slike pesnika

Мика Антић – УСПАВАНКА НА ДОМАКУ СВИТАЊА



mika antic uspavanka na domaku svitanja
1.
Све нас је,
ево
мање
без повратних карата и пртљага
у овом животу где грло рђа од алкохола
и нежности,
а жене намерно носе тугу са оне стране
до које никад не допиру наше утрнуле руке.

Ричу ми празне боце испод чела.
Ричу као преклана бела телад.

Заудара ми душа на безброј најлепших очију.
На славолуке и луке.
На лутке и белутке.

Ричу ми празне боце у глави.

Молим да неко разуме ове добре тренутке
кад лежим на мокрој трави
са сузама сувим и плавим.

Молим да неко разуме што имам у месу шуме
и неба румен грумен,
док ћутим овако гласно и урлам овако ћутке.


2.
Шефе,
ако бога знате, шефе,
кад полази последњи воз у наше слепоочнице?

Ако има времена,
пустите нас да се љубакамо овако међу пртљагом.

Отворите широм све скретнице.
И бломбирајте кочнице.

Има некад
па нам је неко вече животињски драго,
а ни сами не знамо зашто је драго.

Има некад,
па се по нека стара ноћ дуго сећа
наших прстију испрљаних од крви
и пољубаца које смо у пола цене продавали.

Можда смо искрено хтели да се ова станица зове:
срећа.
Па шта ако и није: срећа?
Можда се ми и никад нисмо познавали
а све време се мислило
да смо се дивно познавали.

Шефе,
ако бога знате, шефе,
кад иде последњи оз у наше изгужване
прастаре коже?

Да ли примате можда уместо новца цвеће?

У реду:
напишите нам две карте докле се за један букет може,
а неће,
а никако се неће,
а ужасно се неће.


3.
Кад ти воз оде,
сакриј под пазух смотуљак мога духа.
Биће ми лакше да све заборавим
ако знам да ме се неко сећа.

Биће ми лакше ако знам
да смо скупље плаћени тамо
где смо се бесплатно делили,
него где смо се погађали и продавали.

Иначе,
ако мислиш да се ова станица зове: срећа,
извини,
уопште се не зове: срећа.

Ако мислиш да се нас двоје нисмо познавали,
извини,
ми смо се дивно познавали.

Хоћу да поделимо ноћас
ову последњу кришку сна и ћутања
и сажваћемо је
свако над својим крилом алапљиво и гладно.

Зар не налазиш да је дирљиво смешна
ова мала чекаоница између лутања и лутања?

У реду:
преседећемо још који нестрпљив сат,
а онда јутарњим возовима отпутовати,
отпутовати,
отпутовати,
бајаги – изненадно.


4.
Остани тако и ћути.

Погледај: под окном трг.
Мала дроља – субота у крзну од иња.
Сасвим мала,
мала заблудела субота
са подсукњом од тафтаног праскозорја
и брошем уличног фењера од прекопута.

Волео бих да схватиш зашто сам понекад тако врео
као југ.

Па ја сам,
рођено моје,
у крви стварно југ.
Југ мораш да разумеш зашто је и плуг у друг.

Мораш то да разумеш док се ово северно лишће
ковита,
ковитла у круг
и ветар кроз наше главе
ромиња,
плаче
и лута.

Југ мораш да разумеш зашто оре,
оре,
оре ...

Југ мораш да разумеш ове зоре.
И кроз све зоре.

И да опростиш што ништа боље не умем да ти кажем
сад кад се последњи пут воли.

И да опростиш што те рањавим пољупцима
будим из сна.

Али ако смо се у овој чекаоници наше љубави
поскидали голи,
од страшног умора,
од страшне срамоте голи,
– онда бар будимо како треба голи
од звезданих висина до дна.


5.
Седи мало и ћути.
Погледај за окном: лађе. Свака у оку по једно узглавље има.

Одлазе у своје меблиране заливе
да сруше јарболе бутина и скину једра веша,
да се поштено одморе од пловидбе међу гадовима.

Спуштају капке на срцу јефтине продавнице шаренила
са подераним чарапама и прстењем од лима.

Вуку се улицом нашминкане фабрике млека
које су дојиле пролазнике ко зна по каквим градовима.

Погледај:
за окном небо изврнуло длан.

Лете тротоаром папирићи неба и јесени
као прегршт увелих макова.
Тако бих желео да сви усне
један велики и топли сан.

И ови железничари,
што се одвлаче после ноћне смене
у трећеразредне хотелске собе својих бракова,
и ови са шеширима,
и са капама,
сви што су претплаћени на сигурност,
на исти укус нежности и топлине,

тамо где се из дана у дан истим лажима
исписује та исто беспомоћна хроника,

тамо, где кад се пробуде
остављају само облике свога тела
у врелом задаху постељине

и пљују на под,
и кашљу у огледало док се умивају,
и мокре у ведро испод умиваоника.


6.
Ја знам сва свратишта и заветрине.

И гарсоњере – шипарице
чији пољупци имају укус маминих савета
и остављају по кожи стидљиве трагове.

И будоаре – удовице
где те терају да се скидаш пред сликама покојника,
пред огледалима
и псима.

И ћумезе – маторе фрајле
где ти пред ноге скрушено простиру прагове
и чувају у патосу цврчке кад дође зима.

Моја љубав је станица.
Буновна чекаоница
у којој нема времена ни да досади ни да заболи.

Једва ћу стићи пре одласка
да се умијем у твојој жутој коси ломан.

Хтео бих толико тога да ти кажем.
а не умем,
не умем ништа боље сад,
кад се воли,
последњи пут уочи бродолома.

(Концерт за 1001 бубањ)


Можда вас и ово занима

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза