Она је сва тамо.
Брижљиво растопљена за тебе
и избачена из твог детињства,
из твојих стотину омиљених кликера.
Одувек је била тамо, драги.
Она је, у ствари, изванредна.
Ватромет усред суморног фебруара,
стварна као лонац од кованог гвожђа.
Будимо реални, ја сам била тренутна.
Луксуз. Светлоцрвена једрилица у луци.
Коса ми се вијори као дим са прозора аутомобила.
Малене шкољке ван сезоне.
Она је више од тога. Она је нешто што мораш имати,
узгајала те да израстеш практичан и тропски.
То није експеримент. Сва је складна.
Стара се за весла и везује их за чамац,
ставила је пољско цвеће на прозор током доручка,
по подне седела за грнчарским точком,
послала троје деце испод месеца,
три херувима што је насликао Микеланђело,
све је то радила раширених ногу,
током ужасних месеци у капели.
Ако погледаш горе, деца су тамо
као нежни балони што мирују на таваници.
Свако је одводила низ ходник
након вечере, њихове главе кришом погнуте,
две ноге протестују, лицем у лице,
лице јој се зајапурило од песме и њиховог маленог сна.
Ја ти враћам срце.
Дајем ти дозволу –
за фитиљ у њој, што бесно
куца по прашини, за кучку у њој,
да покопаш њене ране –
да живе покопаш њене мале црвене ране –
за бакљу што бледуњаво трепери под њеним ребрима,
за пијаног морнара што чека у њеном преосталом пулсу,
за мајчино колено, за чарапе,
за подвезице, за позив –
тај чудни позив
кад ћеш јој се укопати у руке и груди
и трзати наранџасту врпцу у њеној коси
и одазваћеш се позиву, том чудном позиву.
Она је тако огољена и јединствена.
Врхунац је тебе и твојих снова.
Пењи се на њу као на споменик, корак по корак.
Она је чврста.
А ја, ја сам акварел.
Испирам се.
•С енглеског превео Владимир Стојнић
