Ветар завија, звижди много –
није то ништа.
Одлутај понекад срца мога
до пепелишта.
Луто си под месеца светлом
ноћ покоју.
Ниси залуд био поетом, мој
јадни хероју.
Очима не верујем – ти ли,
погружен у сан,
задивио си се Далили
као Самсон несрећан.
Да ли хумци, да ли Далили,
само мени не,
ни случајно мојој сили
никлој из ватре
што букну из пепелишта
срца мога.
Тамо где сам, ветар звижди,
више ништа.
• Препевала Десанка Максимовић
