Тужни путници, нас двоје.
Ал' сам крај ње кад год зажелим
И она увек дође кроз љубав туђинке ма које.

Можда јој је будна и црна коса,
Такву косу желим.
Јаој, њену тешку, црну косу
Колико пута су донеле
Плаве девојчице у ноћима врелим.

Још ћу једном тако затворити очи
Под пољупцем друге жене:
Кад и она тако неког буде љубила
Затворених очију
Јер више неће моћи чекати на мене.

• С мађарског превео Данило Киш
slike pesnika

Ендре Ади – ЈЕДАН ПОЗНАТ ДЕЧАК

endre adi jedan poznati decak
Често ме походи тај дечак,
негдашњи, насмејан, мио:
ја који сам био.

Драги лик: болешљив, сањарски,
запахне дахом свежим
кревет у ком лежим.

Гледа моје остарело лице
зачуђен. Па почне да плаче
све јаче и јаче.

Будим се: моја дечја соба,
а ноћ зачарана
ко у давно доба.

• С мађарског превео Данило Киш
slike pesnika

Ендре Ади – ХВАЛА ТИ, ХВАЛА, ХВАЛА

endre adi hvala ti hvala hvala
Сунчевих је зрака шум, што чујем
У устима топи се твоје име,
Очи гледају свете громове,
Господе мој, господе, господе,
Буновна душа све ми призна јуче:
Ти беше увек у свему свуда.
У сретним мојим трагањима,
У нежним додирима,
У оштрим, тужним погледима.
Данас хвалим трен, у коме беше ти,
Где мој живот испуњен осетих,
И где су олтари рушени, дизани.
Захваљујем за постељу ми дату,
Хвала Теби на првом плачу,
Хвала за сломљена срца мајку,
За моје грешке и моју младост,
Хвала за сумњу, за веру,
За пољубац и болест,
Хвала што дуговао нисам ником,
За све Теби само, ником другом.
Сунчевих је зрака шум, што чујем,
У устима топи се твоје име,
Очи гледају свете громове,
Господе мој, господе, господе,
Лакнуло души, јер признаје јасно,
Ти живот, бол, пољубац, радост би,
Што и смрт бићеш, захваљујем Ти.

•Превео с мађарског Илеш Фехер
slike pesnika

Ендре Ади – НИ ПОТОМАК, НИ СРЕТАН ПРЕДАК

endre adi ni potomak ni sretan predak
Ни потомак, ни сретан предак,
Ни познаник, ни рођак,
Нисам ја ничији,
Нисам ја ничији.

Ја сам што и човек сваки: величанство,
Северни Пол, тајна, прогнанство,
Варљива, далека светлост,
Варљива, далека светлост.

Али, авај, ја не умем тако остати,
Волео бих себе представити
Погледима да ме виде,
Погледима да ме виде.

Све је зато: патња, стих:
Да сам вољен волео бих
И нечији кад бих био,
Нечији кад бих био.

•Превео с мађарског Илеш Фехер
slike pesnika

Ендре Ади – ДВЕ ЖЕНЕ

endre adi dve zene
Умрећу, и ништа, ништа
само ће две жене
пропиштати.

Једна ће бити моја мати,
а друга: једна друга жена
која ће плакати.

Лепо је то: две жене свете
на један гроб носе цвеће
и клетве.

• С мађарског превео Данило Киш

slike pesnika

Ендре Ади – ЈАСТРЕБОВ ПИР НА ШУШЊУ

endre adi jastrebov pir na susnju
Крећемо. У Јесен журимо,
Кликћући, плачући кружимо,
Два јастреба уморна крила.

Лето нове пљачкаше има,
Хује нова јастребова крила,
Страсне љубавне битке бесне.

Из Лета прогнано, полећемо,
Негде у Јесен слећемо,
накострешено, заљубљено.

Наш последњи пир сад славимо:
Канџама једно другог ранимо
И на влажан шушањ падамо.

•Превео с мађарског Илеш Фехер
slike pesnika

Ендре Ади – АКО ИПАК

endre adi ako ipak
Мислих: дружицо моја, мила,
покушајмо и сад опстати
кад зверска ратна игра дивља.

Кад се све губи и нестаје
задржи ме за прошлост или сведока
као чудо или кајање.

У време бекства, пропада,
мислих: задржи ме дружицо мила
као Прошлост што обећава.

Избоден сам, ал’ задржи ме,
мене крвавог, укоченог,
макар као јучерашње биће.

Грлиш ме још, дружицо моја, мила?
Јао мени, сто пута јао,
крвава је та несвестица.

Али ако одем, ти ми суди,
јер ме је олуја с тобом спојила
и ти ми држиш судбу у руци

•Превео с мађарског Илеш Фехер
slike pesnika

Ендре Ади – РОЂАК СМРТИ

endre adi rodjak smrti
Ја сам рођак смрти.
Волим љубави које гину
И да пољубим сваког ко одлази
У даљину.

Волим болесне руже,
Жене кад од чежње вену,
Волим суморну, тмурну
Маглу јесењу.

Волим куцање тужних сатова,
Њихов самртни, претећи крик:
Велике Смрти, свете Смрти
Нестални лик.

Волим оне који путују,
Који плачу и буде се без воље,
У хладној зори, под ињем
Слеђено поље.

Волим уморна одрицања
Плач без суза, мир и одморишта,
Мудраца, песника и болесника
Уточишта.

Волим оног ко се обмануо,
Ко је посрнуо, пао и клео,
Који не верује, који је тужан:
Свет овај цео.

Ја сам рођак смрти.
Волим љубави које гину
И да пољубим сваког ко одлази
У даљину.

(1907)

• С мађарског превео Данило Киш
slike pesnika

Ендре Ади – ПЛАКАТИ, ПЛАКАТИ, ПЛАКАТИ

endre adi naricati naricati naricati
Чекати, док поноћни звон тиња,
Да се донесе црна шкриња.

Не питати због ког је патња,
Звонити док не мине пратња.

Под балдахином и црним велом
Носити распело бело пред опелом.

Под тешким сребром погнути плећа,
Давити се у диму свећа.

С тамним сенама у бој стати
И тихе псалме запевати.

Слушати оргуље печалне
И звона посмртних јечање.

Крочити преко зева гробова
У пратњи слугу, божјих робова.

Мрзнути у зачарној ноћи,
Гледати туђег мртваца у очи.

Дрхтати на месечини кобној,
Уздисати на хумци гробној.

Порећи прошлост, јецајући,
Замађијано, клецајући.

Опростити сваком. Покајнички,
Грлити сандук очајнички.

Срицати тестамент последњих сати
И плакати, плакати, плакати.

•С мађарског превео Данило Киш
slike pesnika

Ендре Ади

endre adi madjarski pesik biografija poezija
Ендре Ади је рођен 22. новембра 1877. године у Ерминдсенту (данас Адифалва) у Румунији. Потомак је старе ердељске племићке породице. Био је мађарски песник, правник и покрајински новинар.

Бунтовнички темперамент га гони из малограђанске једноличности, те 1904. године одлази у Париз где га дражи тог новог живота обликују и преображавају изграђујући његов песнички дар. Ту налази нове могућности песничког изражаја. Објављује збирку Нове песме (Uj Versek), 1905. године која изазива, у мађарској јавности велику пажњу, својим револуционарним духом и радикалним политичким схватањем велике борбе. Отада је свака његова песма и свако његово дело догађај.

Од свих мађарских писаца највише је спомињан и највише нападан. Победила је ипак спознаја његове вредности и Ади постаје најзначајнијим и најслободнијим ликом модернога мађарскога песништва. Највише се истичу политичке песме пуне трагичних визија мађарског народа, који пред мраком своје епохе срља у буну и у њој пропада.

Стални мотиви његове лирике, чежња, патња и мисао о смрти, рефрен су свог његова песништва. Они га доводе и пред Бога, с којим разговара гласом старозаветних псалама.

У посљедњој књизи На челу поворке мртвих (A halottak élén), 1918. године открива дивље дубине и говори у дубокој резигнацији о мртвачком покрову и сеени рата, која пада на његов народ. Његов утицај на јавност био је силан, а његови су стихови постали једном од основа новога мађарскога схватања живота.

Барем једна (можда и све) од дванаест Адијевих књига песама дају мађарском човеку широк и јединствен поглед на свет и борбу људске снаге са животом за нове идеале. Језик му звони дубоко и лично, речи су му сугестивне, а мисли тако изворне и пуне жара, да му послије Шандора Петефија нема премца. Ади је не само најкрупнија појава мађарске књижевности 20. века, већ и један од великана у модерном светском песништву.

Ендре Ади је умро 27. јануара 1919. године у Будимпешти.

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза