Судба је вребала са ока оба
да ми радост каква не буде дата.
Изгубих пријатеља, мужа, брата,
примајући писма иза гроба.
Према мени пажљива у свако доба
и на нема сам мучења стављена,
а срећа заувек побегла на врата.
Не разумем откуд јој толика злоба
И све то истиха и испод жита
и седећ на крајичку прага, строга,
старица крај разбијена корита.
А што? – ти рече – Збиља је стара и глуха,
без сећања, вида па и слуха.
Седи, гунђа против судбе и бога.
• Препевала Десанка Максимовић
