На њој спава тиха девојка расуте косе
И док сваки удах њених груди пун је жеља
Жудњом у њој пластим орошене откосе
Поглед ми јасно луди негледом што дели
Њу уснулу, топлу – жар што ме будног буди
И моје усне с којих се круне давно свели
Зумбули бели и бурне пролећне ћуди
Тмина се сва топи под теретом пожуде
Пред заборавом у нама разлике сваке
И већ у њеном сам сну – крај ње ноћи худе
Док у себи чујем лета њених кораке
Она одавно будна – пред судом страсти стоји
Грлећи страх у мени грли страхове своје
Усне нам сад дрхте – граница не постоји
Замке врелих дамара грлимо обоје
6. децембар 2016.
Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)
