а године иду, другова већ нема,
и да свет није сличан, намах увидиш,
пређашњем, и да ти срце догорева.
С почетка црта хоризонта је оштра –
права црта међу животом и смрћу,
сад облаци ниски заклањају штошта
и у том је можда судба милосрдна.
Тај узраст који доноси нагле
губитке, растанке, зацело он то
застире суза непроливених маглом
праву и оштру ивицу хоризонта.
Много је вољених оставило свет,
а са њима говориш као и пре,
заборавив да их много већ умре...
Црта хоризонта у тами избледе.
Тим је простије и лакше прећу њу,
тамо су исте шуме, поља у цвету.
Ти је просто не запазиш у путу,
у разговору је с мртвима не приметиш
• Препевала Десанка Максимовић