Недозрелом плоду црв је први гост.
Роса хладна – трагови лета неми
И на једну обалу наслоњен мост.
Недоумицу новом дану краде
Врео, ћутљив сунчеви зрачак,
Као у оне године безбраде,
Јетко се душом проспе наде трачак.
Сваки нов дан гњилим воћем се храни.
Украј стабла стало минуло време.
Где је лето, где јесен – на којој страни?
Септембар радост или тешко бреме?
Из погледа бежи небо чисто,
Вране у магли слути јутро свако.
Ветар глас носи: никад више исто,
Док лист с врха крошње пада полако.
(Из збирке Ноћи вучјег зова, 2020)
