Изникао из таме,
бледео ближећи се скоро нечујно, –
одломак леда чудесно оцртан:
потпуно као човек. У твојим грудима
тињао је пламен. Тихо се будећи
тањио се, узбуђивао гркљан.
И твој глас
поставши тешко топао, густ,
равномерно се ковитлао над нама
час развучен, час сажет у стих,
суровом речи дозвани у живот
брундали су и режали стихови.
И чинило се
да своје песме доносиш из краја
где се звезде и не горећи кале
где неиспричане бајке чекају,
где се нечија крила ломе о решетке
и смрт седи зевајући на месец.
Одлазио си
по мртвим звездама лако ступајући
с бесплатним додатком збивања,
опет се гомилају и нижу векови,
крцкале су под ногама звезде.
О како те рани нежних ногу!
Урастао си у таму.
Нису те чекали ни помињали,
но преображај се завршио дивно –
стигао си к нама као смртни човек.
(Или се пламен запретани пренуо
и пробудио охладнелу плот!)
Не знам,
но сећам се, срели смо се у подне,
носио си пуну путну торбу,
(зацело бајке, звезде, прстен смрти,
зуб чаробњака, живо змијско око...)
И постао си као сви.
Служиш у сеоском газдинству
храниш се у друштвеној ручаоници,
и у соби имаш постељу
за страст, сан, бесаницу и смрт.
Али ти си песник, значи чаробњак.
Твоја душа
лелуја се нечујно као пајалица
по ризницама загробног Египта
и поверава се лакомој ноћи
о небу где сја непрекидно сунце
и о земљи затрпаној у песак.
• Препевала Десанка Максимовић
