Слаб је глас мој, но воља се не смањује,
Без љубави сам и то ми лако пада.
Високо је небо, горски ветри струје
и помисли моје све су чедне сада.
Несаница бдиља другима одлута,
не чамим већ више над сивим пепелом,
крива казаљка с куле ниједног пута
не учини ми се самртном стрелом.
Већ прошлост над срцем власт све мању има.
Већ слутим да је близу ослобођење.
Опростићу док гледам где светла плима
влажним бршљаном се час спушта час пење.
1912.
•Препевала Десанка Максимовић
