Златне руке пролећа бесмртно га памте.
Око врата пастирке ђердан жеље тишину омета,
Дојке њеног лета у сумрак запламте.
Долинама глади засадиле врбе месечеве мене,
Са тицама росе сакрила си тајне
Стазе преко брда гамижу зелене,
Ласте бола небом прелећу бескрајне.
Са Битве иве товрљиве и узреле ноћи беле
Купале су моје звезде – и у души све угуши
Црне руже. Иве веле ватре су те до мора довеле.
Око моје среће вреће мрави круже
Да пут злата теби пруже
Раскрилиле се часне двери неба мога хлеба.
Накресан гром песме збори с мојим челом,
Па кад прасне – буду мисли гласне страсне.
Тад се скита преко жита,
Облак буши стрелом белом мојим селом.
