Беше средином лета,
и у ноћни час тај,
кад звезде, с пута својих,
сјаху бледо, кроз сјај
светлије, хладне луне:
сама је с Неба сјала,
владарка свих планета,
лијућ зрак изнад валâ.
Посматрах за трен
ледни одмех њен:
леден – леден ми би!
кад, као црн трак,
скри га облак лак,
тад засјала си ти,
Вечерњачо часна,
чија зрака јасна
благошћу сја и зри;
што до мог срца
с драгошћу зрца,
с Неба, док ноћи трају,
кад одвајам сâм
твој далеки плам
од ледног, драги сјају!
