Трећа зона, виле – крај негдашњих бара,
станица, перон, бор – ћутљиви рицар.
Дим, магла, у магли жица разговара,
скривена негде, разговара жица.
Ту је некад био дечји логор – сама
радост на пољу у титрању бôјâ...
Сву у маслачцима, сву у заставама,
како сам те волела, земљо моја!
А данас је то – фронт. Сто и који метар
до оног који ме циља преко хица.
Но данас је мирно. Чак ни ћува ветра
нема. И зато – лако бруји жица.
Бруји, бруји жица у магленој тами...
Светла, скривена, певај, певај само!
О, како ти плачеш, радујеш се, мамиш, –
ко ти то каза шта је ово са мном?
Ја сам овог дана радосна до жарког
бола – а не знам ни сама од чега.
Срце бије новом и вољом и снагом,
расцветом својим и расцветом свега!
Ја знам: смрти нема – где је тај њен заклон
откуд се краде да удави споро?
Живот ће да блесне и да прсне нагло
кô струна коју пуни снажно оро.
... Како је вечерас ту, на фронту, тихо.
А из развалине, уз димњак узнесен,
диже се узани месец над видиком,
сеоски млади и лукави месец.
И бруји у магли жица, тако бруји, –
за велику се радост жица моли...
Сву у рђи рана, сву у врелој струји,
ја тебе, земљо, волим, ја те волим!
1942.
• Превела Десанка Максимовић
