У царство на жалу сињега мора –
пре много лета то би –
живљаше једном девојка лепа
по имену Анабел Ли;
и само једно јој беше на уму
да се волимо ми.
У царству на жалу сињега мора
деца смо били ми,
ал' волесмо се више но ико
ја и Анабел Ли,
љубављу с које су патили жудно
небески андјели сви.
И зато, у царству на морскоме жалу,
прадавно ово се зби
подухну ветар ноћу са неба,
следи ми Анабел Ли
и дођоше од мене да је однесу
њезини рођаци сви,
у гроб на морскоме је спустише жалу
да вечни санак сни.
Анђеле завист је морила што су
тек упола срећни ко ми
да! зато само (као што знају
у царству ономе сви)
подухну ветар са неба и следи
и уби ми Анабел Ли.
Ал ми надјачасмо љубављу оне
што старији беху но ми –
што мудрији беху но ми –
и слаби су андјели све васионе
и слаби су подводни духови зли
да икад ми раздвоје душу од душе
прелепе Анабел Ли
Јер вечите снове, док Месец сјај точи,
снивам о Анабел Ли
кад звезде заплове, свуд видјам ја очи
прелепе Анабел Ли
по сву ноћ ја тако уз драгу почивам,
уз невесту своју, уз живот свој снивам,
у гробу на жалу, ту лежимо ми,
а море бучи и ври.
