Изађох, махнита вештица
што црни ваздух прогони, ноћу храбрија
сањајући зло, јахала сам
над скромним кућама, окно крај окна:
усамљена ствар са дванаест прстију, умно поремећена.
Таква жена и није сасвим жена.
Била сам њеног рода.
Пронађох топле пећине у шумама,
напуних их шерпама, дрворезом, полицама,
орманима, свилом, безбројним стварима;
зготових вечере за црве и вилењаке:
јадиковах док сам растурено поново поспремала.
Таква жена је несхваћена.
Била сам њеног рода.
Возих се у твојим двоколицама, преживели возачу,
махала сам голим рукама оближњим селима,
учила последње светле маршруте
где ми твој плам још бутину гризе
ребра се ломе где твоји точкови врте.
Таква жена се не стиди да мре.
Била сам њеног рода.
•С енглеског превела Ивана Максић
