Кад већ питаш, већине дана се не сећам.
Ходам обучена, то путовање ме није обележило.
А онда се врати пожуда, готово неизрецива.
Па чак и тада немам ништа против живота.
Добро познајем оштрице траве о којима говориш,
намештај који си сместио под сунцем.
Али самоубиства имају специфичан језик.
Као и столари, она увек желе да знају који алати.
Никад не питају зашто се гради.
Два пута сам се тако једноставно изјаснила,
поседовала непријатеља, појела непријатеља,
преузела његову вештину и његову магију.
Тако сам се одмарала, отежала
и замишљена, топлија од уља или воде,
балила сам из уста.
Нисам мислила на своје тело кад је дошло до игле.
Нестали су чак и рожњача и преостали урин.
Самоубиства су већ издала тело.
Мртворођени, не умиру они увек, већ су
засењени, не могу да забораве дрогу тако слатку
да би је чак и деца посматрала с осмехом.
Потиснути сав тај живот под језик! –
то, само по себи, постаје страст.
Смрт је тужна кост; оплављена, рекло би се,
па опет она ме чека, из године у годину,
да тако нежно поништи стару рану,
да ми истисне дах из овог рђавог затвора.
Уравнотежена тамо, самоубиства се понекад сретну,
беснећи на плодове, на напумпан месец,
остављају хлеб који су побркала са пољупцем,
остављају страницу неопрезно отворене књиге,
нешто недоречено, подигнуту слушалицу
и љубав, шта год да беше, инфекцију.
3. фебруар 1964.
•С енглеског превео Владимир Стојнић
