slike pesnika

Бранислав Нушић – ПРВА ЉУБАВ

branislav nusic autobiografija prva ljubav
Ја сам о првој љубави требао већ раније да пишем, јер и она иде упоредо са школовањем и могло би се чак рећи да и она спада у школске предмете, али нисам хтео да прекидам онај низ школских предмета који тек тако у групи изложен даје јасну слику онога беизлазнога лавиринта кроз који смо се у младости провлачили, називајући тај мучни пут школовањем. 

О љубави сам ја имао прве основне појмове већ за ранога детињства. Тада смо ја, наша служавка и један практикант из начелства свако предвече разговарали иза капије о љубавним стварима. Штавише, ја сам тај који је и дао повода овој љубави, јер се практикант прво са мном упознао, а ја сам га тек представио нашој служавки. То је познанство било сасвим случајно. Ја сам био пред кућним вратима у наручју куваричином. Практикант, пролазећи улицом, пришао је мени, помиловао ме је и рекао: 

– Како је слатко ово дете, је л' то ваше? 

– Ију! – цикнула је служавка – откуд бих ја могла имати дете кад нисам ни удата! 

На основу тога питања, да ли може или не може имати дете иако није удата, они уђу у дубљи разговор, који сутрадан наставе, прексутра су већ били у најтешњем пријатељству. Отада смо се нас троје свако предвече састајали иза капије. 

О, каквих ти ту све разговора није било, да ме је који пута било срамота погледати у очи нашој служавци. А бивало је да сам се по који пут и ја умешао у разговор, за који случај практикант је имао спремне бонбоне у џепу, те чим бих ја зинуо да што кажем, он би ми стрпао шећер у уста, иако нисам ја већ он имао намеру да говори слатке речи. 

Може се сматрати као штета за литературу што сам ја тада био још неписмен те нисам био у могућности да забележим погдекоје разговоре које смо водили иза капије. 

– Јоцо, – рекла би наша служавка практиканту – дођи после вечере, кад полегају моји, оставићу ти шницлу од вечере. 

– Ох, душо моја, – одговорио би он – зар је мени у овоме тренутку до шницле, ал', ако је будеш оставила, остави и мало салате. Мени је до тебе, само до тебе. Једва чекам да те притиснем на груди, па макар се шницла и охладила. 

Било је и других, још нежнијих разговора. Тако се сећам кад је практикант једном питао: 

– Јуло, хоће ли се скоро код вас у кући прати веш? 

– Хоће, а што? 

– Па ако би могла да потуриш и мој, да не бих плаћао прање. 

– Донеси! – одговорила је она љупко. 

– Ох, душо моја, како си добра. Донећу три кошуље и четири пара гаћа, анђеле мој! 

Најзад, ти су ме разговори могли и занимати и пружити извесну практичну поуку, која ће ми доцније у животу требати, али је бивало и других ствари, нарочито неделом по подне кад никога од мојих није било код куће. Тада би ми сви троје ушли у куваричину собу; мене би метали на клупу, а они би сели на кревет. У таквим приликама ја сам сматрао за најпробитачније да жмурим, старајући се само брижљиво да не паднем са клупе. 

Ја сам дакле, тако практично извежбан и очигледном наставом о љубави опремљен, ушао у живот потпуно спреман, те није никакво чудо што сам се већ у првом разреду гимназије заљубио. Нисам ја то нарочито одредио да се заљубим баш кад пређем у гимназију. Према спреми, коју сам из ранијег детињства изнео, могао сам то и раније учинити. Али, све до гимназије, носио сам панталоне натраг разрезане, па ми никако није ишло у главу да будем заљубљен са натраг разрезаним панталонама. Тек кад сам, у првом разреду гимназије, добио панталоне које се напред закопчавају и откопчавају, осетио сам да је време да се заљубим. 

Заљубио сам се у Персу, нашу комшику, јер она ми је била најближа. Перса је била пегава, носила је жуте чарапе и увек су јој биле искривљене штикле на ципелама. Док се нисам заљубио, нисам ни обраћао пажњу на њу, али, од часа кад сам се заљубио, изгледала ми је божанствено лепа и довољно ми је било да је видим, ма и издалека, да видим само њене криве штикле, пада се одмах узбудим и похитам јој у сусрет, не бих ли што пре срео осмех на њеноме пегавоме лицу. 

Она је била ћерка професор а који нам је предавао рачуницу и који о мени, не знам зашто, није имао тако добро мишљење. Било јој је девет година и учила је трећи разред основне школе. Љубав сам јој исказао на један необично романтичан начин Једном приликом, када смо играли жмурке, ми се заједно сакријемо у једно буре, у коме је моја мајка зими киселила купус. Ту, у том бурету, ја сам јој исказао љубав и, због те миле ми успомене, и данас ме још троне кад год прођем крај каквог бурета. 

Једанпут се нађемо после школе и пођемо заједно кући. Ја јој дам једну кифлу, коју сам јој сваког петка куповао, јер сам четвртком после подне зарађивао на крајцарицама бар толико да сам могао по једном недељно кифлом да јој изразим симпатију и пажњу. Том приликом сам је озбиљно запитао: 

– Шта мислиш, Персо, хоће ли ми те дати твој отац, ако те запросим? 

Она поцрвени, обори очи и у забуни преби легиштар на три парчета. 

– Не верујем! – одговори ми полугласно. 

– А зашто? – запитах је узбуђено и пођоше ми сузе на очи. 

– Зато што си код њега рђав ђак! 

Заклео сам јој се да ћу и ноћу и дању учити рачуницу, само да поправим белешку. И учио сам, али зар сам ја могао савладати оно на чему су толико њих сломили своју снагу – зар сам могао измирити љубав и рачуницу? Имајући да бирам измеђ' љубави и рачунице, изабрао сам као лакшу љубав и идућег часа место двојке, коју сам досад имао, добио сам јединицу. 

Идућег четвртка нисам ништа добио на крајцарицама, зато се у петак ујутру увучем у шифоњер и поодсецам са очевих зимских хаљина двадесет дугмета те их продам у школи за десет пара, колико ми је требало за кифлу. На подне сачекам Персу пред њеном школом и, пратећи је, признам јој да сад још горе стојим, јер сам добио јединицу из предмета њенога оца. Она боно рече: 

– Онда никад нећу бити твоја! 

– Ти мораш бити моја, па ако не на овоме а оно на ономе свету! – узвикнух ја ове речи које сам неколико дана раније чуо на позоришној представи. 

– Како то може да буде? – упита она радознало. 

– Отроваћемо се, ако пристајеш. 

– А како ћемо се отровати? 

– Тако, – наставих ја све одлучније – попићемо отров! 

– Добро, – одговори она решена – пристајем! А кад? 

– Сутра после подне. 

– Е, сутра после подне имамо школе, – присети се она. 

– То јесте, – паде и мени на памет. – Не могу ни ја сутра, јер би ми забележили одсуство, а имам их већ двадесет и четири, па би ме могли истерати из школе. Него ако хоћеш у четвртак после подне, онда немамо школе ни ја ни ти. 

Она пристаде и споразумесмо се да ја припремим све за тровање. 

Идућега четвртка после подне ја украдем од куће кутију палидрваца и пођем на уречени састанак са Персом, где ћемо заједно отићи на онај свет. 

Састали смо се у нашој башти и сели на траву, а из душа нам се отимао дубоки уздах страсти и чежње. Ја извадих из џепа кутију са палидрвцима. 

– Шта ћемо сад? – пита Перса. 

– Да једемо палидрвца. 

– Како да једемо? 

– Ето овако! – одговорим ја, па откинем главић и бацим га, а оно дрвце поједем. 

– А што то бацаш? 

– Па то је гадно. 

И она се реши и пружи одлучно руку. Ја откидох главић са палидрвца и дадох јој дрвце. Она узе и поче одважно да га једе. Појела је три, па јој ударише сузе на очи. 

– Ја не могу више! Никад у животу нисам јела дрва, не могу више. 

– Онда ти мора да си већ отрована. 

– Може бити! – одговори она. – А осећам да ме нешто гребе у гуши. 

– Е, то је. Ти си већ отрована! 

Ја наставих истрајно и поједох девет дрваца, па и ја изгубих апетит и осетих да ме гребе у грлу. 

– Свршено! И ја сам отрован! – рекох свечано, као што у таквоме тренутку треба рећи. 

Настаде затим један тренутак мукле тишине, при коме сам ја размишљао колико је четири пута седам и никако нисам могао да се сетим, а она, не знам шта је мислила, ал' знам да је чачкала зубе, јер јој се било заглавило измеђ' зуба једно дрвце. Најзад, она прекине ту свечану тишину питањем: 

– Па шта ћемо сад? 

То ме питање доведе у ужасну забуну, јер, одиста, пошто смо тровање као главни посао свршили, ја нисам знао шта би сад друго имали да радимо! Најзад, паде ми сретна мисао на памет. 

– Знаш шта, пошто смо већ отровани, 'ајде прекрсти се! 

Она се прекрсти, а то исто учиних и ја. 

– А сад – наставих ја – да идемо сваки својој кући да умемо. Срамота је, знаш, да умремо овде, у башти. Ми смо деца из бољих кућа, па је срамота да умремо у башти! 

– Јесте! – рече она и пођосмо. 

Цела се ствар, међутим, свршила овако: 

Она је отишла кући и замолила мајку да јој спреми постељу да умре. Том приликом јој је признала да се отровала, односно да је јела дрва са мном. Мајка њена, без икаква обзира на њен положај и на њене осећаје, рече: 

– Е, кад си могла да једеш дрва у башти, јешћеш их и овде у соби!... Задигла јој је затим сукњицу и почела јој је с те стране истеривати оне осећаје који су Перси дубоко у срцу били усађени. 

Због тих батина Перса ме је омрзла и тако се свршила моја прва љубав.

(Из Аутобиогравије)

slike pesnika

Бранко Радичевић – НИКАД НИЈЕ ВИТО ТВОЈЕ ТЕЛО

branko radicevic nikad nije vito tvoje telo
Никад није вито твоје тело
Рука моја млада обавила,
Ни с' у твоју усницу упила
Моја усна икад, чедо бело!
Ти'о вече ко да те донело
Сред анђела са божија крила,
У ма' с' дивно мени појавила,
У ма' дивну вече те однело,
Сам остадо' са сузнијем оком,
Сам ту самцит на свету широком,
Сам са ноћи тавном, ал' без санка.
0, зоро моја, зоро без осванка,
Сунце мило, ал' без бела данка,
На те мислим, душо, без престанка...

slike pesnika

Бранко Радичевић – ПЕТРУ ПЕТРОВИЋУ ЊЕГОШУ

branko radicevic petru petrovicu njegosu(владици црногорском)

Ој владико, Црној Гори главо
наша дико, наша веља славо!
Ево тебе једне књиге беле,
чеда мила моје крвце вреле, –
крвца врела, а чедо несташно,
на весеље свако је попашно,
а душа му и ноћу и дању:
сваку празну разбити лубању.
Ох, опрости, ако с права пута
кадикада млађано залута!
Та боље је спређа оберучке
него страга ударити мучке;
боље чедо и пређаволасто
нег’ богаљче и слепо и кљасто,
да уз туђи корак на’рамује,
да га туђа рука за’рањује!

(7. јануара 1848)
slike pesnika

Алберто Моравија – ДЈЕВИЦА И ДРОГА

alberto moravia djevica i droga
Расла сам с мором једне пијане, еротоманске расипничке мајке, која је уз то била хировита и промашена сликарица. Моја мајка се врло брзо растала од мојега оца, честитог инжињера конструктора брана (можда је његова професије некакав симбол!) и отишла живјети с тренутачним љубавником у једну мансарду старинске палаче. Мој отац и ја остали смо у стану у четврти Париоли. Рекла сам да сам имала мору од своје мајке. Осим ове море, имала сам мору и од саме себе јер сам жељела бити сасвим различита од ње. Моја мајка си је у животу допустила све: мушкарце, алкохол, сликарство и толике друге немогуће или забрањене ствари. Ја сам већ од дјетињства била увјежбавана да си стварам табуе, одлучна да се одричем свега, од играчака и колача (учила сам код часних сестара, одричући се свега што ме је припадало, израђујући вијенце за Госпу) па чак до љубави када сам постала већа. Одрицање, забрана, спријечавање: то је  био мој живот. Са двадесет четири године била сам још дјевица; умјесто тога стекла сам диплому у филозофији, диплому с којом нисам знала што би, а коју сам стекла само да будем различита од своје мајке, полуписмене особе иако је била назови умјетник. Одмах након дипломирања почела сам радити као декоратер станова, мојом истинском професијом. Погодите гдје сам смјестила своју радионицу! Управо у приземљу зграде гдје је на мансарди живјела моја мајка. Да јој покажем да је готова Умјетност с великим „У“ у коју је она толико вјеровала; и да је требала умјесто тога умјетничку креацију усмјерити према практичној и комерцијалној сврси.

Тко ме је у то вријеме видио, ускликнуо би: „Изашла је из модног часописа“. Доиста, и било је тако. Сјећате ли се рекламних фотографија у модним часописима у којим  модели „показују“ тако звану „линију“ за тако звану „сезону“? Сјећате ли се оних хипермршавих дјевојака живих очију и блистава смијеха, њхових тијела попут лутака, с ногама на једној страни а попрсја на другој, напријед испружених руку, а у лицу нешто стерилно и хистерично, а све то да драматично покажу неки капут или оправу? И ја сам у то вријеме, када сам почела радити као уређивачица станова за имућне у четврти Париоли, изглегдала точно тако. Само ме једна ријеч могла описати и без потањих описа: обуздана. Била сам тако обуздана да сам заборавила да сам дјевица. И зато што нисам могла избјећи да видим везу између обуздавања и успјеха; и не постоји ништа као успјех који нам учини да заборавимо цијену коју смо платили да то постигнемо.

Уређујем стан једном младоме дипломату који живи сам. Позива ме на ручкове и  на вечере, шаље ми цвијеће, прати ме у кино и казалиште, телефонира ми сваки дан. Напокон се заручујемо; мој отац, којему је симпатичан, одобрава; моја мајка, која га мрзи јер га сматра превише „грађанским“, не одобрава. Вјенчавамо се у цркви, позивамо стотину људи на пир, одлазимо на брачно путовање у Грчкој. Напокон, све је по пропису, осим прве ноћи у Атенском хотелу гдје се мој млади муж, послије неколико неуспјешних покушаја, баца на кољена и плачући ми грли ноге и признаје да је импотентан. Вратили смо се у Рим различитим авионима; он је још увијек импотентан; а ја сам још увијек, како се каже, чиста.

Мој промашени брак морао би за мене бити алармно звонце. Морала бих схватити да сам се „намјерно“ удала за импотентног: да не дам никому ништа, да останем дјевица. Но нисам схватила ништа премда ме обузео тужан и тајанствен страх. Тражила сам нешто, нисам више била сигурна у себе, осјећала сам да сам промашила живот. Напокон, након дугог размишљања изгледало ми је да схваћам: промашај се састојао у тому што сам живјела као себичњак посвећујући се једино сама себи, а на који начин? Лишавајући се готово свега. Морала бих се препустити, посветити другима или другому, морала бих вољети. Осим тога, сада је дјевичанство у мојим очима изгубило своје значење чистоће, постало је хладноћа и равнодушност. Да, морала сам се заљубити да не будем више дјевица, да волим мушкарца, да му се посветим.

Једне вечери промукао и дубок глас моје пијане мајке телефоном ми јави да је код ње, у њезиној мансарди, некава прославица; и зашто не бих дошла, зашто се не бих забавила и чинило би ми добро, у задње вријеме оставила сам јој дојам да сам уморна и живчана. Готово да сам одговорила да ме забава не занима, када ми је рекла „ма баш је истина да те не занима?“; и онда сам прихватила.

Прослава код моје мајке је била меланколичан окуп одређеног броја особа сличних њој: сликари без тржишта, писци без талента, интелектуалци без угледа, сви, према мишљењу моје мајке, одређени за сутрашње неизбјежно признање. Према овима људима осјећала сам исти осјећај одвратности као према прњама и разнобојним остацима које је моја мајка скупила код старетинара и с њима уредила своју мансарду. Ја сам, напротив, била за људе од успјеха; као што сам била за огромне диване, за масивне столове, за скупе и раскошне таписерије.

Тражила сам неку исприку да стругнем, када моја мајка скаче за врат некому ново придошлом госту, једном младићу изванредне љепоте. Моја мајка је ишла около и представљала га. Није био Талијан, био је Американац и звао се Роберто, то јест Боб. Када је стигла до мене мајка ми га је бацила у наручје, рекла ми је – намигујући ми злобно – да смо створени једно за друго. Момак се шћућурио преда мном с чашом у руци, али ништа није говорио. Тада сам га погледала; када је дошао тренутак да оборим очи, како је налагао добар одгој, ја сам га наставила гледати. Боже како је био лијеп! Непристојно, бестидно сам стала проматрати његове прекрасне плаве и живе очи, племенит и правилан нос, величанствена поносна и презрива уста. Љупко се у тишини пустио гледати: мора да се на то навикао. Ну, изненада се дигао и без поздрава напустио мансарду.

Остала сам укочена, можда минуту или двије и то више од чуђења него оклијевања; тргла сам се и појурила сам за њим. Прву ствар коју сам видјела када сам се појавила на платоу испред зграде био је момак који је непокретно стајао, као зачуђен, међу отмјеним аутима на паркиралишту. Инстинктивно сам ушла у своја кола, сјела за управљач и оставила предња врата отворена, онако како сам видјела код моторизираних проститутки у очекивању клијента. Нисам дуго чекала, момак је схватио, пришао колима и сјео у њих, без оклијевања ми је рекао адресу камо се желио одвести, баш како се чини такси возачу.

Правила сам се да не разумијем и нисам покренула кола, на концу смо се објаснили. Он није имао новаца и хтио је да га одвезем до једнога врло удаљеног бара гдје би сусрео некога кога је он назвао „веза“, то јест, како ми је без збуњености објаснио, некога ситнога продавача дроге. Наравно, осим вожње требала сам платити и дрогу. Изражавао се  добрим талијанским, што више употребљавао је неке типично римске ријечи и изразе који су били симпатични на његовим устима. Сада сам разумјела његову шутњу и равнодушност. Признајем да нисам очекивала један сличан приједлог: моралист какав сам била, чинило ми се да неке ствари треба рећи поступно и опрезно. Тада је он мој мук протумачио као увод у одбијање; и с чудном и очајном одлучношћу предложио ми је трампу: ако га одвезем и платим му дрогу, он ће касније бити спреман да ми се одужи с једним давањем, рецимо тако, на сентименталном пољу. Муњевито сам помислила: „Дакле, имам лице зреле усидјелице гладне љубави јер ми се предлаже једна слична ствар“; но, послије сам постала свјестна да је то била само помамно, грчевито нестрпљење наркомана. Тко зна како, али у мени је врцнула једна дивља одлука. Сурово сам му рекла да ћу учинити све како је тражио, али само послије љубави, никако прије. Мора да сам нестрпљиво говорила, још одлучније и очајније од њега; јер ме је само тренутак зачуђено погледао и када је схватио да не ћу попустити, пристао је. На брзину смо изишли из кола, узела сам га под руку, готово да сам се бојала да ми не побјегне, и ушли смо у зграду.

Бисте ли вјеровали? Када смо били у радионици, скинула сам се и пришла му, док ме је он замишљено чекао сједећи на дивану и замишљено пушећи; обавијестила сам  га: „Гледај, каква сам дјевица“; а он, макар на свој дјетињаст и љубазан начин, направио ми је сцену. Још ми се чини да чујем његов глас, утучен и очајан, како се буни с оним енглеско-римским смијешним нагласком. Па како? Била сам доиста дјевица? А нисам ли му рекла тако? И нисам се стидјела? И зашто сам толико чекала? И нисам ли водила рачуна да ће за њега то бити двострук напор? Ех, да сам му то рекла, доље у колима, сада не би био ту, сигурно је би да би тражио неку другу и тако даље, и тако даље.

Нисам му одговорила ништа, била сам превише потиштена и у исто вријеме сигурна да сам га уловила јер сам у његову гласу осјетила више резигнацију, па била и од бијеса, него побуну. И доиста, у један трен са жустром и ревном жестином бацио се на ме; и све се догодило лакше, брже и, к тому, њежније него сам си замишљала. На то се надовезало  велико, истинско, величанствено изненађење те незаборавне ноћи: умјесто да се сјетим својега обећања и да га одвезем да сретне „везу“, он је заспао у мојем наручју. Тако смо остали неколико сати, ја полежећки а он у мојем загрљају успаван на мојим прсима. Полако сам се ослободила и пошла по покривач с којим сам га покрила и поновно легла уза њ; наставила сам размишљати и напокон сам схватила: Провидност ми је послала мушкарца који је, како изгледа, скројен по мојој  моралној мјери: ја ћу га спасити од дроге својом великом љубави. Коначно сам нашла некога кому ћу се посветити и спашавајући њега спасит ћу и саму себе.

Не причам појединости наше љубави. Љубави су све једнаке и тко ме чита може замислити нашу мислећи на једну од својих. Осим тога, о љубави се нема што рећи, то је неизрецива ствар, и када се говори о љубави говори се у ствари о по осталим околностима које прате љубав. У мојем случају околност се зове дрога. Вјеројатно сам га вољела јер сам га жељела спасити, а нисам га спашавала јер сам га вољела. Требам ли рећи да је моја побједа над дрогом била брза и потпуна? Сав мој страшан нападачки капацитет, попут неке војске која напада непријатеља на најслабијој точки обране, сручио се против мрачне навике тога младића, истовремено њежно питомог и безочног бунтовника. Побиједила сам захваљујући и лукавости врсте, премда и она нападачка: вежући Роберта с мојим занатом уређивачице и тако сам му дрогу замијенила радом. Није био глуп, имао је укуса а био је само лијен јер није имао смопоштовања. Именовала сам га службеним тајником с плаћом и точним задаћама. Као увијек, подвргао се привидно добровољно на нове увјете. Премда сам покушала скрити, била сам луда од среће: напокон сам вољела и била вољена. И волио ме један од најљепших мушкараца на овоме свијету. Потом, ненадано, дошла је пропаст. Умјесто њега, нашла сам његово доиста увриједљиво писмо у којем ми каже да сам превише грађански усмјерена, да му је пун куфер мојих широких дивана и фотеља, да ако више нисам физички дјевица, то сам остала у менталитету. Тако ме оставио захваљујући ми на свему и молећи ме да га не тражим.

Била сам престрашена и изгубљена. Промашила сам у тренутку када сам се занијела да сам успјела. Вјеровала сам да сам корисна, међутим нисам могла бити него на штету. Дакле, и у љубави сам неодољиво тежила да поричем, да забрањујем, да стварам табуе. Младићу сам доиста настојала, макар је то из љубави, створити табу дроге. А сада логично, макар из сулуде логике страсти, морала сам скренути смјер своје виталности. Досада сам забрањивала; сада морам допуштати, ослобађати, скидати окове.

Попела сам се мајци на мансарду. Срела сам га код ње и зацијело је она знала гдје се налази. Управо је сликала једну од оних својих страшних слика. Оставила је сликање и пошла ми у сусрет; а ја сам за тренутак, гледајући ту малу жену у платненој тренирци свој умазаној бојом, лица попут црвене и увеле јабуке, помало монголоидног, имала точан осјећај да се налазим насупрот једног бездушног и побједничког противника. У својој лудости готово сам помислила да ми је она одвела момка. Али мајка ме разувјерила. Момак је ишао живјети на село с једном богатом и зрелом женом. Је ли се можда вратио дроги? Никада више, одговорила је моја мајка безазлено, ништа од дроге, то је велика љубав, прва велика љубав у његовом животу, без дроге и то нити допуштене нити забрањене. Баш ту љубав нисам могла избити из главе, љубав је он требао а ја му ју нисам била у стању дати.

Страст ми је сугерирала да учиним једну крајњу одлуку, на рубу криминала. Познавала сам једнога лијечника који је био заљубљен у мене, и то је још увијек. Отишла сам к њему, испричала сам му своју причу, рекла сам му да ми мора осигурати једну шприцу и становиту количину хероина. Видјела сам га како ме гледа с неким изразом који је између очаја и бијеса, и побојала сам се да ме не баци ван из амбуланте. Но изненада се смирио; потом ми је рекао, с цинизмом већим од мојега, да ће ми дати све што желим, али само једном морам с њиме водити љубав. Нисам му нити рекла да; или боље, то сам рекла док сам лијегала на његов лијечнички кревет покривен воштаним платном на једну неугодну али нужну операцију. Слиједећег дана сам добила један пакетић; садржавао је шприцу и ампулу с дрогом. Ставила сам у торбу све што ми треба и пошла сам колима према Сацрофану, мјесту гдје се налазила вила у којој је момак живио с мојом противницом.

Стигла сам око подне. Управо када сам скретала на пут који води у вилу, видјела како од тамо излазе једна кола за чијим управљачем је био он. Нестао је иза угла; мало сам ишла натраг и потом сам кренула за њим. Достигла сам га лако јер је возио споро, као нетко тко жели да га достигну. Када сам га сустигла, затрубила сам и он се одмах почео заустављати уз руб цесте. Стала сам поред њега, и без поздрава и без ријечи само сам га гледала равно у очи, показала сам му шприцу. Видјела сам да је проблиједио, доња усна му се почела трести. Потом је дао знак да се слаже и скочио из кола. Изишла сам и ја. Он је ишао испред мене кроз једну стазу између грмља, потом је прешао једну ливаду с бујном свибањском травурином која је сезала до кољена.

Видјело се да је моја тиха понуда поновно пробудила код њега љубав или барем окрутност: или је можда безазлено видио коначно урушавање мога морализма. Доиста, уроњени у ту густу и дубоку траву водили смо љубав с невиђеном жестином. Након љубави остала сам полежећки с очима у плаво и сјајно небо, надлијетале су нас двије птице тјерајући се и весело изводећи свакојаке акробације. Сада је сједио поред мене и, да сам хтјела, могла сам видјети руку која је тражила вену прије него ће забости иглу. Затворила сам очи и потом, након једне дуге станке, осјетила сам како је клизнуо поред мене, поновно сам их отворила и погледала. Био је испружен са спуштеним капцима, страшно блијед, непокретан, с плавом косом заринутом у поваљану траву. Блесаво сам помислила како дрога улијева мир попут смрти. Послије, када сам видјела да се не миче, позвала сам га, продрмала сам га и онда сам схватила да је био мртав.

•Превод Јусуф Али Хећимовић

slike pesnika

Новица Тадић – ЗАБАШУРИО СИ ГРЕХ

novica tadic zabasurio si greh
Забашурио си свој грех
од њега си се удаљио
не живиш покајањем

обукао си се у вику људи
уши си запушио
буком демонском

увек неке узбуне и метежи
носе те на све стране 
и све си даље од истине 

мудрост је на твојим рукама
склопила очи и издахнула.

slike pesnika

Новица Тадић – КАО ДА САМ НЕКО…

novica tadic kao da sam neko kome svetkos smetaКао да сам неко коме светлост смета,
по ведром дану не одлазим
на градски трг, где се гомиле гурају.

Држим се зидова, дрвореда и сенки,
и ретких клупа
постављених дуж главног булевара.

Гледам само бесове како се ломе,
а не знам ко је шта,
ни какву заставу изнад себе подиже.

Па ипак, понекад сам и ја вампир
који у летње подне своју
сенку јури, и не сустигне је никада.
slike pesnika

Јован Дучић – ЗОХРА

jovan ducic zohra plave legende
Путник је срео у првом сутону на морској обали младу и црну жену, која према звезди, што у тај мах блисну на западу, узе своје две голе црне и тешке дојке у руке и поче говорити молитву, држећи непомично очи на планети. 

То је била молитва Зохри, која је богиња с тако исто црним и тешким дојкама. Зохра свако вече шаље своју звезду да прими за њу молитву свих жена у пустињи чије тело жуди човека. 

Сутрадан у сутон, на тој истој обали, лежала је она у наручју тога путника странца. Али, несрећница, није поздравила, држећи своје дојке у рукама, излазак Звезде, јер су јој очи биле помрчале од његових пољубаца.

Тако је странац био одвојио жену од њеног божанства. Зато му је жена дала неко грожђе од кога је морао умрети пре него увређена Звезда зађе у пустињи. Јер је Зохра свирепа и не би јој више на обалу слала свако вече другог човека.

(Плаве легенде)
slike pesnika

Константин Кавафис – НАСЛИКАНО

konstantin kavafis naslikano
Свој рад пазим и волим. 
Али ме спорост израде данас обесхрабрује. 
Дан ми је тешко пао. Изглед му је 
све мрачнији. Стално дува ветар и пада киша. 
Више желим да гледам него да говорим. 
На овој слици видим сада
дивнога дечака који поред чесме
лежи, биће да је уморан од трчања.
Какво дивно дете; какво дивно подне га је
смирило да се већ преда сну. –
Седим и гледам тако јако дуго.
И поново се у уметности одмарам од ње.

•Превели с грчког Иван Гађански и Ксенија Марицки Гађански

slike pesnika

Раде Драинац – ЛЕПОТА

rade drainac lepota
Мало је ствари којима није потребан коментар и асистент,
које може само да свари челични лонац у граду.
Видим, за мном поворке праве параду
и у глас гомила виче: „Декадент!“

Молим!
Ви кажите: „Лепа су гробља, старо место
и свих ноктурна на свету звездана свита“;
А ја велим:
Пре но што се хлеб испече, расте тесто
и прелива рубове корита.

Зар није леп сеоски дрвљаник,
у ком миш свој део гризе?
Ако је за нирвану меродаван Будин лик,
а за неизвесност очи Мона Лизе,
Дантеовим паклом пева и градски канал! –
Зашто онда човек место паучине
ватру не би изабрао за идеал?

Лепота као химера,
то је женка која паука ждере.
Ако је болног Христоса измислио Рибера,
а Фрагонар лутке смеха,
зашто не би лепа била тестера
што пева испод прокислих стреха?

slike pesnika

Мика Антић – УСПАВАНКА НА ДОМАКУ СВИТАЊА

mika antic uspavanka na domaku svitanja
1.
Све нас је,
ево
мање
без повратних карата и пртљага
у овом животу где грло рђа од алкохола
и нежности,
а жене намерно носе тугу са оне стране
до које никад не допиру наше утрнуле руке.

Ричу ми празне боце испод чела.
Ричу као преклана бела телад.

Заудара ми душа на безброј најлепших очију.
На славолуке и луке.
На лутке и белутке.

Ричу ми празне боце у глави.

Молим да неко разуме ове добре тренутке
кад лежим на мокрој трави
са сузама сувим и плавим.

Молим да неко разуме што имам у месу шуме
и неба румен грумен,
док ћутим овако гласно и урлам овако ћутке.


2.
Шефе,
ако бога знате, шефе,
кад полази последњи воз у наше слепоочнице?

Ако има времена,
пустите нас да се љубакамо овако међу пртљагом.

Отворите широм све скретнице.
И бломбирајте кочнице.

Има некад
па нам је неко вече животињски драго,
а ни сами не знамо зашто је драго.

Има некад,
па се по нека стара ноћ дуго сећа
наших прстију испрљаних од крви
и пољубаца које смо у пола цене продавали.

Можда смо искрено хтели да се ова станица зове:
срећа.
Па шта ако и није: срећа?
Можда се ми и никад нисмо познавали
а све време се мислило
да смо се дивно познавали.

Шефе,
ако бога знате, шефе,
кад иде последњи оз у наше изгужване
прастаре коже?

Да ли примате можда уместо новца цвеће?

У реду:
напишите нам две карте докле се за један букет може,
а неће,
а никако се неће,
а ужасно се неће.


3.
Кад ти воз оде,
сакриј под пазух смотуљак мога духа.
Биће ми лакше да све заборавим
ако знам да ме се неко сећа.

Биће ми лакше ако знам
да смо скупље плаћени тамо
где смо се бесплатно делили,
него где смо се погађали и продавали.

Иначе,
ако мислиш да се ова станица зове: срећа,
извини,
уопште се не зове: срећа.

Ако мислиш да се нас двоје нисмо познавали,
извини,
ми смо се дивно познавали.

Хоћу да поделимо ноћас
ову последњу кришку сна и ћутања
и сажваћемо је
свако над својим крилом алапљиво и гладно.

Зар не налазиш да је дирљиво смешна
ова мала чекаоница између лутања и лутања?

У реду:
преседећемо још који нестрпљив сат,
а онда јутарњим возовима отпутовати,
отпутовати,
отпутовати,
бајаги – изненадно.


4.
Остани тако и ћути.

Погледај: под окном трг.
Мала дроља – субота у крзну од иња.
Сасвим мала,
мала заблудела субота
са подсукњом од тафтаног праскозорја
и брошем уличног фењера од прекопута.

Волео бих да схватиш зашто сам понекад тако врео
као југ.

Па ја сам,
рођено моје,
у крви стварно југ.
Југ мораш да разумеш зашто је и плуг у друг.

Мораш то да разумеш док се ово северно лишће
ковита,
ковитла у круг
и ветар кроз наше главе
ромиња,
плаче
и лута.

Југ мораш да разумеш зашто оре,
оре,
оре ...

Југ мораш да разумеш ове зоре.
И кроз све зоре.

И да опростиш што ништа боље не умем да ти кажем
сад кад се последњи пут воли.

И да опростиш што те рањавим пољупцима
будим из сна.

Али ако смо се у овој чекаоници наше љубави
поскидали голи,
од страшног умора,
од страшне срамоте голи,
– онда бар будимо како треба голи
од звезданих висина до дна.


5.
Седи мало и ћути.
Погледај за окном: лађе. Свака у оку по једно узглавље има.

Одлазе у своје меблиране заливе
да сруше јарболе бутина и скину једра веша,
да се поштено одморе од пловидбе међу гадовима.

Спуштају капке на срцу јефтине продавнице шаренила
са подераним чарапама и прстењем од лима.

Вуку се улицом нашминкане фабрике млека
које су дојиле пролазнике ко зна по каквим градовима.

Погледај:
за окном небо изврнуло длан.

Лете тротоаром папирићи неба и јесени
као прегршт увелих макова.
Тако бих желео да сви усне
један велики и топли сан.

И ови железничари,
што се одвлаче после ноћне смене
у трећеразредне хотелске собе својих бракова,
и ови са шеширима,
и са капама,
сви што су претплаћени на сигурност,
на исти укус нежности и топлине,

тамо где се из дана у дан истим лажима
исписује та исто беспомоћна хроника,

тамо, где кад се пробуде
остављају само облике свога тела
у врелом задаху постељине

и пљују на под,
и кашљу у огледало док се умивају,
и мокре у ведро испод умиваоника.


6.
Ја знам сва свратишта и заветрине.

И гарсоњере – шипарице
чији пољупци имају укус маминих савета
и остављају по кожи стидљиве трагове.

И будоаре – удовице
где те терају да се скидаш пред сликама покојника,
пред огледалима
и псима.

И ћумезе – маторе фрајле
где ти пред ноге скрушено простиру прагове
и чувају у патосу цврчке кад дође зима.

Моја љубав је станица.
Буновна чекаоница
у којој нема времена ни да досади ни да заболи.

Једва ћу стићи пре одласка
да се умијем у твојој жутој коси ломан.

Хтео бих толико тога да ти кажем.
а не умем,
не умем ништа боље сад,
кад се воли,
последњи пут уочи бродолома.

(Концерт за 1001 бубањ)

slike pesnika

Мика Антић – НЕПОВРАТНА ПЕСМА

mika antic nepovratna pesma
Никад немој да се враћаш
ако стварно у свет крећеш.
Немој да ми нешто петљаш
Немој да ми хоћеш-нећеш.
Опасно је као муња,
опасно је као метак
кад у теби вечно куња
и шуња се твој почетак.
Свуд се стаје.
Свуд се може.
Само не у исте коже.

Не гужвај се, не саплићи
о сопствени реп и траг.
Шта ти значи старо сунце?
Старе стазе?
Стари праг?
То је оно за чим може да се пати.
То је оно чему можеш срце дати.
Ал' ако се икад вратиш, мораш знати:
ту ћеш стати
и остати.

Очима се у свет трчи.
Главом рије млако вече.
Од реке се човек учи
ка морима да потече.
Од звезда се човек учи
да запара небо сјајем.
И од друма: да се мучи
и вијуга за бескрајем.
Опасно је као змија
опасно је као метак,
кад у теби вечно клија
и ћарлија твој почетак.
Нек ти чело зоре оре.
Ти за корен ниси створен.
Цео ти је свет отворен.

Па дај, буди такво чудо
што не уме ништа мало,
већ кад кренеш – крени лудо,
устрептало, радознало.
Ко зна куд ћеш?
Ко зна зашто?
Ко зна шта те тамо чека?
Све су жеље увек беље
кад намигну из далека.
Па ако се и позлатиш,
ил’ све тешко,
горко платиш,
увек иди само напред.
Никад немој да се вратиш.

slike pesnika

Марија Петрових – СУДБА

marija petrovih sudba je vrebala sa oba oka
Судба је вребала са ока оба
да ми радост каква не буде дата.
Изгубих пријатеља, мужа, брата,
примајући писма иза гроба.

Према мени пажљива у свако доба
и на нема сам мучења стављена,
а срећа заувек побегла на врата.
Не разумем откуд јој толика злоба

И све то истиха и испод жита
и седећ на крајичку прага, строга, 
старица крај разбијена корита.

А што? – ти рече – Збиља је стара и глуха,
без сећања, вида па и слуха.
Седи, гунђа против судбе и бога.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових – У СНУ КУШАШ

marija petrovih u snu kusas
У сну кушаш борит се са судбином
победит је снагом речи, реченице,
али се повлачиш сама пред собом
у немоћном гневу стежући песнице.

Редак зове у бој, не стрепи пред борбом
пред понижењима не падаш нице,
али се повлачиш сама пред собом
у немоћном гневу стежући песнице.

Душа ти сен мртва. Сметеност некорисна.
Није је требало будити из сна.
Смири се испред немог, последњег бездана.

Души је лакша смрт од мртвих речи,
утеши се, изнад своје хумке непознате,
шумеће трава и ветар певат за те.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових – ВЕТАР ЗАВИЈА

marija petrovih vetar zavija
Ветар завија, звижди много –
није то ништа.
Одлутај понекад срца мога
до пепелишта.

Луто си под месеца светлом
ноћ покоју.
Ниси залуд био поетом, мој
јадни хероју.

Очима не верујем – ти ли,
погружен у сан,
задивио си се Далили
као Самсон несрећан.

Да ли хумци, да ли Далили,
само мени не,
ни случајно мојој сили
никлој из ватре

што букну из пепелишта
срца мога.
Тамо где сам, ветар звижди,
више ништа.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових – ДУБОК КАО ЗЛАТО ДАВНИНЕ

marija petrovih duboko kao zlato davnine
Дубок као злато давнине,
тоном сличан твојим очима,
божанственим животом наливен,
огроман као заоблачни гром,
провидан као суза детиња
тачан, уједначен као плима,
не можеш га описати пером –
звук је срца које је моја судбина

• Препевала Десанка Максимовић


slike pesnika

Марија Петрових – ГОВОРЕ СВУДА

marija petrovih govore svuda sudba nas ceka
Говоре свуда судба нас чека.
Ти се смејеш томе. Па нека!
Покажи, мили, пут и место
на којима тебе нећу срести.
Можеш ли ми коња показати
на коме к мени нећеш дојахати.

• Препевала Десанка Максимовић



slike pesnika

Марија Петрових – ВОЛИ МЕ

marija petrovih voli me ja sam tama neutesna
Воли ме. Ја сам тама неутешна
и глупа и збуњена и грешна.
Ко ће ме ако не ти љубити,
љуби ме, усуди су нам исти.
Гледај како низ неба тамни простор
звезде ничу. Тако исто просто
воли ме, воли мене
као што ноћ воли дана зене.
Другог избора немаш, знамо,
јер ја сам тама, а ти светлост само.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових – НЕ ЉУТИ СЕ НА РЕЧ

marija petrovih ne ljuti se na rec bez duse
Не љути се на реч без душе,
од судбе моје она зависи.
Усне ми се наједном осуше
од једне само на тебе мисли.

Одговарајућ данак ти дајем. 
Живот који о милости виси.
Дисање у мени сместа застаје
од једне само на тебе мисли.

Није мука што вихор врт ми узе,
што су ме сукоби душе стисли.
Али очи ми застиру сузе
од једне само на тебе мисли.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових – ТИ МИСЛИШ

marija petrovih ti mislis da je zivot
Ти мислиш да ми је живот пун склада,
да је око мене блиских свита,
не мисли тако, не страдај, не страдај,
као у гробу сам сама самцита.

Ти мислиш да у неизвесност сада
залутаћу препуна очајања,
не мисли тако, не страдај, не страдај,
твоју звезду гледам, о њој сањам.

Ти мислиш безначајни случај сазда да
се сједине наша имена,
не мисли тако, не страдај, не страдај,
ја крв сам твоја, ти не можеш без мене.

Ти мислиш о неизбежној, пустој,
досуђеној ми судбини,
не мисли тако – прашина лебди густа,
а тајанствено јасне су неба висине.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових – РАСТАНАК ДУГ МЕ БОЛИ

marija petrovih rastanak dug me boli
Растанак дуг ме боли,
већ траје од јесени.
Зашто ли, ах, зашто ли
не долазиш к мени!

Мени од страдања дуга 
тешко је на души.
Грех је о невољу друга
друг да се оглуши,

Без икаква зазора
просто ми наврати. 
Зашто тугу суморан
у себи држати!

Увреде тешке, давне,
бура је замела.
Пољане су, видиш, равне, 
а бели се целац.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових – ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ ПОЗНАНСТВА

marija petrovih istorija jednog poznanstva
Изникао из таме,
бледео ближећи се скоро нечујно, –
одломак леда чудесно оцртан:
потпуно као човек. У твојим грудима
тињао је пламен. Тихо се будећи 
тањио се, узбуђивао гркљан.

И твој глас
поставши тешко топао, густ,
равномерно се ковитлао над нама
час развучен, час сажет у стих, 
суровом речи дозвани у живот
брундали су и режали стихови.

И чинило се
да своје песме доносиш из краја
где се звезде и не горећи кале 
где неиспричане бајке чекају,
где се нечија крила ломе о решетке
и смрт седи зевајући на месец.

Одлазио си
по мртвим звездама лако ступајући 
с бесплатним додатком збивања,
опет се гомилају и нижу векови,
крцкале су под ногама звезде.
О како те рани нежних ногу!

Урастао си у таму. 
Нису те чекали ни помињали,
но преображај се завршио дивно –
стигао си к нама као смртни човек.
(Или се пламен запретани пренуо
и пробудио охладнелу плот!) 

Не знам,
но сећам се, срели смо се у подне,
носио си пуну путну торбу,
(зацело бајке, звезде, прстен смрти,
зуб чаробњака, живо змијско око...)

И постао си као сви.
Служиш у сеоском газдинству
храниш се у друштвеној ручаоници,
и у соби имаш постељу
за страст, сан, бесаницу и смрт. 
Али ти си песник, значи чаробњак.

Твоја душа
лелуја се нечујно као пајалица
по ризницама загробног Египта
и поверава се лакомој ноћи 
о небу где сја непрекидно сунце
и о земљи затрпаној у песак.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових – ЦРТА ХОРИЗОНТА

marija petrovih crta horizonta
Тако то буде – живиш и не живиш,
а године иду, другова већ нема,
и да свет није сличан, намах увидиш,
пређашњем, и да ти срце догорева.

С почетка црта хоризонта је оштра – 
права црта међу животом и смрћу,
сад облаци ниски заклањају штошта
и у том је можда судба милосрдна.

Тај узраст који доноси нагле
губитке, растанке, зацело он то 
застире суза непроливених маглом
праву и оштру ивицу хоризонта.

Много је вољених оставило свет,
а са њима говориш као и пре,
заборавив да их много већ умре... 
Црта хоризонта у тами избледе.

Тим је простије и лакше прећу њу,
тамо су исте шуме, поља у цвету.
Ти је просто не запазиш у путу,
у разговору је с мртвима не приметиш

• Препевала Десанка Максимовић
slike pesnika

Марија Петрових – КАКВО ТУ ПОМАЖЕ НАДАХНУЋЕ

marija petrovih kakvo tu pomaze nadahnuce
Какво ту помаже надахнуће – 
просто наилази туга и грла се хвата
и срце згорева и нагло нараста
и страховито ти намах поста.
Решава се сместа: метак или омча,
река или бритва, али узинат
нешто нејасно вребати те поче,
и приближи се пресуде сат.

Чита сад нежно, сад гневно, сад глухо,
сад разговетно, сад реч прескаче
и једино када напрегнеш ухо
успеш чути речи, знати шта значе.
Пером невештим, реч по реч, по слово,
једва стигнеш записати све редом,
бојећ се пропустит, не записат тачно...

Омча, нож, метак или река.
И даље пишеш не чујућ, не видећ,
у бунилу од страха шта сме, шта се не сме,
написати тачно, не пропустит реда,
не сећаш се бола, не памтиш увреда –

и наједном схватиш да је то песма.

• Препевала Десанка Максимовић
slike pesnika

Марија Петрових – МИСЛИЛА САМ МРЖЊА…

marija petrovih mislila sam mrznja
Мислила сам мржња је пламен шумни,
сух, задихан, брз пламен,
и да ће ме мимоићи коњ безумни,
под облацима летећ коњ брзи.
Али мржња је пустиња. По њој спарној
идем, идем, нигде конца ни краја,
ни ветра, ни воде, а дан осваја
и песак, песак, а ја све уморнија.
Идем, идем, и може бити не већ други
или трећи живот пролазе у ходу.
Краја не видим. Можда то не идем
више ја. Идем, идем, а не умирем.

• Препевала Десанка Максимовић
slike pesnika

Марија Петрових – ПРЕД ЛИКОМ САВРАСОВА

marija petrovih pred slikom savrasova
(Пролеће у детињству)

На свежем пашњаку пролећни гачац
уобичајено важно корача
све од бусена па до коца,
нема птице већег богомољца,
чим зачује звона јутарња, 
не журећи се клања, клања.

Строго звоно Великог поста
схвата добро гачац озбиљни,
први срета ледоходе,
и поводње први спази, 
Великом посту осећа крај,
све се мења у природи
и свему се свој ред зна.

У најсветлији дан пролећа,
у дан Христова васкрсења 
са цркве светог Николе
одјекне звоњава весела
и одговори с пет цркава
или светлост или звоњава.
Најстарије звоно – ради фона:
звук му густ, звук тежак
у дан свети, ведар, лак,
а звоњава сенчи стара
звук са омлађих звонара.
У ваздуху сунца сјај 
жарким блеском слави празник
на купола крстовима.

До празника јоште има,
али дотле погледај
како уз звона великог поста 
озбиљан гачац травом корача,
корак мањи, корак већи
и клања се не журећи.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових – ***

marija petrovih nije mi strasno biti sama
Не, није ми страшно бити сама,
нек је пут непознат, и ноћ, и мрак.
Ти си далеко, а са мном ипак,
и мирна сам као под кровом свог дома.

Колико дивоте у блискоме гласу!
Само због једног тугујем ужасно –
што живот с тобом би тежак у часу,
и што си ме упознао касно.

Али ни та патња није тако тешка.
Од понижења, повреда, страха клета,
ја не погибох, преживех некако,
доживет стигох до нашег сусрета.

Твоја чистота незамислива,
моја способност, моја слобода,
моје дисање – с тобом сам таква 
каквом ме је смислила природа.

Нисам страдала, спасена сам ја.
Гледај, гледај – животом нетакнута,
више чак – теби сам потребна,
и више неопходна – неопходна сто пута.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових

marija petrovih ruska pesnikinja
Марија Петрових
је рођена 26. марта 1908. године насељу Норски Посад које се налази у склопу града Јарослављ, где је њен отац, инжењер, радио у фабрици памука. Њени родитељи су се ванчали 1896. године, а Марија је била најмлађа од петоро деце. Била је руска и совјетска песникиња и преводилац.

Од 1922. године живела је у Јарослављу где је завршила школу и присуствовала састанцима писаца, када је и заволела поезију.

Године 1925. Марија се преселила у Москву, где је наставила школовање на Вишем државном литературном курсу. У то време удала се за Петра Грандитског, са којим није била дуго у браку. Године 1936. удала се за Виталија Головачева, а 1937. године добили су ћерку Арину. Неколико месеци касније након рођења детета, њен супруг је ухапшен и осуђен на петогодишњу робију у Гулагу, где је преминуо 1942. године.

Марија Петрових је радила као уредник преводила за Московску издавачку кућу.

У лето 1941. године, заједно са ћерком евакуисана је у Чистопољ, где је живела током Другог светског рата. Њени преводи били су углавном са пољског и јерменског језика, али и са српско-хрватског, бугарског и осталих језика на руски. У периоду до 1959. до 1964. године водила је семинар за младе преводиоце, заједно са Давидом Самоловом.

Као песник била је изузетно цењена у кругу других уметника, а врло мало позната широј јавности. Једина књига песама коју је објавила за живота била је Дрво на дистанци, објављена 1968. године у Јеревану. После њене смрти објављене су јој књиге: Сврха (1983), Линија хоризонта, стихови и преводи (1986), Фаворити (1991), Чувајте се пре песама (1999), Додир ветра (2000). 

Библиотека у Јарослављу добила њено име.

Преминула је 1. јула 1979. године у Москви.
slike pesnika

Ана Ахматова – СЛАБ ЈЕ ГЛАС МОЈ…

ana ahmatova slab je glas moj
Слаб је глас мој, но воља се не смањује,
Без љубави сам и то ми лако пада.
Високо је небо, горски ветри струје
и помисли моје све су чедне сада.

Несаница бдиља другима одлута,
не чамим већ више над сивим пепелом,
крива казаљка с куле ниједног пута
не учини ми се самртном стрелом.

Већ прошлост над срцем власт све мању има.
Већ слутим да је близу ослобођење.
Опростићу док гледам где светла плима
влажним бршљаном се час спушта час пење.

1912.

•Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марина Цветајева – ОЧИ

marina cvetajeva oci
Вичне сунцу и степи – очи,
Вичне сузи у себи – очи,
Зелене – осољене –
Сељачке очи!

Кад бих била обична жена, 
Вазда би плаћале за сењак
Баш те – весељкасте –
Зеленкасте очи.

Кад бих била обична жена,
Длан би ми од сунца био сена, 
Љуљала бих – ћутала бих,
Оборивши очи.

Прошао је трговчић селом...
Дремају под монашким велом
Смирене – уозбиљене – 
Сељачке очи.

Вичне сунцу и степи – очи,
Вичне сузи у себи – очи...
Што дознаше – не одаше
Сељачке очи! 

1918

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Олга Бергољц – УЗЕО СИ МЕ УТУЧЕНУ

olga bergoljc uzeo si me utucenu
Узео си ме утучену, круту,
у мрачној мисли, у мучном бевуту,
с неисцељеном удовичком тугом,
с још живом старом љубављу и дугом, –
и ниси узео себи набоље,
и не по вољи, већ што заволе.

1942.

• Превела Десанка Максимовић

slike pesnika

Олга Бергољц – * * *

olga bergoljc treca zona vile
Трећа зона, виле – крај негдашњих бара,
станица, перон, бор – ћутљиви рицар.
Дим, магла, у магли жица разговара,
скривена негде, разговара жица.

Ту је некад био дечји логор – сама
радост на пољу у титрању бôјâ...
Сву у маслачцима, сву у заставама,
како сам те волела, земљо моја!

А данас је то – фронт. Сто и који метар
до оног који ме циља преко хица.
Но данас је мирно. Чак ни ћува ветра
нема. И зато – лако бруји жица.

Бруји, бруји жица у магленој тами...
Светла, скривена, певај, певај само!
О, како ти плачеш, радујеш се, мамиш, –
ко ти то каза шта је ово са мном?
Ја сам овог дана радосна до жарког
бола – а не знам ни сама од чега.
Срце бије новом и вољом и снагом,
расцветом својим и расцветом свега!

Ја знам: смрти нема – где је тај њен заклон
откуд се краде да удави споро?
Живот ће да блесне и да прсне нагло
кô струна коју пуни снажно оро.

... Како је вечерас ту, на фронту, тихо.
А из развалине, уз димњак узнесен,
диже се узани месец над видиком,
сеоски млади и лукави месец.
И бруји у магли жица, тако бруји, –
за велику се радост жица моли... 
Сву у рђи рана, сву у врелој струји,
ја тебе, земљо, волим, ја те волим!

1942.

• Превела Десанка Максимовић

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза