slike pesnika

Радослав Братић – СВАЂА

radoslav bratic svadja srpska proza
Има ли човјека у седам држава који пред Божић бере тако огромне бадњаке као што то чини мој стриц Вуксан Јејина. Закити дрво са свих страна, очисти околину од шибља и драче, прекрсти се па замахне. Свако мјесто и сваки жбун отвара пред њим хиљаду прича. Кад удари сјекиром, одјекне планина. Увијек је пред људима у свему желио да се истакне. А пред Богом вјечито се правдао, као и многи други имао је разлога за то. Нијесу то бадњаци већ балвани, могу бити греде носачице за кров нове куће. Сјекао их је посебном сјекиром у шуми, изнад њиве која најбоље рађа, тек пошто би их засуо црним конављанским вином. Прије би допустио да га змија уједе него да посијече бадњак на погрешном мјесту. Удара и засијеца дрво, по три пута са сваке стране – Свето тројство свуда је присутно. У сваки ударац уђе и шапат: „Зло се у коријену овако сасјекло. Болест се прекинула. Овако прошао онај који нам у кући желио добро, а пред кућом чинио зло. Овако прошао лакоми, лажљиви, завидни и циција. Сваки онај ко нас је лагао, ко на правди Свевишњег криво говорио и смутњу сијао. Душманин сваки овако прошао!“ (О, човјече, опусти се и ослободи се тог силног страха!) Када их довуче кући, коње дарива новом стељом и најбољим сијеном, љуби их и захваљује што му довукоше завјетне биљеге за највећи од свих светаца хришћанских. Како се човјек разњежи пред лицем светитеља, прво плаче од радости што ће видјети многе рођаке и пријатеље, а затим плаче од жалости јер се присјетио сјени својих ближњих које неће моћи да види. Тек ће на Бадње вече принијети трупце на огњиште и напоредо их ставити као што близанци напоредо спавају од рођења. У сваки кутак куће простријеће најљепшу сламу, опуштен ће чучнути у угао, али са много стрепње хоће ли се зачути какав глас и плач из дрвета. Свако цврчање и пуцкетање бадњака за Вуксана су гласови његових предака, умрлих, погинулих и страдалих у ратним покољима.

Када се трећи дан по Божићу окупише људи и жене – дошли Крпље код Јејина, пунац код зета – и посједаше око огњишта, Вуксан испод наћви вади књигу коју држи као реликвију, брише је као Библију и пружа ми да читам. Поново чучну по турски – нити сједи нити стоји – тако је најприје спреман да хитро скочи ако гдје запуца или почну вукови завијати. У таквом положају једино је његова природна равнотежа. А у Херцеговини сувише има трагова од пуцњаве. Чим закопаш или заореш земљу, испливаће чауре, топовске, митраљеске и пушчане, или кости незнаних јунака граничара. Ту је цијело складиште истрошене ратне џебане из минулих времена. У руци Вуксан држи гвоздени жарач за ватру, жели да уђе у сваку битку до које може доћи. Мало га ремети и њихање верига изнад ватре, изазивају га велика кука на крају и шупљи колутови верига који ждеру дим и, као очи у какве аждаје, ко зна шта предсказују. Да не заборавим, три недјеље пред Божић, на Дјетинце, свезали су ме ужетом за те вериге и тражили откуп. Морао сам дати Велизару све што сам на поклон добио: суве смокве, орахе и љешнике, само да ме ослободе.

У близини бадњака положени су и чобански бадњаци, три дренова прута са по три клице, убрана на Стражњи дан или Туциндан. Тиме се штити стока од ломова, посртања и болести. Велизар их обавија црвеном крпом, чува да се на њима не сакупи сувише пепела јер ће онда бити јака зима.

Матија зауставља дах и чека заплет у пјесми, кога можда и неће бити. Иза њега, наслоњена на зид, увијек у стојећем положају од рођења, Стамена као запета ловачка пушка, чека шта ће ко да затражи и нареди. Та жена личи на паука који непрестано тка и који ће на крају постати неминовна жртва. Помјери ли Вуксан руку, значи тражи кресиво, које му је увијек крај стопала, да припали најбољи дуван који се сади у Херцеговини. И као паша он чека да му се све дода. Тачно зна шта ће му у руку стићи и из кога правца. Ако се Матија накашље, то је знак да тражи чашу воде. Уздахне ли дубоко Огњен и отпухне, то је знак да треба затворити прозор, јер му је хладно. Пљуне ли Милета у ватру, то је знак да треба џарнути међу главње и спасити га од дима, да се не угуши. А све то за Стамену су Божије заповијести. Исто као кад Матија узвикне: „Е, да!“ То значи да негодује што нема довољно ракије. Она јури на све стране и стигне свакоме да угоди. На тако малој жени онако велике шаке нико још није видио. Причао нам је неки Милош из Гацка, а ко је њему причао то једино он и Бог милосни знају, да је некада давно у Херцеговини и Црној Гори, а може бити да је рекао и у Далмацији, био обичај да, када младу доведу у кућу прво спава са свекром а онда са свима неожењеним из те породице. Тако су и праунук и унук и син могли бити браћа. А да је још прије битке на Косову нека Бишовка рекла: „Нећу!“ и од тада тај обичај престаде.

Чим ми Вуксан гурну књигу у руке, сви се уозбиљише, као пред какву причест. Дим се шири и гуши ме, али за то никога није брига. И када бих умро, сви би рекли – претвара се. Или, кад би ми видјели мртвачи језик, и тада би рекли – руга се некоме. Из књиге је испала црна буба и смртно уплашена почела да бјежи. Има ли икога на земаљској кугли да се не боји смрти? Био је то знак за велику хајку и гужву око огњишта. Млатили су и ударали по бубетини и око ње као да бију најопаснију змијурину. Али ко зна шта Вуксан у том знаку види, и кога он замишља да бије. Једино се не узбуђује Димитрије, који је дошао код зета у госте. Он увијек изгледа као да преде неку невидљиву пређу којом ће повезати цијели свијет.

Отпочињем срицати стихове о Страхињићу бану, с посебним напјевом и нагласком на крају. Како завршим који редак, тако Јаглика јекне. Почела је да плаче прије него што сам и уста отворио, тако она прави жалобан увод у све што ће доћи и што неће доћи. Да ли се ова жена икада насмијала и понадала каквој радости? Залијећем се у читању као да прескачем Вуксанов плот исплетен бодљикавом жицом, између које расте трновито жбуње. Преко њега и мјесец тешко прелази када ноћу изађе из тајновитог скровишта. Док слуге седлају бановог ђогата, неко јетко куди данашњег коња који више личи на крепаћа него на дората за мегдан. Не зна се чији је гори. „Како код кога“, рече Матија. Некако то Јејине прогуташе. Када наиђе опис одјеће коју Страхињић облачи, Вуксан вјешто хвата малу станку и рече: „Тако су се некада јунаци облачили, у свилу и кадифу, а не као ми данас – не знаш шта је на нама остало турско, шта аустроугарско, а шта српско“. И ту врати тасту оно што је малочас прећутао.

„Па зар Милош није носио турбан на глави, а Срби фесове?“ рече Димитрије, а Вуксан му одмах као шамар врати: „Облачили су се у свилу и кадифу, а ми у сукно и дроњке!“

„Мој је Станимир на онај свијет отишао у најљепшој свили и ботани...“, огласи се Госпава, једина која хоће да буде мушкарац а не жена. Ако два пута ово понови, и сама ће вјеровати да је истина. Када прочитах како у тазбини зета грле, Матија рече да су Херцеговци дивљи народ, не умију се ни пољубити као други свијет, него се бече, стискајући један другом руку као да је из рамена чупају. А неки женски глас додаде: „Али има и оних који пуницу више воле него мајку!“ Свима би јасно да је то глас Вуксанове мајке, и кога кори. Обрен све шиба погледом и тражи наставак пјесме. Дубоко је уздахнуо, може тако издржати док не прође бар пет стихова.

„Знам неке који су у тазбини остали жедни и гладни“, убаци се Димитрије озбиљан као да поставља посланичко питање.

„А има и оних којима је, када иду у тазбину, жао понијети макар и суву шљиву или црвљиву јабуку. Па дођу празних шака!“ огласи се Стоја.

„Ја знам неке који су младу довели голе гузице без икаквог мираза и поклона!“ заскочи је Огњен, баш као да је он у свему погођен. Нечији глас на те ријечи опсова оца очинског. Свакоме ко пристане да се тако ожени. На те ријечи зачу се и женски кашаљ који гризе и уједа, ваљда тај најбоље зна коме је намијењен.

Настављам читање једнако стојећи и сузећи од дима који ме бјесомучно гризе и гуши. „У овој пјесми зет код таста остаје задуго, гости се и ужива. А неки код нас, када им одеш у госте, једва чекају да ти виде леђа!“ рече Вуксан. „А свакоме та гозба најпошље, као што је и Страхињићу бану, на нос удари!“ Када прочитах вијести о похараним Бановића дворима, међу присутнима настаде комешање. Као да су баш тај тренутак чекали да се покрену двије завађене силе. Вуксан се згражава што Југ-Богдан одбија да помогне зету. „Коме би помогао, ако не својој кћери?“ Матија гледа кроз њега и рече: „Ако не зна сачувати жену, он је обични јадо а не јунак!“

„Ко зна шта је она видјела код Турчина и зашто је с њим побјегла!“ рече неки глас који се увијек у маси скрива.

Вуксан псује све по списку и свом тасту; каже да је сваки пунац говно од говна кад се може тако држати и такав нечовјек бити. „Мало му је што сам му узео кћер коју нико на свијету не би ни погледао, која би остала усиђелица вавијек вјекова, сеоска млатислама, пошпрдилица и нероткиња. Не би је нико други погледао ни да је нашао крај пута.“ Лако му је тако говорити када му жена није ту, иначе би другачију пјесму пјевао. Одмах се погођеним нађе Димитрије, који, док се прича, изгледа као неки човјек у бдијењу, не зна се само поред каквог лика ни свеца. Не знам што брани туђу жену. Настаје права свађа и галама. Док говори узрујано, Димитрије као да сриче азбуку на латинском а не на матерњем језику.

Најзад их смирује Огњен, а прекида их мој глас, који чита пјесму; поново се сви предају догађају и неизвјесности која тамо свакога чека. Знам да им час личим на гуслара, а час на најгору жену напјевкињу и да свако од њих мисли како би ово боље, по хиљаду пута, прочитао и изнова написао. То је та заблуда која од постања траје код безбројних слушалаца, читалаца и гледалаца. Матија је бленуо, не миче се, чека да застанем да би се почешао по носу који га сврби као да га напада рој пчела. Удари се тако снажно по својој сурли да тек тада схвати како сам себе кажњава. Увијек је нервозан као пред добру ужину. Кад га човјек погледа, онако сувог и старог, одмах види мртвачки сандук крај њега у који га лагано спуштају. Обрен ми удари шамарчину што прекидам читање, а знам да је несрећан ако све не прокоментарише, ако свему нешто не дода или не одузме. Тако ме претвара у плијен пред вуковима. Једва се одржах да не паднем у ватру гдје је ономад окретана божићна печеница. Кад ме тако звизне, мора да се осјећа великим јунаком. А уста су му увијек пуна сладуњавих ријечи, као у божићног полазника. Лице му је грубо платно, као војничка кошуља. Застој је искористила и Јаглика која стење као да се порађа. Ко зна шта би опсовала када би само смјела. Зато јој псовка умјесто да излети из уста силази низ гркљан и дави је.

Када чуше да Страхињић бан пролази пољем које је притисла турска сила, сви се узбудише. „Ја ћу први на Косово, па ко хоће са мном – хоће!“ рече Вуксан. За њим скаче Обрен, за Обреном Јешна. И пјесма и вино су их добро угријали.

Поново застајем да обришем нос и поново добијам шамарчину од које ми звони глава као велико звоно на дечанској манастирској цркви. „Кога ли ти то жалиш?“ рече Обрен заједљиво. Када прочитах да је Бановића љуба издала свог мужа који прерушен иде између турских шатора, а мало доцније да та жена помаже Влах-Алији не би ли јој убио мужа, Обрен зграби нож и стаде да преврће очима. Као да сам ја крив за све што у књизи пише и што се тамо збило.

„Треба сваку жену тући и јутром и увече, чим обуче котулу, док се ђаво у њој не смири и не цркне!“ виче Госпава, као да је заборавила да је и сама женско. Глава јој је храпава као рељеф на карти Европе. Као да је мушко, јер мушким језиком говори, мушким срцем расуђује. Вуксан скочи и одвали Стамени шамар, као да баца уметаљку с рамена. Када чу да је Страхињића бана спасио хрт Караман, запријети нашем псу Бјелову да ће га убити, јер „није у стању ни да посрану лисицу отјера од куће“.

Перкан звизну шамар Јаглики. Пуче као кад се распрсне земљана вазна на два дијела. Обрен скочи, али Јешна је већ ухватила пут под ноге и побјегла из куће. Од силних шамара који падоше, вериге се заљуљаше и окрзнуше Димитрија по лицу. Као да га погоди отровна стријела коју је пустио Вуксан да лети. Када на крају пјесме сазнаше да отац хоће кћер да казни најтежом казном а да не да бан Страхињић, цикну Вуксан као да му је чопор вукова ушао у шталу. „Кукавица, није он човјек него јадо, што јој главу не одсијече, треба свако женско коњма на репове, и што више цичи – знај да више лаже. Што је не баци у безданицу или пред стрвине да је развуку.“

„Мислиш да не би тебе твоја и мене моја издала?“ рече Матија и покуша да се са зетом измири. Али не би одговора на његове ријечи. Када Димитрије рече: „Ми таквог јунака немамо као што је Страхињић бан био!“, Вуксан га ухвати за грло и поче да дави. Тек када се похрваше, видјело се колико Димитрије личи на кочоперног пијевца, очерупаног врата. Настаде туча, женски плач и вриска. Када их најзад раздвојише, Димитрије скочи, шчепа капутину и излети из куће. Одједном се посави и стањи као да је оболио од најгоре болести.

Био је то посљедњи сусрет зета и пунца, које је завадила јуначка народна пјесма. И опет сам ја био крив, јер је Обрен рекао: „Што болан онако завади Јејине и Крпље? Да си прескочио који стих, до свађе не би ни дошло! Могао си се направити као да их не видиш или као да их ту и нема. Могао си се закашљати и загрцнути. Пасти у несвијест, и то би боље било него овако. Баш си, као за инат, бирао и читао оне који ће их завадити да један другом очи ископају!“
slike pesnika

Шарл Бодлер – ЛЕПОТА

sarl bodler lepota
Ко сан камен, смртни! ја сам пуна чари,
А груди, што сваког заносе на свету,
Створене су да би надахле поету
Љубављу вечнијом и немљом од твари.

У плавети владам као сфинкс несхваћен;
С лабуђом белином снежно срце ми је;
Мрзим покрет који помера линије,
Никад се не смејем и никад не плачем.

Песници, уз моје облике големе,
Што их подсећају на кипове горде,
У учењу строгом изгубиће време;

Јер имам, да слудим љубавнике бодре,
Огледала чиста где све лепше дајем:
Очи, крупне очи са вечитим сјајем!

•С француског препевао Коља Мићевић
slike pesnika

Едгар Алан По – ХЕЛЕНИ

edgar alan po
Хелено, лепота ми је твоја
налик на древне никејске лађе,
што ношаху, преко мирисног мора,
лутача кроз страх и безнађе
да родну обалу нађе.

Свикоше на лутњу очајним морима
класични лик твој, дивне власи,
бех вођен најадским ти акордима
слави што древну Грчку краси
и велелепности старог Рима.

Гле! у светлу дубоког прозора
од статуе сад стојиш немље!
У руци алем-лампа дремље,
ах! Психо, из далеких простора
те свете земље!

slike pesnika

Едгар Алан По – АНАБЕЛ ЛИ

edgar alan po anabael li
У царство на жалу сињега мора –
пре много лета то би –
живљаше једном девојка лепа
по имену Анабел Ли;
и само једно јој беше на уму
да се волимо ми.

У царству на жалу сињега мора
деца смо били ми,
ал' волесмо се више но ико
ја и Анабел Ли,
љубављу с које су патили жудно
небески андјели сви.

И зато, у царству на морскоме жалу,
прадавно ово се зби
подухну ветар ноћу са неба,
следи ми Анабел Ли
и дођоше од мене да је однесу
њезини рођаци сви,
у гроб на морскоме је спустише жалу
да вечни санак сни.

Анђеле завист је морила што су
тек упола срећни ко ми
да! зато само (као што знају
у царству ономе сви)
подухну ветар са неба и следи
и уби ми Анабел Ли.

Ал ми надјачасмо љубављу оне
што старији беху но ми –
што мудрији беху но ми –
и слаби су андјели све васионе
и слаби су подводни духови зли
да икад ми раздвоје душу од душе
прелепе Анабел Ли

Јер вечите снове, док Месец сјај точи,
снивам о Анабел Ли
кад звезде заплове, свуд видјам ја очи
прелепе Анабел Ли
по сву ноћ ја тако уз драгу почивам,
уз невесту своју, уз живот свој снивам,
у гробу на жалу, ту лежимо ми,
а море бучи и ври.

slike pesnika

Едгар Алан По – НАЈСРЕЋНИЈИ ДАН ТАЈ...

edgar alan po najsrecniji dan taj
Најсрећнији дан тај – и минуте драге,
које још памти моје срце свело,
узвишена нада гордости и снаге,
све је одлетело.

Рекох ли: и снаге? да! тако бар мислим;
вај! сад су све то сећања далека!
То привиди беху у данима милим -
нек пролазе, нека.

Хеј, гордости, каква веже нас још сила?
Нек се одсад друга чела гуше
под отровом који на мене си слила –
смири се, мој душе!

Најсрећнији дан тај – и минуте драге,
које предосећам – и којих се сећам,
и најдражи поглед гордости и снаге,
прошли су, осећам.

Ал' кад би та нада гордости и снаге
вратила се с болом који душа ова
спозна још онда – не бих часе драге
доживео снова!

Јер на њено крило стално све тмурније
док је лепршало – паде
нека бит довољно јака да убије
душу што је добро знаде.

slike pesnika

Едгар Алан По – СНОВИ

edgar alan po snovi
Ох! тај мој млад живот би трајан сан!
Мој дух се будио није, тек зрак јасан
Вечности најављиваше јутра друга.
Да! тај сан дуги би безнадежна туга,
која беше боља него стварност хладна
будног живота, том чије срце са дна
би и још јесте, на земљи све што мења,
смршеност дубоке страсти, од рођења.
Ал' да л' могао је – како би сан вечно
трајао - са снима никад противречно
младости ми прве – да се не колеба,
због луде наде у дар вишега Неба?
Стог се опих – видећ где сунце осваја
летњи свод – сновима од живога сјаја
и љупкости – оставих властито срце
у днима своје маште, пресекох врпце
са својим домом, с бићима што су била
у мојој мисли - зар таква би та сила?
То би једном – тек једном – и тај трен
дивљи још добро памтим – бех као плен
неке моћи ил' чини – као хладни вихор
нагна ме кроз ноћ, и остави тај призор
сред мога духа – ил' то бејаше луна
што засја док дремах, висока и пуна
одвише ледна – ил' звезде – такође,
тај сан би као тај ноћник – нек прође.

Ја срећан сам био и поред свег у сну
Ја срећан сам био – и волим тему ту:
Снови! и њихову свеживотну боју
као у кратком, тамном, магленом боју
привидног и стварног – боју коју дари
помамном оку најкрасније ствари
Љубави и Раја – и све нам најдраже.
Час најсунчанији младу Наду каже.

slike pesnika

Едгар Алан По – ГАВРАН

edgar alan po gavran
Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни,
над књигама које древну науку у себе скрише,
бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише.
„Посетилац неки – шанух – куцнуо што може тише,
само то и ништа више.“

Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно;
сваки тињав одсев жара утваре по поду пише.
Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим
за Ленором бол да блажим. Име које подарише
њој анђели, дивна драга којој име подарише
анђели, ње нема више.

И шум свилен, шумор тмурни, шум завеса тих пурпурних,
неслућеном, чудном стрепњом обузима све ме више;
да умирим срце рекох: „То зацело сад је неко
на прагу се моме стеко, куцнувши што може тише,
посетилац неки позни, закуца што може тише
на врата и ништа више.“

Наједном ми стрепња мину и зурећи у тамнину:
„Госпару ил' госпо – казах – не љутите ви се више,
бејах скоро у сан пао, неко од вас на праг стао
и тихо је закуцао, куцнуо што може тише,
да и не чух“... Тад ми руке врата широм отворише –
само мрак и ништа више.

И док поглед тамом блуди, бојазан ми пуни груди,
слушајуци, сањајуци, снови ми се тешки снише,
и загледан у тишину, самохрану пусту тмину,
„О Ленора“ реч једину, изговорих тихо, тише,
„О Ленора“ одјек врати што ми уста прозборише,
само то и ништа више.

Вратих се у собу своју а душа у неспокоју.
И ускоро нешто јачи ударци се поновише.
„На прозору, у капцима, мора бити неког има,
мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише,
мируј срце да увидим какву тајну они скрише,
ветар само, ништа више!

И отворих капке тада, кад улете изненада
лепршајућ горди Гавран из дана што срећни бише,
господски га изглед краси, поздравом се не огласи,
нити заста, нит се скраси, док му крила се не свише
поврх врата, на Паладин кип му крила се не свише,
слете, стаде, ништа више.

Видећ птицу ебоносну, осмех тужно срце косну,
због важног и строгог склада којим лик јој сав одише.
„Мада ћубе черупане – рекох – плашљив ниси, вране,
што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише –
кажи каквим именом те силе пакле окрстише?“
Рече Гавран: „Никад више.“

Зачудих се весма томе, одговору прејасноме,
мада смислом речи ове мени мало јасно бише:
ал' признајем, нема збора, не чух таквог одговора,
и не видех таква створа црних крила што се свише,
звер ил' тицу чија крила на Паладин кип се свише,
с тим именом „Никад више.“

Но Гаврану с кипа бела та реч беше мудрост цела,
реч једина с којом му се мисао и душа слише.
Нит речју том збор му преста, нит помаче он се с места
а у мени сумње неста: „Сви ме знанци оставише,
одлетеће и он ко и Наде што ме оставише.“
Рече Гавран: „Никад више.“

Чувши, духом сав узбуђен, тај одговор брз, расуђен,
„Стварно – казах – то што збори, реч једину никад више,
ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда,
док све мисли које сазда у један се припев слише,
тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише,
тужни припев: „Никад више.“

Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени,
наслоњачу ја приближих вратима што могах ближе,
и галве на плишу сјајне, мних знамење тако тајно
у говору свом нехајно носи тица та што стиже,
шта сабласна и одвратна, стара тица која стиже,
мисли, гракћућ: „Никад више.“

Седећ, слутњом срце морих, и ни речи не прозборих
тици чије пламне очи до срца ме прострелише:
и у мисли занесена, мени клону глава снена
са узглавља тог свилена где светиљке одсјај слише,
прилећ неће никад више!

А ваздух све гушци бива, као мирис да разлива
кадионик којим анђ'о кади собу тихо, тише
„Несрећнице – викнух тада – божија милост то је рада
да ти душу спасе јада, успомену да ти збрише:
пиј напитак сладак да се на Ленору спомен збрише.“
Рече Гавран: „Никад више.“

„Пророче ил' створе вражији, ђаволе ил тицо, кажи,
заклињем те небом склоним и Господом понајвише,
да л' ћу душу намучену приљубити у Едену
уз девојку озарену коју сви ми снови снише,
уз Ленору којој име серафими подарише?“
Рече Гавран: „Никад више.“

„Сад умукни, клета тицо, – скочих, викнух – злосутницо,
у паклену ноћ се врати, у олуј и недра кише!
С тамом црно перје споји, белег лажи гнусних твојих,
самоћом ме удостоји, врх врата не седи више;
изглед и кљун твој уклони што ми срце ојадише.“
Рече Гавран: „Никад више.“

И Гавран, створење жално, седи стално, седи стално,
крила му се око бледог Паладиног кипа свише,
очи су му злокоб права, ко злодуха који спава,
светиљка га обасјава и сен му по поду пише:
душа ми се од те сенке што се њишућ подом пише
спасти неће – никад више!

slike pesnika

Едгар Алан По – ШУМАРЦИ ГДЕ...

edgar alan po sumarci gde u snovima gledam
Шумарци где, у сновима, гледам
птице чија радост јечи,
јесу усне – твој напев један
уснама створених речи –

Твоје очи, опточене у небу срца,
тад спусте поглед модар,
о боже, на мој дух који грца,
као сјај звезда на одар –
твоје – твоје срце! – будим се и дишем
и спавам да сањам до дана
истине коју злато не може купит више
свим својим тричаријама
slike pesnika

Едгар Алан По – УКЛЕТИ ДВОРАЦ

edgar alan po ukleti dvorac
I
У долини зелен-света
Уз анђела добрих труд –
Дизао се дворац – жуд –
Зрацчи дворац неболета.
Врховник му Мис'о дивна
Владар–кнез –
Серафимска сјајна гривна
Дворац као златовез.

II
Стегови од злата плаве
Вијори им светли бај –
Давне славе Предисконски добачај.
А чув сваки што долета
Слатка лета
Низ бедеме зелен-света
Мирисима зановета.

III
Танци им уз лира пој,
Путници, на занос свој,
Кроз два окна зрачна следе
Где духова плеше рој –
Уз презвучне редоследе –
Око трона – славолук –
А на трону, у порфиру,
У тог славља звучном пиру
Владар седи – небозвук.

IV
Бисер, рубин, свуд се грле
На капији дворца-сна –
Кроз капију лете, хрле,
Слашћу која нема дна –
Све одјеци, чији глас
Неодолно пева Кнеза –
Слављем спреза, свију веза.
Велеума: знање, спас.

V
Ал' утвари, зле, пребрижне
Насрнуше на тај крај –
Ојадише непостижне –
Не свиће им румен сјај –
Сва је она слава древна,
Сва је она јарка цваст:
Тамна прича давносневна –
Прохујала мудровласт.

VI
Па кад путник данас, гледне
Кроз два окна крвав руј,
Види сенке недоследне,
Уз раздешен свирке бруј –
Утварна се тиска руља,
Гороганске авет-кћери,
Кроз капију мутно куља
Кикотом се стравним цери.

(Из приповјетке Пад куће Ашера)

slike pesnika

Едгар Алан По – РЕЦИ

edgar alan po reci
Прелепа реко! док твој прамен
кристално чист трепери,
ти жарке си лепоте знамен
– срце нескрито љупко -
смелих дражи клупко
у старог Алберта кћери;

Кад она твом се валу смеши -
што трепти кроз одсјаје –
тад од свих потока лепши
њен поклоник постаје;
јер, као твој вал, он сред срца
лик чува њен дубоко –
и дрхти док се над њим зрца
душе јој жељно око.

slike pesnika

Едгар Алан По – ВЕЧЕРЊАЧА

edgar alan po vecernjaca
Беше средином лета,
и у ноћни час тај,
кад звезде, с пута својих,
сјаху бледо, кроз сјај
светлије, хладне луне:
сама је с Неба сјала,
владарка свих планета,
лијућ зрак изнад валâ.

Посматрах за трен
ледни одмех њен:
леден – леден ми би!
кад, као црн трак,
скри га облак лак,
тад засјала си ти,
Вечерњачо часна,
чија зрака јасна
благошћу сја и зри;
што до мог срца
с драгошћу зрца,
с Неба, док ноћи трају,
кад одвајам сâм
твој далеки плам
од ледног, драги сјају!
slike pesnika

Едгар Алан По – МОРЕЛА

edgar alan po morela
Исто само по себи и кроз себе, једино и вечито.
Платон, Симпозиум 211, XXIX

Осећање дубоке али веома чудне наклоности гајио сам према својој пријатељици Морели. Случајем бачен у њено друштво пре много година, моја је душа, од првог нашег састанка, планула огњем који никад дотле није познавала; али тај огањ није био огањ љубави. Постепено уверење да не могу никако да разјасним необично његово значење, нити да савладам његову неодређену снагу постајало је све горче и теже. Али ми смо се нашли; судбина нас је спојила пред олтаром; а ја никад нити сам говорио о страсти, нити мислио о љубави. Она је, међутим, избегавала друштво, и приљубивши се уз мене чинила ме срећним. Срећа је дивити се; срећа је сањарити.

Морелино знање било је темељно. Свега ми, њени дарови нису били обични; њена душевна снага била је огромна. Осећао сам то, и у многим стварима постао њен ученик. Ускоро сам дочекао да стави испред мене гомилу оних мистичких списа, ваљда због свог васпитања у Пресбургу, који се обично сматрају само као остатак раније немачке књижевности. То јој је, нисам могао да разумем зашто, било омиљено и стално штиво, а временом постаде и моје, можда по оном простом али снажном утицају навике и примера.

У свему томе, ако се не варам, мој ум није имао много удела. Моја начела, ако нисам заборавио сам себе, нису ни најмање била измењена мојим идеалом, нити се макар и сенка мистицизма од оног што сам читао могла наћи било у мојим делима, било у мојим мислима, сем ако ме сасвим погрешно не разумете. Уверен у то, предао сам се сав својој жени да ме води и пошао сам без икаквог снебивања, спокојног срца, кривудавим стазама њене науке. И тада, тада, када сам дубоко замишљен над тајанственим листовима осетио како се у мени пали неки забрањени дух, Морела би положила своју хладну руку на моју, и из пепела те мртве мудрости и науке испредала би неке тамне, чудне речи, чије се необично значење запечатило у мојој свести. Онда бих часовима остајао уз њу; слушао музику њеног гласа, све док, полако, мелодија не би постала ужасна – а тамна сенка ми пала на душу; побледео бих, срце би ми се згрозило од тих, чисто надземаљских тонова. И тако, срећа би напречац уступила место ужасу, највећа лепота би се претворила у највећу гнусобу, као што је Хинон¹ постала Гехена.²

Није потребно тачно одређивати прави карактер истраживања, која су, произлазећи из поменутих књига, била веома дуго скоро једини предмет разговора између Мореле и мене. Ко је изучавао оно што се може назвати теолошким моралом схватиће нас лако, а ко није изучавао, у сваком случају тешко да ће нас разумети. Страсни пантеизам Фихтеов; modificirana palingenezija³ Питагорејаца; и, изнад свега, учење Шелингово о идентитету, то беху обично главне тачке расправљања, које су давале највећу чар умној Морели. Тај идентитет, који се сматра као лични, г. Лок је, мислим, тачно дефинисао тврдећи да се састоји у "истоветности једног умног бића". А како под личношћу подразумевамо умно биће које има свести, и пошто постоји свесност која увек прати мишљење, то је баш оно што чини све нас оним што ми зовемо – ми, разликујући тиме себе од других бића која мисле, дајући себи своје лично постојање. Али principium individuationis⁴, сазнање оног постојања, које се смрћу или губи или не губи за свагда, било је за мене одувек питање од најживљег интереса, не толико због крајњих закључака који изненађују и задивљују ум, колико због страсног и узбудљивог начина с којим је Морела о томе говорила.

Али, ипак, дошло је време када ме тајанственост у понашању моје жене тиштала као мађија. Нисам више могао да издржим додир њених бледих прстију, нити тихи звук њеног мелодичног говора, ни блесак њених тужних очију. И она је све то знала али ми није пребацивала; изгледало је да је свесна своје слабости или моје лудости, и са осмехом називала је то Судбином. Изгледа да је била такође свесна узрока, мени непознатог, поступном хлађењу моје љубави; али се није одала ни једним јединим знаком, нити је о томе говорила. Па, ипак, она је била жена, и венула је из дана у дан. Црвене пеге избише на њеном образу, а плаве жиле на бледом челу одскочише, и у једном тренутку моје се биће топило од сажаљења, али у идућем тренутку сусрео бих се са сјајем њених умних очију, и душа би ми се разболевала и свест би ми се помутила као неком који би гледао доле у какву страшну бездан.

Треба ли онда да кажем да сам прижељкивао са озбиљном и жарком жељом час Морелине смрти? Да, прижељкивао сам; и издржао много дана, много недеља и тешких месеци, док ми измучени живци не загосподарише разумом; постао сам бесан због одлагања и крвничким срцем, проклињао дане, часове и горке тренутке који су, изгледало је, бивали све дужи и дужи што се њен нежни живот више гасио, као сенке при смирају дана.

Али једне јесење вечери када су ветрови почивали мирно на небу, Морела ме позва својој постељи. Била је густа магла над целом земљом, и топла пара над водама, и дуга је била сигурно пала са небеског свода сред раскошног октобарског лиснатог грања.

– Ово је дан над данима – рече она када сам јој се приближио – дан над свим данима да се или живи или умире. Леп дан за синове земље и живота – ах, а још лепши за кћери неба и смрти. Пољубих је у чело, а она настави: – Ја умирем, али ћу живети.

– Морела!

– Није било дана када си ме волео... али обожаваћеш кад умре ону које си се грозио за живота.

– Морела!

– Још једном ти кажем, ја умирем. Али у мени је залога оне љубави – ах, тако мале – коју си осећао према мени, према Морели. И кад моја душа оде, дете ће живети – твоје дете и моје, Морелино. Али твоји дани биће дани туге, оне туге која је постојанија од свих осећања, као што је кипарис трајнији од сваког дрвета. Јер, часови твоје среће су минули, а радост се не бере два пута у животу, као руже што двапут цветају. Нећеш онда играти више улогу човека из Теоса⁵, него ћеш, не познавши сласти славе ни вина, носити по земљи свуда свој мртвачки покровац, као што чине муслимани у Меки.

– Морела! – викнух – Морела, откуда ти то знаш? Али она окрете своје лице ка јастуку, лак дрхтај пређе њеним удовима, и тако је умирала, а ја више не чух њен глас.

Али, као што је прорекла, њено дете, које је умирући родила, и које није дисало док му мати није издахнула, њено дете, ћерчица, живело је. Израсла је велика узрастом и умом, и била је савршена слика оне која је умрла, а ја сам је волео пламеном љубављу, већом но што бих веровао да је могуће осећати према ма ком бићу на земљи. Али, небо ове чисте љубави потамни, а потиштеност, страва и туга прекрише га облацима. Рекао сам да је дете израсло необично узрастом и умом. Необично, заиста необично, било је њено телесно напредовање, али ужасне, ах, ужасне и пуне узнемирења бејаху мисли што су се ројиле у мени, док сам пратио развитак њеног духовног бића. А зар је могло бити друкчије, када сам из дана у дан откривао у мислима детета снагу и особине одрасле жене? Када су лекције искуства падале са детињих усана? Кад су знање и страсти зрелог доба сваког часа севали из њених великих и умних очију? Кад је, кажем, све то постало очигледно мом ужасном разуму те нисам више могао то да сакријем од своје душе, нити да истргнем из моје свести која је стрепила схватајући све то, зар је онда чудно што су се страшне и раздражљиве сумње увукле у моју душу, или што се моје мисли вратише на оне дивље приче и потресне претпоставке закопане Мореле? Сакрио сам од радозналости света једно створење које ми је судбина доделила да обожавам, и, у строгој осамљености моје куће, пазио сам са великим страхом на све што се ње тицало.

Док су године пролазиле ја сам из дана у дан гледао њено мило, благо и изразито лице, уживао у њеном сазревању, и из дана у дан откривао сам у детету нове сличности с мајком, тужном и мртвом. И сваког часа све тамније постајаху те сенке сличности, све пуније и све одређеније, све чудније и све страшнијег и грознијег изгледа... Њен осмех, сличан мајчином, могао сам да поднесем, али сам задрхтао због његове исувише савршене сличности. Очи су јој биле сличне Морелиним – и то сам могао трпети, али оне су врло често завиривале у дубину моје душе Морелином сопственом снагом и запањујућим значењем. У контурама њеног високог чела, у увојцима свилене косе, у танким прстима који су се губили у коси, у тужним звуцима њеног говора, и изнад 30 свега, ах, изнад свега, у изразима и реченицама мртве, које су долазиле са усана љубљене и живе, налазио сам хране за мисли и ужас који ме сажижу, мене – оног црва што није хтео да умре.

Прођоше тако десет година њеног живота, а моја кћи живела је на земљи још некрштена. "Чедо моје" и "душо моја" била су имена које је љубав очева обично употребљавала, а хладна осамљеност њених дана искључивала је сваки други додир са светом. Морелино име умрло је са њом. Никад кћери нисам говорио о мајци; било ми је немогуће. Збиља, за кратко време њеног живота, она није ништа дознала о спољашњем свету, осим колико је могла дознати у уским границама њене осамљености. Али временом чинило се мојој души, растројеној и потресеној, да ће се обредом крштења ослободити ужаса моја судбина. Над крстионицом оклевао сам да изрекнем име. Много имена умних и лепих, старог и новог доба, моје домовине и страних земаља, долазила су, јатила су се на мојим уснама, са многим именима нежним, срећним и добрим. Па шта ме је онда нагнало да узнемирим успомену закопане покојнице? Какав ме је зли дух натерао да изговорим онај глас, који је самом својом успоменом учинио да набуја румена крв и као бујица јурне од слепоочница ка срцу? Какав је то демон говорио из скровитих заклона моје душе, када испод замагљених сводова, у тишини ноћи, прошапутах на уво свештенику слогове – Морела. И ко би то други сем црни ђаво згрчио црте на лицу мога детета, превукао их сенкама смрти кад, тргнувши се на ту једва чујну реч, подиже своје сјајне очи са земље к небу, и падајући мртва на камене црне плоче наше породичне цркве, одговори: "Ево ме!"

Јасно, хладно, веома разговетно допрло је то неколико простих речи до мог ува, а затим као растопљено олово те речи са сиктањем јурнуше у мој мозак.

Године... године могу проћи, али успомена на то време никад! Познао сам и цвеће и вино – али жалосна врба и кипарис сенчали су ме дан и ноћ. Нисам водио рачуна о времену ни месту, и звезде моје судбе нестадоше с неба, на земљи се смрче, а њени створови промицаху поред мене као брзе сенке, и међу свима њима ја видех само – Морелу. Ветрови небески доносили су само један звук у моје уво, а таласићи морски жуборили су без престанка – Морела. Али она је умрла; својим сопственим рукама спустио сам је у гроб; смејао сам се дугим и горким смехом када не нађох никаквих трагова од прве – у гробници, у коју сам положио другу – Морелу...

1835.

•Превео Момчило Јојић


¹ Хинон – долина код Јерусалима где су Јевреји приносили своју децу на жртву богу Молоху.
² Гехена – пакао.
³ palingenezija – учење о поновном рођењу.
⁴ prinripium individnationis (лат.) – начело индивидуације
⁵ Теос – град у Малој Азији, место рођења Анакреонта.
slike pesnika

Едгар Алан По

edgar alan po biogravija americka poezija i proza
Едгар Алан По је рођен 19. јануара 1809. године у Бостону. Био је песник, приповедач и теоретичар књижевности, један од најистакнутијих представника романтизма у историји америчке књижевности.

Поов отац је напустио породицу 1810. године, а његова мајка је преминула наредне године. Као сироче, одведен је у Вирџинију у град Ричмонд где су га примили Џон и Франсис Алан. Иако никад званично усвојен, провео је велики део детињства као део те породице. Ускоро је почела да се појављује напетост између Џона и Едгара због дугова, највише насталих коцкањем, и цене школовања. По је један семестар похађао Универзитет у Вирџинији пре него што се исписао због немогућности плаћања. Свађао се са Џоном Аланом око новчаних средстава за своје образовање пре него што се под лажним именом регрутовао у војску 1827. године. Тада му је и почела, мада на почетку скромна издавачка каријера анонимном збирком песама, „Тамерлан и друге песме“. Смрћу Франсис Алан 1829. године, По и Џон Алан су се опет привремено зближили. Касније као неуспешни официрски питомац (кадет) на Вест Поинту, По се чврсто одлучује да буде песник и писац, и раставља се са Џоном Аланом.

Његова поезија зна само за осећање дубоке сете и туге и одликује се звучношћу и музикалношћу чудесно ономатопејских стихова. За њу би се, осим тога, могло рећи да представља теорију на делу, будући да се готово у целини темељи на Поовим строгим поетским начелима, пре свега на начелу краткоће, сугестивности и симболизације, као и на уверењу да се савршенство риме може остварити једино повезивањем једноличности и неочекиваности; По, дакле, верује да нема савршене лепоте без извесне необичности у њеним сразмерама. Шарл Бодлер – први преводилац овог уклетог песника, песника понора, како га назива Исидора Секулић – за Поову поезију, не без дивљења, каже да је дубока, жалобна, веома брижљиво писана, провидна, али и правилна попут кристалног драгуља.

По је и један од твораца тзв. кратке приче, али и поетике приповетке тајанства и страве – оваплоћене у својеврсној синтези фантастичне тематике са рационалношћу и уверљивошћу у области мотивације и приповедачког приступа теми (ту особеност Поовог приповедачког поступка Фјодор Достојевски назваће фантастичним реализмом) – која ће до данашњих дана утицати како на европску, тако и на латиноамеричку књижевност. 

Едгард По се сматра и творцем детективске приче, чак и претечом Жила Верна и Велса. Снажно је утицао на француске симболисте, као и на енглеске песнике Росетија, Свинберна и Роберта Луиса Стивенсона.

Едгар Алан По је умро 8. октобра 1849. године у Балтимору.

Дела: песме "Гавран", "Анабел Ли", "Елдорадо", "Град у мору", "У сну сан", "Јулалума"", приповетке "Бунар и клатно", "Пад куће Ушера", "У дубинама Малстрема", "Мачка Црвене смрти", "Црна мачка", "Вилијем Вилсон", поетички списи "Филозофија композиције", "Песничко начело", "Маргиналије". 
slike pesnika

Бора Симић – БЕЛЕ НОЋИ

borisav bora simic bele noci
Жути локвањ среће у Битви ми цвета,
Златне руке пролећа бесмртно га памте.
Око врата пастирке ђердан жеље тишину омета,
Дојке њеног лета у сумрак запламте.

Долинама глади засадиле врбе месечеве мене,
Са тицама росе сакрила си тајне
Стазе преко брда гамижу зелене,
Ласте бола небом прелећу бескрајне.

Са Битве иве товрљиве и узреле ноћи беле
Купале су моје звезде – и у души све угуши
Црне руже. Иве веле ватре су те до мора довеле.

Око моје среће вреће мрави круже
Да пут злата теби пруже
Раскрилиле се часне двери неба мога хлеба.

Накресан гром песме збори с мојим челом,
Па кад прасне – буду мисли гласне страсне.
Тад се скита преко жита, 
Облак буши стрелом белом мојим селом.
slike pesnika

Алекса Шантић – ВЕЧЕ НА ШКОЉУ

aleksa santic vece na skoljuПучина плава
Спава,
Прохладни пада мрак.
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.

И јеца звоно; –
Боно,
По кршу дршће звук;
С уздахом туге
Дуге
Убоги моли пук.

Клече мршаве
Главе
Пред ликом бога свог.
Ишту… Но тамо,
Само
Ћути распети бог…

И сан све ближе
Стиже.
Прохладни пада мрак.
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.

1904.
slike pesnika

Станислав Винавер – ВЕКОВИМА...

stanislav vinaver vekovima tice nas klikujuВековима тице нас кликују
Да ум се помрачи, да душа свисне
Али богови тамно ликују
И суморно гране шуморе лисне.

У једну би заверу тице
Да вежу, да сплету и споје:
Сва крила, све песме,
Све зоре и све боје…

Од лета тичијег до лета
Од света ичијег до света
Нас двога само се боје
Не могу да нас виде и чују
Против нас завере своје
Богови груби плету и кују…

Мрзак им дух и дуга сласт
И тица мудрих распевана страст.

slike pesnika

Ен Секстон – ДУХОВИ

en sekston duhovi
Неки су духови жене,
нису апстрактни, нити бледи,
груди су им млитаве, као убијена риба.
Нису вештице, већ духови
који дођу, померају бескорисне руке
као напуштене слуге.

Нису сви духови жене,
виђала сам и друге:
дебеле, мушкарце белог стомака,
гениталије носе као старе крпе.
Нису демони, већ духови.
Овај босоног трупка, тетура се
изнад мог кревета.

Али ни то није све.
Неки духови су деца.
Нису анђели, већ духови:
увијају се као ружичасте шољице за чај
на неком јастуку или се ритају,
показујући невине задњице, завијајући
за Луцифера.

•С енглеског превео Владимир Стојнић

slike pesnika

Ен Секстон – ЖЕЛЕТИ ДА УМРЕШ

en sekston zeleti da umres
Кад већ питаш, већине дана се не сећам.
Ходам обучена, то путовање ме није обележило.
А онда се врати пожуда, готово неизрецива.

Па чак и тада немам ништа против живота.
Добро познајем оштрице траве о којима говориш,
намештај који си сместио под сунцем.

Али самоубиства имају специфичан језик.
Као и столари, она увек желе да знају који алати.
Никад не питају зашто се гради.

Два пута сам се тако једноставно изјаснила,
поседовала непријатеља, појела непријатеља,
преузела његову вештину и његову магију.

Тако сам се одмарала, отежала
и замишљена, топлија од уља или воде,
балила сам из уста.

Нисам мислила на своје тело кад је дошло до игле.
Нестали су чак и рожњача и преостали урин.
Самоубиства су већ издала тело.

Мртворођени, не умиру они увек, већ су
засењени, не могу да забораве дрогу тако слатку
да би је чак и деца посматрала с осмехом.

Потиснути сав тај живот под језик! –
то, само по себи, постаје страст.
Смрт је тужна кост; оплављена, рекло би се,

па опет она ме чека, из године у годину,
да тако нежно поништи стару рану,
да ми истисне дах из овог рђавог затвора.

Уравнотежена тамо, самоубиства се понекад сретну,
беснећи на плодове, на напумпан месец,
остављају хлеб који су побркала са пољупцем,

остављају страницу неопрезно отворене књиге,
нешто недоречено, подигнуту слушалицу
и љубав, шта год да беше, инфекцију. 

3. фебруар 1964.

•С енглеског превео Владимир Стојнић

slike pesnika

Ен Секстон – АНА КОЈА ЈЕ БИЛА ЛУДА

en sekston ana koja je bila luda
Ана која је била луда,
имам нож под пазухом.
Када стојим на прстима, ја тапкам поруке.
Јесам ли некаква зараза?
Да ли си због мене полудела?
Да ли су се због мене звуци покварили?
Да ли сам ти ја рекла да се извучеш кроз прозор?
Опрости. Опрости.
Реци да нисам, не.
Реци не.
Реци.

Причај молитве Богородици на нашем јастуку.
Узми ме, неспретно дванаестогодишње дете
у своје спуштено крило.
Шапући као маслачак.
Поједи ме. Поједи ме као пудинг.
Узми ме унутра.
Узми ме.
Узми.

Дај извештај о стању моје душе.
Дај ми исцрпну изјаву о мојим делима.
Уручи ми жандара у проповедаоници и дозволи да прислушкујем.
Стави ме у узенгије и излечи излетнике.
Наброј моје грехе као списак из пиљарнице и дај да их купим.
Да ли си због мене полудела?
Да ли сам ти ја подигла слушалицу и пустила звук сирене кроз њу?
Да ли сам ја отворила врата бркатим психијатрима
који су те вукли попут златних колица?
Да ли си због мене полудела?
Из гроба ми пиши, Ана!
Ниси ништа до пепела, али ипак
узми Паркер пенкало које сам ти дала.
Пиши ме.
Пиши.

•С енглеског превела Ивана Максић

slike pesnika

Ен Секстон – ЦРНА УМЕТНОСТ

en sekston crna umetnost
Жена која пише превише осећа,
све те заносе и знамења!
Као да циклуси и деца и острва
нису довољни; као да нарикача и оговарача
и поврћа није никад доста.
Она мисли да може да упозори звезде.
Сваки је писац шпијун пре свега.
Љубави драга, ја сам та девојка.

Човек који пише превише зна,
све те чини и фетише!
Као да ерекције и конгреси и дела
нису довољни; као да машина и једрењака
и ратова није никад доста.
Од коришћеног намештаја он дрво прави.
Сваки је писац варалица пре свега.
Љубави драга, ти си човек тај.

Никада сами себе нисмо волели,
мрзимо чак и своје ципеле и шешире,
волимо једни друге, вољени, драги мој.
Наше су руке светлоплаве и нежне.
Наше су очи пуне гнусних признања.
Али након што се венчамо,
деца згађено одлазе.
Превише је хране, а нико није преостао
да поједе све то чудно изобиље.

•С енглеског превела Ивана Максић

slike pesnika

Ен Секстон – ДОМАЋИЦА

en sekston domacica
Неке жене се удају за куће.
То је другачија врста коже; има срце,
уста, јетру, црева покретна.
Зидови су трајни и ружичасти.
Видиш како она по цео дан на коленима клечи,
верно се пере.
Мушкарци улазе силом, одвучени као Јона
у своје меснате мајке.
Жена је своја мајка.
То је оно главно.

•С енглеског превела Ивана Максић
slike pesnika

Ен Секстон – СТАРОСТ

en sekston starost
Плашим се игли.
И уморна сам од гумираних плахти и епрувета.
Уморна од непознатих лица
и сад већ мислим како смрт долази.
Смрт која почиње као сан
пуна којекаквих предмета и смијеха моје сестре.
Младе смо и шетамо
берући дивље купине
цијелим путем до Дамарискоте.
Ох Сузан, вриснула је,
упрљала си нову блузу.
Уста су ми била пуна
тако лијепог сладора
и љупка тамномодра тинта циједила се из њих
цијелим путем до Дамарискоте.
Али што ми то радите? Пустите ме!
Зар не видите да сањам?
У сну ти никад није осамдесет година

•Превео Дамир Шодан

slike pesnika

Ен Секстон – СИЛВИЈИНА СМРТ

en sekston silvihina smrt
За Силвију Плат¹

О, Силвија, Силвија,
са јаловим сандуком камења и кашика,

са двоје деце, две звезде падалице
што распуштена тумарају по маленој дечјој соби,

са твојим уснама у чаршаву,
у греди на крову, у немој молитви,

(Силвија, Силвија
куда си отишла
након што си ми писала из Девоншира
о узгајању кромпира
и пчеларству?)

чиме си себи помогла,
како ли си се само увукла, упокојила?

Лопове,
како ли си се увукла,
сама упузала
у ту смрт коју сам ја тако силно и тако дуго желела,

смрт за коју смо обе рекле да смо је прерасле,
она коју смо носиле на својим малим грудима,

она о којој смо тако често говориле сваки пут када
смо испијале три сува мартинија у Бостону,

смрт што је говорила о лаборантима и лековима,
смрт што је говорила као невесте с пуно интрига,

смрт за коју смо наздрављале,
те побуде и тај тихи чин?

(У Бостону
они што умиру
возе се таксијем,
да, опет смрт,
та вожња кући
са нашим дечком.)

О Силвија, ја се сећам поспаног бубњара
који нам по очима удара некаквом старом причом,

како смо га хтеле пустити да дође
као садисту или неког њујоршког хомића

да одради свој посао,
као неку нужност, излог или колевку,

и од тада је он чекао
испод нашег срца, нашег креденца,

а сад видим да смо га као залиху чувале
година за годином, стара самоубиства

и знам кад чух вест о твојој смрти
тај гнусан укус њен, као со,

(А ја,
ја исто тако.
А сада, Силвија,
опет ти
опет са смрћу,
та вожња кући
са нашим дечком.)

И кажем једино ово
са рукама раширеним преко тог каменог споменика,

шта је твоја смрт
до некаква стара својина,

мрља што је испала
из једне од твојих песама?

(О, пријатељице,
док је месец рђав,
а краља више нема,
и краљица је забринута
винска мушица би требало да пева!)
О, мајушна мајко,
и ти!
О, смешна војвоткињо!
О, плавокоса ствари!

•С енглеског превела Ивана Максић


¹ Песма је написана 6 дана након самоубиства Силвије Плат, 1963. (Прим. прев.)
slike pesnika

Ен Секстон – ЊЕНОГ РОДА

en sekston njenog roda
Изађох, махнита вештица
што црни ваздух прогони, ноћу храбрија
сањајући зло, јахала сам
над скромним кућама, окно крај окна:
усамљена ствар са дванаест прстију, умно поремећена.
Таква жена и није сасвим жена.
Била сам њеног рода.

Пронађох топле пећине у шумама,
напуних их шерпама, дрворезом, полицама,
орманима, свилом, безбројним стварима;
зготових вечере за црве и вилењаке:
јадиковах док сам растурено поново поспремала.
Таква жена је несхваћена.
Била сам њеног рода.

Возих се у твојим двоколицама, преживели возачу,
махала сам голим рукама оближњим селима,
учила последње светле маршруте
где ми твој плам још бутину гризе
ребра се ломе где твоји точкови врте.
Таква жена се не стиди да мре.
Била сам њеног рода.

•С енглеског превела Ивана Максић
slike pesnika

Ен Секстон – РЕЧИ

en sekston reci
Припази на речи,
чак и на оне чудесне.
Јер око њих се највише трудимо,
понекад се роје као инсекти,
а не остављају убод већ пољубац.
Могу бити добре колико и прсти.
Могу бити поуздане колико и камен
на који натакнеш задњицу.
Али могу бити и беле раде и модрице.

Па ипак заљубљена сам у речи.
Оне су голубице што падају са висина.
Шест светих поморанџи у мом крилу.
Дрвеће су, ноге лета,
и сунце, његово страствено лице.

Па ипак често ме изневере.
Толико тога желим да кажем,
толико прича, слика, изрека итд.
Али речи нису довољно добре,
оне погрешне ме љубе.
Понекад летим као орао
али са крилима царића.

Али трудим се да водим рачуна
и будем нежна са њима.
Са речима и јајима мора се опрезно.
Једном кад се сломе немогуће их је
поправити.

•С енглеског превео Владимир Стојнић

slike pesnika

Ен Секстон – МОМ ЉУБАВНИКУ, ШТО СЕ ВРАЋА ЖЕНИ

en sekston mom ljubavniku sto se vraca zeni
Она је сва тамо.
Брижљиво растопљена за тебе
и избачена из твог детињства,
из твојих стотину омиљених кликера.

Одувек је била тамо, драги.
Она је, у ствари, изванредна.
Ватромет усред суморног фебруара,
стварна као лонац од кованог гвожђа.

Будимо реални, ја сам била тренутна.
Луксуз. Светлоцрвена једрилица у луци.
Коса ми се вијори као дим са прозора аутомобила.
Малене шкољке ван сезоне.

Она је више од тога. Она је нешто што мораш имати,
узгајала те да израстеш практичан и тропски.
То није експеримент. Сва је складна.
Стара се за весла и везује их за чамац,

ставила је пољско цвеће на прозор током доручка,
по подне седела за грнчарским точком,
послала троје деце испод месеца,
три херувима што је насликао Микеланђело,

све је то радила раширених ногу,
током ужасних месеци у капели.
Ако погледаш горе, деца су тамо
као нежни балони што мирују на таваници.

Свако је одводила низ ходник
након вечере, њихове главе кришом погнуте,
две ноге протестују, лицем у лице,
лице јој се зајапурило од песме и њиховог маленог сна.

Ја ти враћам срце.
Дајем ти дозволу –

за фитиљ у њој, што бесно
куца по прашини, за кучку у њој,
да покопаш њене ране –
да живе покопаш њене мале црвене ране –

за бакљу што бледуњаво трепери под њеним ребрима,
за пијаног морнара што чека у њеном преосталом пулсу,
за мајчино колено, за чарапе,
за подвезице, за позив –

тај чудни позив
кад ћеш јој се укопати у руке и груди
и трзати наранџасту врпцу у њеној коси
и одазваћеш се позиву, том чудном позиву.

Она је тако огољена и јединствена.
Врхунац је тебе и твојих снова.
Пењи се на њу као на споменик, корак по корак.
Она је чврста.

А ја, ја сам акварел.
Испирам се.

•С енглеског превео Владимир Стојнић

slike pesnika

Ен Секстон – ТИ, ДОКТОРЕ МАРТИНЕ

en sekston ti doktore martine
Ти, докторе Мартине, шеташ
од доручка до лудила. Касни је август,
брзам кроз антисептички тунел
где мртви у покрету и даље говоре
о костима које притискају под убод
лека. А ја сам краљица овог летњег хотела
или пчела што се смеје на стабљици

смрти. Стојимо у испрекиданим
колонама, чекамо да откључају
врата и преброје нас на смрзнутој капији
вечере. Изговара се лозинка
и ми се крећемо ка умаку у нашим
спаваћицама осмеха. Жваћемо
у редовима, тањири нам шкрипе и цвиле

као креда у школи. Нема ножева
којима би се пресекло грло. Ја правим
мокасине цело јутро. Најпре су ми руке
празне, одрешене од оних
за које су радиле. Сада учим
да их повратим, сваки љутити захтевни прст,
крпим оно што ће други покидати

сутра. Наравно да те волим;
нагињеш се над пластичним небом,
бог си нашег блока, принц свих лисица.
Џек је носио нове сломљене крунице.
Твоје треће око се креће
међу нама и осветљава засебне боксове
у којима спавамо или плачемо.

Каква смо велика деца
овде. У сваком погледу израстам највиша
у најбољем одељењу. Твој су посао људи,
свраћаш у лудницу, пророчко
око у нашем скровишту. Дозива те разглас
из ходника. Кривиш се од потезања
лисичје деце што посрћу

као бујице живота под мразом.
А ми смо магија што сама са собом прича,
бучна и усамљена. Ја сам краљица свих својих
заборављених грехова. Јесам ли још увек изгубљена?
Некад сам била лепа. Сада сам само ја,
пребројавам ту и тамо редове мокасина
што чекају на немој полици.

•С енглеског превео Владимир Стојнић

slike pesnika

Ен Секстон – САЊАЈУЋИ ГРУДИ

en sekston sanjajuci grudi
Мајко,
чудно лице богиње
над мојим млечним домом,
тим нежним уточиштем,
изјела сам те.
Сва моја потреба
приземљила те је као оброк.

Сећам се као у сну
онога што си ми дала:
пегаве руке што ме повијају,
смех негде изнад моје вунене капе,
крвави прсти ми везују пертле,
груди висе као два слепа миша,
а онда се устремљујеш на мене,
савијаш ме.

Груди које сам упознала у поноћ
сада куцају у мени као море.
Мама, ставила сам пчеле у уста
да бих се суздржала од једења,
али ипак није помогло.
На крају су ти одсекли груди
и млеко је потекло из њих
у руке хирурга
који их је пригрлио.
Узела сам их од њега
и засадила их.

Ставила сам катанац
на тебе мајко, драги мртви човече,
тако да твоја велика звона,
ти твоји дивни понији
могу да галопирају и галопирају
где год да си.

•С енглеског превео Владимир Стојнић

slike pesnika

Ен Секстон

en sekston americka poezija
Ен Секстон је рођена 9. новембра 1928. године у Њутону у Масачусетсу. Била је америчка песникиња. 

Имала је лош однос са родитељима и могуће је да су је злостављали. Зато се зближила са „Наном“ (Аном Дингли) како је звала своју даљу рођаку која је живела са њом. 

Завршила је Гарланд јуниор колеџ (женски колеџ либералних уметности) у Бостону. Једно време је радила као манекенка у Бостону, а потом као професорка књижевности и креативног писања на неколико различитих универзитета. 

Без пристанка родитеља удала се за Алфреда Мулера Секстона 1948. године са којим је добила две ћерке. Након рођења прве ћерке доживела је нервни слом и била лечена у неуропсихијатријској болници у којој ће боравити с времена на време до краја живота због депресије и покушаја самоубиства. 

Поезију почела да пише половином педесетих година ХХ века на наговор психијатра који је сматрао да јој то може помоћи. Често се сврстава у конфесионалну линију америчке поезије чији су најзначајнији представници Роберт Лоуел, који јој је једно време био ментор, Џон Беримен и Силвија Плат. Иако се није декларисала као феминисткиња, писала је феминистичку поезију, која је, кроз гротеску и иронију проблематизовала стереотипне улоге жене у савременом америчком друштву.

Након што је објављивала песме по часописима, изашла јој је прва књига До луде куће и део пута назад (1960) која је одмах привукла пажњу својим исповедним тоном и искреношћу у којој је писала о свом нервном слому и опоравку. Објавила је десетак књига поезије Неке од њених књига објављене су постхумно.

Године 1967. добила је Пулицерову награду за поезију, за књигу Живети или умрети

Ен Секстон је извршила самоубиство тровањем издувним гасовима аутомобила, 4. октобара 1974. године у Вестону, Масачусетсу.

slike pesnika

Анђелко Заблаћански – СЕПТЕМБАР

andjdjelko zablacanski septembar noci vucjeg zovaНа врху крошње лист небу стреми.
Недозрелом плоду црв је први гост.
Роса хладна – трагови лета неми
И на једну обалу наслоњен мост.

Недоумицу новом дану краде
Врео, ћутљив сунчеви зрачак,
Као у оне године безбраде,
Јетко се душом проспе наде трачак.

Сваки нов дан гњилим воћем се храни.
Украј стабла стало минуло време.
Где је лето, где јесен – на којој страни?
Септембар радост или тешко бреме?

Из погледа бежи небо чисто,
Вране у магли слути јутро свако.
Ветар глас носи: никад више исто,
Док лист с врха крошње пада полако.

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза