Волим те као свежи бели залогај
сељачког зноја и труда
и дана јесењих на црној попуцалој равници.
Проћи ће пролеће као
сан разбарушен и чудан
што личи црвеној птици.
Долетеће и одлетети данас сва цветања
бићемо и меки и окорели,
и у радост и у сету ћемо заронити.
Изгазићу тврдим уснама твоја рамена детиња,
а звезде ће звонити... звонити...
Има у нама пространство
за које не знамо.
Изгубићемо се у њему
и опет дохватити.
Има у нама срце,
у крпе смеха и плача везано.
Како ћемо се из себе вратити ?
Проћи ће пролећа...
Она носе трагове и цвркутања.
Она носе мир од ког се руке јеже.
Мир. Само мало мира,
мало киша, шапутања,
тамо где се небо за њиве закива и веже.
Мир ради будућих немира,
ради лудовања,
на узглављу од твојих топлих детињих шака,
па да дуго зваздама машем
и одзвањам
препун кикота и цветних нарамака.
Волим те. Ето.
А небо је у пролеће плаво
као нешто чега се никад сетити нећу.
Ништа... Само црвене птице над главом узлећу...
