slike pesnika

Перо Зубац – КАД ГОВОРИМ О ТЕБИ

pero zubac kad govorim o tebi
Једем подневна писма,
пијем реченице.
Људима из твог света
о теби говорим.
Речи о теби буде пигменте,
толико сунца у њих
уносим.

Када говорим о теби
онај сам дечак на
гимназијалној приредби
који декламује срцем
које се пење под грло.
Гушим се од речи
које не смем изговорити
а желео бих.
Шта си ми
и како.

slike pesnika

Душан Радовић – ОСВАЈАЊЕ СРЕЋЕ

dusan dusko radovic osvajanje srece
Неће бити срећан много
ко на срећу гледа строго,
ко је мери са свих страна
и налази срећи мана.
Ову хоће, ону неће
– ту не може бити среће.

Неко тражи много среће,
и најлепше и највеће.
Све што није мера пуна
он у срећу не рачуна.
Много хоће, мало неће
– ту не може бити среће.

Неком завист мира не да
своју срећу и не гледа.
Своју срећу не узима
јер је други више има.
Туђу хоће, своју неће
– ту не може бити среће.

Има једна мудрост стара:
и за срећу треба дара,
срећан човек – срећу ствара!

slike pesnika

Милош Црњански – СТРАЖИЛОВО

milos crnjanski strazilovo lutam jos vitakЛутам, још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа, мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.

И овде, пролетње вече
за мене је хладно,
као да, долином, тајно, Дунав тече.
А, где облаци силазе Арну на дно
и трепте, увис, зеленила тврда,
видим мост што води, над видиком,
у тешку таму Фрушког брда.

И, место да се клањам Месецу, тосканском,
што, у реци, расцветан као крин, блиста,
знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно
и видим витак стас, преда мном, што се рони,
верно и тужно,
сенком и кораком, кроз воду што звони,
у небеса чиста.

И, тако, већ слутим,
да ћу скоро, душу сасвим да помутим.
И, тако, већ живим,
збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.

Повео сам давно ту погнуту сенку,
а да сам то хтео, у оној гори,
познао грожђе, ноћ, и теревенку,
и поток, што сад, место нас, жубори.

И, тако, без туге,
очи су ми мутне од неке боље, дуге.
И, тако, без блуди,
на уснама ми горка трулост руди.

Лутам, још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа, мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.

Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и лака.

Знам да ми у косу,
по зори руменотамној,
туђа, уморна, рука, бледи сумрак просу.
А да веселости мојој, чилој, и помамној,
две заспале, болне, дојке, не дају,
да се гласним криком баци по трешњама,
што ми остадоше, у завичају.

И, место да водим, погледом зеленим,
као пре, реку што се слива,
да скачем, као Месец, по горама пустим,
и зажарене шуме да потпирим,
сад, плавим и густим,
снегом, и ледом, смешећи се, мирим,
све што се збива.

И, тако, без веза,
стиже ме, ипак, родна, болна, језа.
И, тако, без дома,
ипак ће ми судба постати питома.

Не, нисам, пре рођења, знао ни једну тугу,
туђом је руком, све то, по мени, разасуто.
Знам, полако идем у једну патњу, дугу,
и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто.

И, тако, без бола,
вратићу се, болан, воћкама наших поља.
И, тако, без мира,
патиће горко, много шта, од мог додира.

Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и лака.

Лутам, још, витак, по мостовима туђим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд пођох, посут лишћем жутим
и расутим.

И овде, румен крина,
са девојачког ребра,
ја, зором, уморно бришем, без милина.
А кад утопим чун Месечев, од сребра,
у ново море јутра и траве,
седнем на облак, па гледам светлости,
што се по небу, из моје страсти, јаве.

А, место свог живота, давно живим,
буре и сенке грозних винограда.
Настављам судбу, већ и код нас прошлу,
болесну неку младост, без престанка;
тек рођењем дошлу,
са расутим лишћем, што, са гроба Бранка,
на мој живот пада.

И, тако, без гроба,
веселост је нека, у мени, ругоба.
И, тако, без тела,
душа ми је невидљива, и невесела.

Једног пролећа, и ја сам горко знао
да, кроз свирале девојачког ребра, здравље дајем.
И груди своје, у грожђу, криком, раскидао,
наг, на дну неба, опивши се завичајем.

И, тако, без лица,
на лику ми је сенка јарца, трешње, тица.
И, тако, без станка,
тетурам се видиком, без престанка.

Лутам, још витак, по мостовима туђим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд пођох, посут лишћем жутим
и расутим.

Дрхтим, још, витак, од река и небеса.
Милујем ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давно младом,
под сремским виноградом.

За један благи стас,
што, први пут, заљуља
вишње и трешње, пољупцем, код нас
и поскочи, видиком, са ритова и муља.
За друштво му, што по винском меху
свело лишће расу, са осмехом мутним,
прескачући, први пут, потоке, у смеху.

А, место свог живота, знам, да, по видику,
тај смех расух, над сваким телом, голим,
и, над земљом овом, кроз коју Арно руди,
пун звезда и зрака, мој се шапат слива,
у измождене груди,
јер се, у пролећу, све то опет збива,
свуда, где ја волим.

И, тако, без речи,
дух ће мој све туђе смрти да залечи.
И, тако, без трага,
расуће ми рука жива тела мојих драга,

Јер љубав ће моја помешати, тајно,
по свету, све потоке, и зоре,
и, спустити на живот, ведро, и бескрајно,
и код нас, небо, и сенку Фрушке Горе.

И, тако, без звука,
смех ће мој падати, са небесног лука.
И, тако, без врења,
за мном ће живот у трешње да се мења.

Дрхтим, још, витак, од река, и небеса.
Милујем ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давно младом,
под сремским виноградом.

Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем и ја, са духом потамнелим,
тешким, невеселим.

И овде, реку једну
видим, под својим телом,
да хлади лаку, сребрну, земљу, непрегледну.
А, кад ми проспе трешње по духу оболелом,
и, крај Месеца, и овде, звезда заблиста,
видим да је, у раном умирању,
моја, и туђа, младост, горка и једна иста.

И, место своје судбе, са ужасима новим,
сусрећем давни живот, болан, и прозрачан.
А, кроз ову земљу, свилену и прозирну,
чим, уплашено, спустим девојачко тело,
кроз маслину мирну,
видим, далеко, опет, лишће свело
и завичај облачан.

И, тако, без кретње,
туђину, пољупцем, дижем, у ветрове пролетње.
И, тако, без знака,
дозивам голу драгу, из меког, тосканског, мрака.

А прах, све је прах, кад дигнем увис руку
и превучем, над провидним брдима, и реком.
И, неизмерно слабе, све те трешње, што се вуку
са мном, по свету, са земљаним лелеком.

И, тако, без таме,
дух мој са мрачним воћкама покрива ме.
И, тако, без имена,
истом жалошћу милујем брда невиђена.

Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим,
да умирем, и ја, са духом потамнелим,
тешким, невеселим.

Лутам, још, витак, са шапатом страсним
и отресам чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим:
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.

И овде, без боје тајне,
ниједне воћке нема,
небесне оне боје, горке и бескрајне.
А кад разгрнем долине, рукама обема,
и, откријем дна бездана, сребрна и бела,
на дну је, опет, жалост нејасна и лака,
ваздухом купаних воћака и тела.

И, место сребрних пруга, забрежја и река,
сусрећем, као у сну, уморне мисли, своје.
А, над трешњама и младим вишњама,
тамну и дугу маглу, што се, свуда, шири,
у живот пред нама,
где се страст, полако, у умирању смири,
и чула упокоје.

И, тако, без реда,
младост увијам миром, снегова и леда,
И, тако, без пута,
моје миловање, по умирању лута.

А мир, свуд је мир, кад распем што је било
и приклоним главу, на оно, што ме чека;
на цео један крај са ког се вино слило
и смех, и дивна бестидност, далека.

И, тако, без мора,
прелићу живот наш, зорама Фрушких Гора.
И, тако, без пића,
играћу, до смрти, скоком, сретних, пијаних, бића.

Лутам, још, витак, са шапатом страсним
и отресам чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим,
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.

Фјезоле, 1920.
slike pesnika

Уна Радовић – УСЕКОВАЊЕ

una radovic usekovanje
Кнедла сам у времену
У ком слабашни полажу заклетву
Недостојни сопствених леђа.
Бачена у окађену кланицу
Тражим душу
На тасу где месиште загробни живот добија.

Кнедла сам у времену
Залутали огранци
Траже дрво
Који су први људи сравнили са земљом.

Ако заиштем
У вери као слабашно живинче
Стаћу у ред за обећану земљу коју си убио ти који си ја.
Можда да сам рођена обезглављена
Дан би ми био радостан.
slike pesnika

Варлам Шаламов – ЈА ТРАЖИМ ПРАВЕ ЉУДЕ

varlam salamov ja trazim prave ljude
Ни на какве хероје не мислим, већ пре на
Оне јаче и боље од мене,
Који не чекају ни знака, ни трена
Дуж путева у дане маглене.

Који су навикли, као ја на прасак,
Сваким нервом и мишићем својим,
Који нису фитиљ за динамит,
Но ватра што уз фитиљ пузи, дим.

Сред дрвећа, звери и људи.
На земљи, на путу према небу
Не треба нико да ме води
Све што знам, знам по себи.

С младеначким жаром, као ножем,
Почех да мерим живот и људе:
Претеже онај са тврдим челиком –
Потегни нож! Докажи! Па шта буде!

Никакве пророке, вође који суде,
Ни следбенике бога ватре, не,
Ја тражим оне праве људе
Који су јачи и бољи од мене!

•Превео Дејан Михаиловић

slike pesnika

Милош Црњански – МОЈА РАВАНИЦА

milos crnjanski moja ravnicaБлудно гледам твоју богородицу свету,
што мирише ко гробови у цвету,
па ме је стид да живим.

Нада мном мирише у облацима сивим
шума твоја фрушка,
од тамјана кадионица сребрних.

И док звезде гаси ветар липа
ја се смрти дивим.
Она ми се чини једина чиста
и поносна судбина мушка.

А икона се блиста.
И ко румене очи,
вино што бела рука точи,
задиру ми у груди дојке беле,
са ранама сред врха нага
Богородице твоје.

Једине драге пред којом клечим,
јер на њој не могу ни моје
блудне горке очи невеселе
да оставе трага.
slike pesnika

Алекса Шантић – СУСРЕТ

aleksa santic susretУ раном добу, када с чежња тајних
Трепери душа, с њоме сам се срио
На изворима гора завичајних.

У њеној руци пун је кондир био
Сунце... Ја клекох... И докле ме грије
Њен поглед, ја сам жедан сунца пио.

У души зачух слатке мелодије,
И све ми сјајем чудесним заблиста,
Мило и топло, као нигда прије.

Завјеса спаде... И љепота чиста
Указа ми се на своме олтару,
Под сплетовима лаворова листа.

И ја затрептах у срећи и жару.
И видјех гдје се горе уздрхтане
Облаче тихо у дугину шару.

Пуне рубина повише се гране,
И кô да широк један вео сјајни
Покри високе гребене и стране...

У раном добу, када с чежња тајних
Трепери душа, с њоме сам се срио
На изворима гора завичајних.

Од оног часа њезин корак мио
Ја свуда чујем, и све мислим на њу,
И с њом у срцу носим свијет цио...

Ноћу, кад мјесец топи се по грању,
Она ми дође на доксат кô неки
Шум тајни. Мирно, у чудном трептању,

Уза ме сједне, и њен вео меки
Шушти уз моје бокоре доксатне,
Кô сребрн шушањ звијезда далеки'.

Пуна доброте тихе, благодатне,
Пружи ми руку и кô сестра права
Прича ми своје приповјести златне...

Знаш ли звук харфе када подрхтава
Од слатке чежње? Тако дршћем и ја
На сваки глас јој до разданка плава...

1911.
slike pesnika

Душан Радовић – ГДЕ ЈЕ ДЛАКА

dusan dusko radovic gde je dlaka
Као пчела што у сталном лету
нешто тражи у шареном цвету,
шетао сам по далеком свету
и тражио длаку у јајету!

Поред мора, где маслина дрема
нађем јаје, али длаке нема!

Где је длака?
Појео је рак!
Дајте рака!
Појела га сврака!
Где је сврака?
Појео је мрак!
Где је мрак?
Стрпан је у џак!

Још сам био и крепак и здрав!
Румен, стасит, фантастично јак!
Најавих им да ћу као лав
прогутати и свраку и џак!
Уплаши се стари џак,
растрча се сиви мрак,
разлете се сврака,
размиле се рак,
појави се она длака
– танка, лака
длака као длака!

И сада је опет све у реду:
опет длака оно јаје краси…
Навуцимо месечину бледу
на прозоре дана што се гаси.
slike pesnika

Душан Радовић – О СТИДУ И СРАМОТИ

dusan dusko radovic o stidu i sramoti
Један се стидео да пита где је клозет.
И шта је било?
Ништа. Упишкио се у гаће.

Један се стидео да каже где га боли.
И шта је било?
НИшта. Нису га излечили.

Један се стидео да купи у радњи гаће.
И шта је било?
Ништа. Ишао је без гаћа.

Један се стидео да каже девојци да је воли.
И шта је било?
Ништа. Удала се за другог.

slike pesnika

Бранко Ћопић – МОЈ КУМАШИН

branko copic moj kumasinСтигла зима, алʼ не мари –
Сипај, снијеже, грувај, буро! –
на прело ће код нас доћи
мој кумашин, чика Ђуро,
дреновина то је сува,
пун је прича ко зец бува.

Чим прозбори, кô да баје,
занијеми чета бројна,
у собу се к нама спусти
с неба дуга седмобојна.
Све утихне, нигдје звука,
заборави Жућа вука.

Нити спаваш, нитʼ си будан,
све оживи што си снио,
повјерујеш све ће доћи
што си икад пожелио.
На Мјесецу небом пловиш
и у капу звијезде ловиш.

Кад сам село оставио,
прогнан брзо, немилице,
једино су са мном пошле
јата бајки, као птице,
у веселом смјелом лијету,
пратиле ме по свијету.

Па и данас, често, ноћу,
кад уздахнем с лаком сјетом,
однекле ти ево кума,
нагиње се над креветом,
насмије се, дугом сине:
„Горе главу, кумашине!“
slike pesnika

Бранко Радичевић – ПУТУ КРАЈ

branko radicevic putu kraj„Ја обиђо млоге доле,
Млоге реке, млога врела,
Горе, луке, стене голе,
Млоге дворе, млога села;

И опета нигде кута
Дено млађан да се станим,
Да с' немирна манем пута,
Свог живота дан преданим.

Дивни места виде доста,
Дивна беу, ал' не дуго,
Нигде дуго ја не оста,
Јер све тражи нешто друго.

Па тако се лево, десно
По свијету лупам,
Све је уско, све је тесно,
Да л' ћу што да слупам?

Ко зна де ће још истећи
Тај немирни живот мој,
Де ће силна жеља рећи:
Доста море, овде стој!“

Пева путник, па силази
Кроз камење низ планину,
Пут се вину, он упази
Дивне драге и долину.

Гледа путник с стене голе:
„О красоте, о дивоте!
Нос' ме, стазо, доле, доле!“
Закликтао од милоте.

Доле га је стаза снела,
О да дивна овде чуда!
Једна мома стоји бела
Кâно снега млада груда:

„Ој девојко, злато чисто!
Та лепша си него вила,
Лепша него сунце исто;
Би ли, рано, моја била?“

„Ој срећице изненада!
У мога ме ишти ћака,
Тела би те мома млада,
Тела би те ја јунака.“

Путник иште, отац даје,
Ето путу дође крај,
Ал' и моја рука даје,
Драги роде, песму нај!

(1843, 5. дек.)

slike pesnika

Анђелко Заблаћански – ПРАВЕДНИКУ

andjelko zablacanski noc pravedniku noci vucjeh zovaTo твојих чизама бат ми звони у глави,
Који би на мојој земљи да газиш бразде
Неузоране зором кад сва се заплави;
Зар да пустим влати да ми на те базде?

Моји дамари ударају од твојих јаче,
Јер знам сваку стопу долине коју браним.
Твоја ће, не моја мајка, да рида и плаче
Кад ти се пролије крв на путевима страним.

Но, ако твој метак срце моје подере,
У мојој кући свећу палиће за живе,
Моја ће мати знати, за Отаџбину се мре,
Јер од туђина је браних, херој заставе.

Није твоја крв плава – већ црна као ђаво
И шта тражи твој корак испред мог прага?
Имаш ли своје огњиште залуђена главо,
Ил' би хтео да моји ум и снага буду твоја рага?

Е, не дам! Не дам да се машиш мог ичега,
За кап воде, грумен земље везаћу у чвор очи твоје
И кад један од нас падне на врху оног брега,
Гледаћу плавет свог комада неба, ти облак без боје.

Из збирке Ноћу вучјег зова (2020)
slike pesnika

Анђелко Заблаћански – НОЋ С ЊОМ

andjelko zablacanski noc s njom noci vucjeh zovaУ тами моје собе бди блудна постеља
На њој спава тиха девојка расуте косе
И док сваки удах њених груди пун је жеља
Жудњом у њој пластим орошене откосе

Поглед ми јасно луди негледом што дели
Њу уснулу, топлу – жар што ме будног буди
И моје усне с којих се круне давно свели
Зумбули бели и бурне пролећне ћуди

Тмина се сва топи под теретом пожуде
Пред заборавом у нама разлике сваке
И већ у њеном сам сну – крај ње ноћи худе
Док у себи чујем лета њених кораке

Она одавно будна – пред судом страсти стоји
Грлећи страх у мени грли страхове своје
Усне нам сад дрхте – граница не постоји
Замке врелих дамара грлимо обоје

6. децембар 2016.

Из збирке Ноћи вучјег зова (2020)
slike pesnika

Анђелко Заблаћански – ОЧАЈНА ПЕСМА

andjelko zablacanski ocajna pesma pijano praskozorje
Одакле до мог ува допиру ти звуци
Кад нит славуј пева – нит се буди ћук
Ни мртве деце мајчински јауци
Већ уморног бића најтамнији мук

Одакле у поглед пале су сене
Кад небом се месец игра пун жуди
А негде већ свићу зоре румене
Можда тама душе којој бол суди

Одакле на длану ми сан трновит
Кад нит спавам – нит сну будан сам вичан
А срцем не лута ни јед тајновит
Можда тек буђењу бес јако сличан 

Из збирке Пијано праскозорје (2014)
slike pesnika

Мика Антић – БОЛЕСТ

mika antic bolest
Волим те као свежи бели залогај
сељачког зноја и труда
и дана јесењих на црној попуцалој равници.
Проћи ће пролеће као
сан разбарушен и чудан
што личи црвеној птици.

Долетеће и одлетети данас сва цветања
бићемо и меки и окорели,
и у радост и у сету ћемо заронити.
Изгазићу тврдим уснама твоја рамена детиња,
а звезде ће звонити... звонити...

Има у нама пространство 
за које не знамо.
Изгубићемо се у њему 
и опет дохватити.
Има у нама срце, 
у крпе смеха и плача везано.
Како ћемо се из себе вратити ?

Проћи ће пролећа... 
Она носе трагове и цвркутања.
Она носе мир од ког се руке јеже.
Мир. Само мало мира, 
мало киша, шапутања,
тамо где се небо за њиве закива и веже.

Мир ради будућих немира, 
ради лудовања,
на узглављу од твојих топлих детињих шака,
па да дуго зваздама машем
и одзвањам
препун кикота и цветних нарамака.

Волим те. Ето.
А небо је у пролеће плаво
као нешто чега се никад сетити нећу.
Ништа... Само црвене птице над главом узлећу...
slike pesnika

Мика Антић – БАЛАДА

mika antic balada
Од свих си девојака била тиша
збуњена, сама, уплашена, бледа,

еј зашто ниси порасла виша
бар виша за пола педља.

Једне је ноћи ударала киша,
тако окрутно к’о чувари реда,

еј зашто ниси порасла виша,
бар виша за пола педља.

Јер кад си се о дрво крај врата обесила
једном у свитања седа

између босих ногу и блата
било је размака само пола педља.
slike pesnika

Мика Антић – АУТОБИОГРАФИЈА

mika antic autobiografijaУ обичном сам себе ухватио,
па никад нисам то сакривао.

Бар сам поштено кирију платио
на овом свету што сам живео.

Можда сам некоме јад исцелио
и неком у зенице сјај намамио.

И у комшилук звезде доселио.
У прозор свитања урамио.

Ако ми живот крила скрати
и снег у око почне да веје.

Знам, бар се нећу покајати
што сам умео да се смејем.

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза