просто наилази туга и грла се хвата
и срце згорева и нагло нараста
и страховито ти намах поста.
Решава се сместа: метак или омча,
река или бритва, али узинат
нешто нејасно вребати те поче,
и приближи се пресуде сат.
Чита сад нежно, сад гневно, сад глухо,
сад разговетно, сад реч прескаче
и једино када напрегнеш ухо
успеш чути речи, знати шта значе.
Пером невештим, реч по реч, по слово,
једва стигнеш записати све редом,
бојећ се пропустит, не записат тачно...
Омча, нож, метак или река.
И даље пишеш не чујућ, не видећ,
у бунилу од страха шта сме, шта се не сме,
написати тачно, не пропустит реда,
не сећаш се бола, не памтиш увреда –
и наједном схватиш да је то песма.
• Препевала Десанка Максимовић
