Овдје, под овим каменом,
згрудваним, црним, убојитим,
почивам ти ја, роде мој,
Станиша Зобеница, Тодоров,
момчина и по,
штрк на ноге,
широк у плећи.
Да у кући коло заиграм,
у подрум бих, ципом, пропао
и сатрао коњичка утруђена.
Док је мене, једног, Бог стабанао,
два добра момка, јадан, покварио,
нек му је слава и дика.
Нигдје ти се обружио нијесам:
ни за плугом, ни над мотиком,
ни у колу, ни на прелу,
ни код врућа котла ракијскога.
Па ево ни сад,
на судњој и посљедњој,
брк у брк с ратом гаравим,
био сам ти момак и по:
за машингевером,
у тутњу јуриша,
када се смрт црна за бркове вуче.
И ето ти, сад овдје почивам,
у земљи рођеној,
ораној и копаној,
милој и благородној.
Немој ме жалити, јуначе мој,
лијепо сам ти се наживио,
а богами, и људски намакљао,
кад мрка крвца на очи падне
и свака рјечца сикиру потеже.
Па да знаш, и овдје ми је љепотно,
родна ме гора лишћем успављује,
а ја ти лежим, онако потаман,
широко ми и пространо,
око мене пукло пусто поље Раданово,
а над њим небо,
неорано и некошено,
за кршна момка право огледало
