slike pesnika

Едгар Алан По – МОРЕЛА



edgar alan po morela
Исто само по себи и кроз себе, једино и вечито.
Платон, Симпозиум 211, XXIX

Осећање дубоке али веома чудне наклоности гајио сам према својој пријатељици Морели. Случајем бачен у њено друштво пре много година, моја је душа, од првог нашег састанка, планула огњем који никад дотле није познавала; али тај огањ није био огањ љубави. Постепено уверење да не могу никако да разјасним необично његово значење, нити да савладам његову неодређену снагу постајало је све горче и теже. Али ми смо се нашли; судбина нас је спојила пред олтаром; а ја никад нити сам говорио о страсти, нити мислио о љубави. Она је, међутим, избегавала друштво, и приљубивши се уз мене чинила ме срећним. Срећа је дивити се; срећа је сањарити.

Морелино знање било је темељно. Свега ми, њени дарови нису били обични; њена душевна снага била је огромна. Осећао сам то, и у многим стварима постао њен ученик. Ускоро сам дочекао да стави испред мене гомилу оних мистичких списа, ваљда због свог васпитања у Пресбургу, који се обично сматрају само као остатак раније немачке књижевности. То јој је, нисам могао да разумем зашто, било омиљено и стално штиво, а временом постаде и моје, можда по оном простом али снажном утицају навике и примера.

У свему томе, ако се не варам, мој ум није имао много удела. Моја начела, ако нисам заборавио сам себе, нису ни најмање била измењена мојим идеалом, нити се макар и сенка мистицизма од оног што сам читао могла наћи било у мојим делима, било у мојим мислима, сем ако ме сасвим погрешно не разумете. Уверен у то, предао сам се сав својој жени да ме води и пошао сам без икаквог снебивања, спокојног срца, кривудавим стазама њене науке. И тада, тада, када сам дубоко замишљен над тајанственим листовима осетио како се у мени пали неки забрањени дух, Морела би положила своју хладну руку на моју, и из пепела те мртве мудрости и науке испредала би неке тамне, чудне речи, чије се необично значење запечатило у мојој свести. Онда бих часовима остајао уз њу; слушао музику њеног гласа, све док, полако, мелодија не би постала ужасна – а тамна сенка ми пала на душу; побледео бих, срце би ми се згрозило од тих, чисто надземаљских тонова. И тако, срећа би напречац уступила место ужасу, највећа лепота би се претворила у највећу гнусобу, као што је Хинон¹ постала Гехена.²

Није потребно тачно одређивати прави карактер истраживања, која су, произлазећи из поменутих књига, била веома дуго скоро једини предмет разговора између Мореле и мене. Ко је изучавао оно што се може назвати теолошким моралом схватиће нас лако, а ко није изучавао, у сваком случају тешко да ће нас разумети. Страсни пантеизам Фихтеов; modificirana palingenezija³ Питагорејаца; и, изнад свега, учење Шелингово о идентитету, то беху обично главне тачке расправљања, које су давале највећу чар умној Морели. Тај идентитет, који се сматра као лични, г. Лок је, мислим, тачно дефинисао тврдећи да се састоји у "истоветности једног умног бића". А како под личношћу подразумевамо умно биће које има свести, и пошто постоји свесност која увек прати мишљење, то је баш оно што чини све нас оним што ми зовемо – ми, разликујући тиме себе од других бића која мисле, дајући себи своје лично постојање. Али principium individuationis⁴, сазнање оног постојања, које се смрћу или губи или не губи за свагда, било је за мене одувек питање од најживљег интереса, не толико због крајњих закључака који изненађују и задивљују ум, колико због страсног и узбудљивог начина с којим је Морела о томе говорила.

Али, ипак, дошло је време када ме тајанственост у понашању моје жене тиштала као мађија. Нисам више могао да издржим додир њених бледих прстију, нити тихи звук њеног мелодичног говора, ни блесак њених тужних очију. И она је све то знала али ми није пребацивала; изгледало је да је свесна своје слабости или моје лудости, и са осмехом називала је то Судбином. Изгледа да је била такође свесна узрока, мени непознатог, поступном хлађењу моје љубави; али се није одала ни једним јединим знаком, нити је о томе говорила. Па, ипак, она је била жена, и венула је из дана у дан. Црвене пеге избише на њеном образу, а плаве жиле на бледом челу одскочише, и у једном тренутку моје се биће топило од сажаљења, али у идућем тренутку сусрео бих се са сјајем њених умних очију, и душа би ми се разболевала и свест би ми се помутила као неком који би гледао доле у какву страшну бездан.

Треба ли онда да кажем да сам прижељкивао са озбиљном и жарком жељом час Морелине смрти? Да, прижељкивао сам; и издржао много дана, много недеља и тешких месеци, док ми измучени живци не загосподарише разумом; постао сам бесан због одлагања и крвничким срцем, проклињао дане, часове и горке тренутке који су, изгледало је, бивали све дужи и дужи што се њен нежни живот више гасио, као сенке при смирају дана.

Али једне јесење вечери када су ветрови почивали мирно на небу, Морела ме позва својој постељи. Била је густа магла над целом земљом, и топла пара над водама, и дуга је била сигурно пала са небеског свода сред раскошног октобарског лиснатог грања.

– Ово је дан над данима – рече она када сам јој се приближио – дан над свим данима да се или живи или умире. Леп дан за синове земље и живота – ах, а још лепши за кћери неба и смрти. Пољубих је у чело, а она настави: – Ја умирем, али ћу живети.

– Морела!

– Није било дана када си ме волео... али обожаваћеш кад умре ону које си се грозио за живота.

– Морела!

– Још једном ти кажем, ја умирем. Али у мени је залога оне љубави – ах, тако мале – коју си осећао према мени, према Морели. И кад моја душа оде, дете ће живети – твоје дете и моје, Морелино. Али твоји дани биће дани туге, оне туге која је постојанија од свих осећања, као што је кипарис трајнији од сваког дрвета. Јер, часови твоје среће су минули, а радост се не бере два пута у животу, као руже што двапут цветају. Нећеш онда играти више улогу човека из Теоса⁵, него ћеш, не познавши сласти славе ни вина, носити по земљи свуда свој мртвачки покровац, као што чине муслимани у Меки.

– Морела! – викнух – Морела, откуда ти то знаш? Али она окрете своје лице ка јастуку, лак дрхтај пређе њеним удовима, и тако је умирала, а ја више не чух њен глас.

Али, као што је прорекла, њено дете, које је умирући родила, и које није дисало док му мати није издахнула, њено дете, ћерчица, живело је. Израсла је велика узрастом и умом, и била је савршена слика оне која је умрла, а ја сам је волео пламеном љубављу, већом но што бих веровао да је могуће осећати према ма ком бићу на земљи. Али, небо ове чисте љубави потамни, а потиштеност, страва и туга прекрише га облацима. Рекао сам да је дете израсло необично узрастом и умом. Необично, заиста необично, било је њено телесно напредовање, али ужасне, ах, ужасне и пуне узнемирења бејаху мисли што су се ројиле у мени, док сам пратио развитак њеног духовног бића. А зар је могло бити друкчије, када сам из дана у дан откривао у мислима детета снагу и особине одрасле жене? Када су лекције искуства падале са детињих усана? Кад су знање и страсти зрелог доба сваког часа севали из њених великих и умних очију? Кад је, кажем, све то постало очигледно мом ужасном разуму те нисам више могао то да сакријем од своје душе, нити да истргнем из моје свести која је стрепила схватајући све то, зар је онда чудно што су се страшне и раздражљиве сумње увукле у моју душу, или што се моје мисли вратише на оне дивље приче и потресне претпоставке закопане Мореле? Сакрио сам од радозналости света једно створење које ми је судбина доделила да обожавам, и, у строгој осамљености моје куће, пазио сам са великим страхом на све што се ње тицало.

Док су године пролазиле ја сам из дана у дан гледао њено мило, благо и изразито лице, уживао у њеном сазревању, и из дана у дан откривао сам у детету нове сличности с мајком, тужном и мртвом. И сваког часа све тамније постајаху те сенке сличности, све пуније и све одређеније, све чудније и све страшнијег и грознијег изгледа... Њен осмех, сличан мајчином, могао сам да поднесем, али сам задрхтао због његове исувише савршене сличности. Очи су јој биле сличне Морелиним – и то сам могао трпети, али оне су врло често завиривале у дубину моје душе Морелином сопственом снагом и запањујућим значењем. У контурама њеног високог чела, у увојцима свилене косе, у танким прстима који су се губили у коси, у тужним звуцима њеног говора, и изнад 30 свега, ах, изнад свега, у изразима и реченицама мртве, које су долазиле са усана љубљене и живе, налазио сам хране за мисли и ужас који ме сажижу, мене – оног црва што није хтео да умре.

Прођоше тако десет година њеног живота, а моја кћи живела је на земљи још некрштена. "Чедо моје" и "душо моја" била су имена које је љубав очева обично употребљавала, а хладна осамљеност њених дана искључивала је сваки други додир са светом. Морелино име умрло је са њом. Никад кћери нисам говорио о мајци; било ми је немогуће. Збиља, за кратко време њеног живота, она није ништа дознала о спољашњем свету, осим колико је могла дознати у уским границама њене осамљености. Али временом чинило се мојој души, растројеној и потресеној, да ће се обредом крштења ослободити ужаса моја судбина. Над крстионицом оклевао сам да изрекнем име. Много имена умних и лепих, старог и новог доба, моје домовине и страних земаља, долазила су, јатила су се на мојим уснама, са многим именима нежним, срећним и добрим. Па шта ме је онда нагнало да узнемирим успомену закопане покојнице? Какав ме је зли дух натерао да изговорим онај глас, који је самом својом успоменом учинио да набуја румена крв и као бујица јурне од слепоочница ка срцу? Какав је то демон говорио из скровитих заклона моје душе, када испод замагљених сводова, у тишини ноћи, прошапутах на уво свештенику слогове – Морела. И ко би то други сем црни ђаво згрчио црте на лицу мога детета, превукао их сенкама смрти кад, тргнувши се на ту једва чујну реч, подиже своје сјајне очи са земље к небу, и падајући мртва на камене црне плоче наше породичне цркве, одговори: "Ево ме!"

Јасно, хладно, веома разговетно допрло је то неколико простих речи до мог ува, а затим као растопљено олово те речи са сиктањем јурнуше у мој мозак.

Године... године могу проћи, али успомена на то време никад! Познао сам и цвеће и вино – али жалосна врба и кипарис сенчали су ме дан и ноћ. Нисам водио рачуна о времену ни месту, и звезде моје судбе нестадоше с неба, на земљи се смрче, а њени створови промицаху поред мене као брзе сенке, и међу свима њима ја видех само – Морелу. Ветрови небески доносили су само један звук у моје уво, а таласићи морски жуборили су без престанка – Морела. Али она је умрла; својим сопственим рукама спустио сам је у гроб; смејао сам се дугим и горким смехом када не нађох никаквих трагова од прве – у гробници, у коју сам положио другу – Морелу...

1835.

•Превео Момчило Јојић


¹ Хинон – долина код Јерусалима где су Јевреји приносили своју децу на жртву богу Молоху.
² Гехена – пакао.
³ palingenezija – учење о поновном рођењу.
⁴ prinripium individnationis (лат.) – начело индивидуације
⁵ Теос – град у Малој Азији, место рођења Анакреонта.


Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза