сух, задихан, брз пламен,
и да ће ме мимоићи коњ безумни,
под облацима летећ коњ брзи.
Али мржња је пустиња. По њој спарној
идем, идем, нигде конца ни краја,
ни ветра, ни воде, а дан осваја
и песак, песак, а ја све уморнија.
Идем, идем, и може бити не већ други
или трећи живот пролазе у ходу.
Краја не видим. Можда то не идем
више ја. Идем, идем, а не умирем.
• Препевала Десанка Максимовић
