slike pesnika

Јован Дучић – ЗОХРА

jovan ducic zohra plave legende
Путник је срео у првом сутону на морској обали младу и црну жену, која према звезди, што у тај мах блисну на западу, узе своје две голе црне и тешке дојке у руке и поче говорити молитву, држећи непомично очи на планети. 

То је била молитва Зохри, која је богиња с тако исто црним и тешким дојкама. Зохра свако вече шаље своју звезду да прими за њу молитву свих жена у пустињи чије тело жуди човека. 

Сутрадан у сутон, на тој истој обали, лежала је она у наручју тога путника странца. Али, несрећница, није поздравила, држећи своје дојке у рукама, излазак Звезде, јер су јој очи биле помрчале од његових пољубаца.

Тако је странац био одвојио жену од њеног божанства. Зато му је жена дала неко грожђе од кога је морао умрети пре него увређена Звезда зађе у пустињи. Јер је Зохра свирепа и не би јој више на обалу слала свако вече другог човека.

(Плаве легенде)
slike pesnika

Константин Кавафис – НАСЛИКАНО

konstantin kavafis naslikano
Свој рад пазим и волим. 
Али ме спорост израде данас обесхрабрује. 
Дан ми је тешко пао. Изглед му је 
све мрачнији. Стално дува ветар и пада киша. 
Више желим да гледам него да говорим. 
На овој слици видим сада
дивнога дечака који поред чесме
лежи, биће да је уморан од трчања.
Какво дивно дете; какво дивно подне га је
смирило да се већ преда сну. –
Седим и гледам тако јако дуго.
И поново се у уметности одмарам од ње.

•Превели с грчког Иван Гађански и Ксенија Марицки Гађански

slike pesnika

Раде Драинац – ЛЕПОТА

rade drainac lepota
Мало је ствари којима није потребан коментар и асистент,
које може само да свари челични лонац у граду.
Видим, за мном поворке праве параду
и у глас гомила виче: „Декадент!“

Молим!
Ви кажите: „Лепа су гробља, старо место
и свих ноктурна на свету звездана свита“;
А ја велим:
Пре но што се хлеб испече, расте тесто
и прелива рубове корита.

Зар није леп сеоски дрвљаник,
у ком миш свој део гризе?
Ако је за нирвану меродаван Будин лик,
а за неизвесност очи Мона Лизе,
Дантеовим паклом пева и градски канал! –
Зашто онда човек место паучине
ватру не би изабрао за идеал?

Лепота као химера,
то је женка која паука ждере.
Ако је болног Христоса измислио Рибера,
а Фрагонар лутке смеха,
зашто не би лепа била тестера
што пева испод прокислих стреха?

slike pesnika

Мика Антић – УСПАВАНКА НА ДОМАКУ СВИТАЊА

mika antic uspavanka na domaku svitanja
1.
Све нас је,
ево
мање
без повратних карата и пртљага
у овом животу где грло рђа од алкохола
и нежности,
а жене намерно носе тугу са оне стране
до које никад не допиру наше утрнуле руке.

Ричу ми празне боце испод чела.
Ричу као преклана бела телад.

Заудара ми душа на безброј најлепших очију.
На славолуке и луке.
На лутке и белутке.

Ричу ми празне боце у глави.

Молим да неко разуме ове добре тренутке
кад лежим на мокрој трави
са сузама сувим и плавим.

Молим да неко разуме што имам у месу шуме
и неба румен грумен,
док ћутим овако гласно и урлам овако ћутке.


2.
Шефе,
ако бога знате, шефе,
кад полази последњи воз у наше слепоочнице?

Ако има времена,
пустите нас да се љубакамо овако међу пртљагом.

Отворите широм све скретнице.
И бломбирајте кочнице.

Има некад
па нам је неко вече животињски драго,
а ни сами не знамо зашто је драго.

Има некад,
па се по нека стара ноћ дуго сећа
наших прстију испрљаних од крви
и пољубаца које смо у пола цене продавали.

Можда смо искрено хтели да се ова станица зове:
срећа.
Па шта ако и није: срећа?
Можда се ми и никад нисмо познавали
а све време се мислило
да смо се дивно познавали.

Шефе,
ако бога знате, шефе,
кад иде последњи оз у наше изгужване
прастаре коже?

Да ли примате можда уместо новца цвеће?

У реду:
напишите нам две карте докле се за један букет може,
а неће,
а никако се неће,
а ужасно се неће.


3.
Кад ти воз оде,
сакриј под пазух смотуљак мога духа.
Биће ми лакше да све заборавим
ако знам да ме се неко сећа.

Биће ми лакше ако знам
да смо скупље плаћени тамо
где смо се бесплатно делили,
него где смо се погађали и продавали.

Иначе,
ако мислиш да се ова станица зове: срећа,
извини,
уопште се не зове: срећа.

Ако мислиш да се нас двоје нисмо познавали,
извини,
ми смо се дивно познавали.

Хоћу да поделимо ноћас
ову последњу кришку сна и ћутања
и сажваћемо је
свако над својим крилом алапљиво и гладно.

Зар не налазиш да је дирљиво смешна
ова мала чекаоница између лутања и лутања?

У реду:
преседећемо још који нестрпљив сат,
а онда јутарњим возовима отпутовати,
отпутовати,
отпутовати,
бајаги – изненадно.


4.
Остани тако и ћути.

Погледај: под окном трг.
Мала дроља – субота у крзну од иња.
Сасвим мала,
мала заблудела субота
са подсукњом од тафтаног праскозорја
и брошем уличног фењера од прекопута.

Волео бих да схватиш зашто сам понекад тако врео
као југ.

Па ја сам,
рођено моје,
у крви стварно југ.
Југ мораш да разумеш зашто је и плуг у друг.

Мораш то да разумеш док се ово северно лишће
ковита,
ковитла у круг
и ветар кроз наше главе
ромиња,
плаче
и лута.

Југ мораш да разумеш зашто оре,
оре,
оре ...

Југ мораш да разумеш ове зоре.
И кроз све зоре.

И да опростиш што ништа боље не умем да ти кажем
сад кад се последњи пут воли.

И да опростиш што те рањавим пољупцима
будим из сна.

Али ако смо се у овој чекаоници наше љубави
поскидали голи,
од страшног умора,
од страшне срамоте голи,
– онда бар будимо како треба голи
од звезданих висина до дна.


5.
Седи мало и ћути.
Погледај за окном: лађе. Свака у оку по једно узглавље има.

Одлазе у своје меблиране заливе
да сруше јарболе бутина и скину једра веша,
да се поштено одморе од пловидбе међу гадовима.

Спуштају капке на срцу јефтине продавнице шаренила
са подераним чарапама и прстењем од лима.

Вуку се улицом нашминкане фабрике млека
које су дојиле пролазнике ко зна по каквим градовима.

Погледај:
за окном небо изврнуло длан.

Лете тротоаром папирићи неба и јесени
као прегршт увелих макова.
Тако бих желео да сви усне
један велики и топли сан.

И ови железничари,
што се одвлаче после ноћне смене
у трећеразредне хотелске собе својих бракова,
и ови са шеширима,
и са капама,
сви што су претплаћени на сигурност,
на исти укус нежности и топлине,

тамо где се из дана у дан истим лажима
исписује та исто беспомоћна хроника,

тамо, где кад се пробуде
остављају само облике свога тела
у врелом задаху постељине

и пљују на под,
и кашљу у огледало док се умивају,
и мокре у ведро испод умиваоника.


6.
Ја знам сва свратишта и заветрине.

И гарсоњере – шипарице
чији пољупци имају укус маминих савета
и остављају по кожи стидљиве трагове.

И будоаре – удовице
где те терају да се скидаш пред сликама покојника,
пред огледалима
и псима.

И ћумезе – маторе фрајле
где ти пред ноге скрушено простиру прагове
и чувају у патосу цврчке кад дође зима.

Моја љубав је станица.
Буновна чекаоница
у којој нема времена ни да досади ни да заболи.

Једва ћу стићи пре одласка
да се умијем у твојој жутој коси ломан.

Хтео бих толико тога да ти кажем.
а не умем,
не умем ништа боље сад,
кад се воли,
последњи пут уочи бродолома.

(Концерт за 1001 бубањ)

slike pesnika

Мика Антић – НЕПОВРАТНА ПЕСМА

mika antic nepovratna pesma
Никад немој да се враћаш
ако стварно у свет крећеш.
Немој да ми нешто петљаш
Немој да ми хоћеш-нећеш.
Опасно је као муња,
опасно је као метак
кад у теби вечно куња
и шуња се твој почетак.
Свуд се стаје.
Свуд се може.
Само не у исте коже.

Не гужвај се, не саплићи
о сопствени реп и траг.
Шта ти значи старо сунце?
Старе стазе?
Стари праг?
То је оно за чим може да се пати.
То је оно чему можеш срце дати.
Ал' ако се икад вратиш, мораш знати:
ту ћеш стати
и остати.

Очима се у свет трчи.
Главом рије млако вече.
Од реке се човек учи
ка морима да потече.
Од звезда се човек учи
да запара небо сјајем.
И од друма: да се мучи
и вијуга за бескрајем.
Опасно је као змија
опасно је као метак,
кад у теби вечно клија
и ћарлија твој почетак.
Нек ти чело зоре оре.
Ти за корен ниси створен.
Цео ти је свет отворен.

Па дај, буди такво чудо
што не уме ништа мало,
већ кад кренеш – крени лудо,
устрептало, радознало.
Ко зна куд ћеш?
Ко зна зашто?
Ко зна шта те тамо чека?
Све су жеље увек беље
кад намигну из далека.
Па ако се и позлатиш,
ил’ све тешко,
горко платиш,
увек иди само напред.
Никад немој да се вратиш.

slike pesnika

Марија Петрових – СУДБА

marija petrovih sudba je vrebala sa oba oka
Судба је вребала са ока оба
да ми радост каква не буде дата.
Изгубих пријатеља, мужа, брата,
примајући писма иза гроба.

Према мени пажљива у свако доба
и на нема сам мучења стављена,
а срећа заувек побегла на врата.
Не разумем откуд јој толика злоба

И све то истиха и испод жита
и седећ на крајичку прага, строга, 
старица крај разбијена корита.

А што? – ти рече – Збиља је стара и глуха,
без сећања, вида па и слуха.
Седи, гунђа против судбе и бога.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових – У СНУ КУШАШ

marija petrovih u snu kusas
У сну кушаш борит се са судбином
победит је снагом речи, реченице,
али се повлачиш сама пред собом
у немоћном гневу стежући песнице.

Редак зове у бој, не стрепи пред борбом
пред понижењима не падаш нице,
али се повлачиш сама пред собом
у немоћном гневу стежући песнице.

Душа ти сен мртва. Сметеност некорисна.
Није је требало будити из сна.
Смири се испред немог, последњег бездана.

Души је лакша смрт од мртвих речи,
утеши се, изнад своје хумке непознате,
шумеће трава и ветар певат за те.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових – ВЕТАР ЗАВИЈА

marija petrovih vetar zavija
Ветар завија, звижди много –
није то ништа.
Одлутај понекад срца мога
до пепелишта.

Луто си под месеца светлом
ноћ покоју.
Ниси залуд био поетом, мој
јадни хероју.

Очима не верујем – ти ли,
погружен у сан,
задивио си се Далили
као Самсон несрећан.

Да ли хумци, да ли Далили,
само мени не,
ни случајно мојој сили
никлој из ватре

што букну из пепелишта
срца мога.
Тамо где сам, ветар звижди,
више ништа.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових – ДУБОК КАО ЗЛАТО ДАВНИНЕ

marija petrovih duboko kao zlato davnine
Дубок као злато давнине,
тоном сличан твојим очима,
божанственим животом наливен,
огроман као заоблачни гром,
провидан као суза детиња
тачан, уједначен као плима,
не можеш га описати пером –
звук је срца које је моја судбина

• Препевала Десанка Максимовић


slike pesnika

Марија Петрових – ГОВОРЕ СВУДА

marija petrovih govore svuda sudba nas ceka
Говоре свуда судба нас чека.
Ти се смејеш томе. Па нека!
Покажи, мили, пут и место
на којима тебе нећу срести.
Можеш ли ми коња показати
на коме к мени нећеш дојахати.

• Препевала Десанка Максимовић



slike pesnika

Марија Петрових – ВОЛИ МЕ

marija petrovih voli me ja sam tama neutesna
Воли ме. Ја сам тама неутешна
и глупа и збуњена и грешна.
Ко ће ме ако не ти љубити,
љуби ме, усуди су нам исти.
Гледај како низ неба тамни простор
звезде ничу. Тако исто просто
воли ме, воли мене
као што ноћ воли дана зене.
Другог избора немаш, знамо,
јер ја сам тама, а ти светлост само.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових – НЕ ЉУТИ СЕ НА РЕЧ

marija petrovih ne ljuti se na rec bez duse
Не љути се на реч без душе,
од судбе моје она зависи.
Усне ми се наједном осуше
од једне само на тебе мисли.

Одговарајућ данак ти дајем. 
Живот који о милости виси.
Дисање у мени сместа застаје
од једне само на тебе мисли.

Није мука што вихор врт ми узе,
што су ме сукоби душе стисли.
Али очи ми застиру сузе
од једне само на тебе мисли.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових – ТИ МИСЛИШ

marija petrovih ti mislis da je zivot
Ти мислиш да ми је живот пун склада,
да је око мене блиских свита,
не мисли тако, не страдај, не страдај,
као у гробу сам сама самцита.

Ти мислиш да у неизвесност сада
залутаћу препуна очајања,
не мисли тако, не страдај, не страдај,
твоју звезду гледам, о њој сањам.

Ти мислиш безначајни случај сазда да
се сједине наша имена,
не мисли тако, не страдај, не страдај,
ја крв сам твоја, ти не можеш без мене.

Ти мислиш о неизбежној, пустој,
досуђеној ми судбини,
не мисли тако – прашина лебди густа,
а тајанствено јасне су неба висине.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових – РАСТАНАК ДУГ МЕ БОЛИ

marija petrovih rastanak dug me boli
Растанак дуг ме боли,
већ траје од јесени.
Зашто ли, ах, зашто ли
не долазиш к мени!

Мени од страдања дуга 
тешко је на души.
Грех је о невољу друга
друг да се оглуши,

Без икаква зазора
просто ми наврати. 
Зашто тугу суморан
у себи држати!

Увреде тешке, давне,
бура је замела.
Пољане су, видиш, равне, 
а бели се целац.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових – ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ ПОЗНАНСТВА

marija petrovih istorija jednog poznanstva
Изникао из таме,
бледео ближећи се скоро нечујно, –
одломак леда чудесно оцртан:
потпуно као човек. У твојим грудима
тињао је пламен. Тихо се будећи 
тањио се, узбуђивао гркљан.

И твој глас
поставши тешко топао, густ,
равномерно се ковитлао над нама
час развучен, час сажет у стих, 
суровом речи дозвани у живот
брундали су и режали стихови.

И чинило се
да своје песме доносиш из краја
где се звезде и не горећи кале 
где неиспричане бајке чекају,
где се нечија крила ломе о решетке
и смрт седи зевајући на месец.

Одлазио си
по мртвим звездама лако ступајући 
с бесплатним додатком збивања,
опет се гомилају и нижу векови,
крцкале су под ногама звезде.
О како те рани нежних ногу!

Урастао си у таму. 
Нису те чекали ни помињали,
но преображај се завршио дивно –
стигао си к нама као смртни човек.
(Или се пламен запретани пренуо
и пробудио охладнелу плот!) 

Не знам,
но сећам се, срели смо се у подне,
носио си пуну путну торбу,
(зацело бајке, звезде, прстен смрти,
зуб чаробњака, живо змијско око...)

И постао си као сви.
Служиш у сеоском газдинству
храниш се у друштвеној ручаоници,
и у соби имаш постељу
за страст, сан, бесаницу и смрт. 
Али ти си песник, значи чаробњак.

Твоја душа
лелуја се нечујно као пајалица
по ризницама загробног Египта
и поверава се лакомој ноћи 
о небу где сја непрекидно сунце
и о земљи затрпаној у песак.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових – ЦРТА ХОРИЗОНТА

marija petrovih crta horizonta
Тако то буде – живиш и не живиш,
а године иду, другова већ нема,
и да свет није сличан, намах увидиш,
пређашњем, и да ти срце догорева.

С почетка црта хоризонта је оштра – 
права црта међу животом и смрћу,
сад облаци ниски заклањају штошта
и у том је можда судба милосрдна.

Тај узраст који доноси нагле
губитке, растанке, зацело он то 
застире суза непроливених маглом
праву и оштру ивицу хоризонта.

Много је вољених оставило свет,
а са њима говориш као и пре,
заборавив да их много већ умре... 
Црта хоризонта у тами избледе.

Тим је простије и лакше прећу њу,
тамо су исте шуме, поља у цвету.
Ти је просто не запазиш у путу,
у разговору је с мртвима не приметиш

• Препевала Десанка Максимовић
slike pesnika

Марија Петрових – КАКВО ТУ ПОМАЖЕ НАДАХНУЋЕ

marija petrovih kakvo tu pomaze nadahnuce
Какво ту помаже надахнуће – 
просто наилази туга и грла се хвата
и срце згорева и нагло нараста
и страховито ти намах поста.
Решава се сместа: метак или омча,
река или бритва, али узинат
нешто нејасно вребати те поче,
и приближи се пресуде сат.

Чита сад нежно, сад гневно, сад глухо,
сад разговетно, сад реч прескаче
и једино када напрегнеш ухо
успеш чути речи, знати шта значе.
Пером невештим, реч по реч, по слово,
једва стигнеш записати све редом,
бојећ се пропустит, не записат тачно...

Омча, нож, метак или река.
И даље пишеш не чујућ, не видећ,
у бунилу од страха шта сме, шта се не сме,
написати тачно, не пропустит реда,
не сећаш се бола, не памтиш увреда –

и наједном схватиш да је то песма.

• Препевала Десанка Максимовић
slike pesnika

Марија Петрових – МИСЛИЛА САМ МРЖЊА…

marija petrovih mislila sam mrznja
Мислила сам мржња је пламен шумни,
сух, задихан, брз пламен,
и да ће ме мимоићи коњ безумни,
под облацима летећ коњ брзи.
Али мржња је пустиња. По њој спарној
идем, идем, нигде конца ни краја,
ни ветра, ни воде, а дан осваја
и песак, песак, а ја све уморнија.
Идем, идем, и може бити не већ други
или трећи живот пролазе у ходу.
Краја не видим. Можда то не идем
више ја. Идем, идем, а не умирем.

• Препевала Десанка Максимовић
slike pesnika

Марија Петрових – ПРЕД ЛИКОМ САВРАСОВА

marija petrovih pred slikom savrasova
(Пролеће у детињству)

На свежем пашњаку пролећни гачац
уобичајено важно корача
све од бусена па до коца,
нема птице већег богомољца,
чим зачује звона јутарња, 
не журећи се клања, клања.

Строго звоно Великог поста
схвата добро гачац озбиљни,
први срета ледоходе,
и поводње први спази, 
Великом посту осећа крај,
све се мења у природи
и свему се свој ред зна.

У најсветлији дан пролећа,
у дан Христова васкрсења 
са цркве светог Николе
одјекне звоњава весела
и одговори с пет цркава
или светлост или звоњава.
Најстарије звоно – ради фона:
звук му густ, звук тежак
у дан свети, ведар, лак,
а звоњава сенчи стара
звук са омлађих звонара.
У ваздуху сунца сјај 
жарким блеском слави празник
на купола крстовима.

До празника јоште има,
али дотле погледај
како уз звона великог поста 
озбиљан гачац травом корача,
корак мањи, корак већи
и клања се не журећи.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових – ***

marija petrovih nije mi strasno biti sama
Не, није ми страшно бити сама,
нек је пут непознат, и ноћ, и мрак.
Ти си далеко, а са мном ипак,
и мирна сам као под кровом свог дома.

Колико дивоте у блискоме гласу!
Само због једног тугујем ужасно –
што живот с тобом би тежак у часу,
и што си ме упознао касно.

Али ни та патња није тако тешка.
Од понижења, повреда, страха клета,
ја не погибох, преживех некако,
доживет стигох до нашег сусрета.

Твоја чистота незамислива,
моја способност, моја слобода,
моје дисање – с тобом сам таква 
каквом ме је смислила природа.

Нисам страдала, спасена сам ја.
Гледај, гледај – животом нетакнута,
више чак – теби сам потребна,
и више неопходна – неопходна сто пута.

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марија Петрових

marija petrovih ruska pesnikinja
Марија Петрових
је рођена 26. марта 1908. године насељу Норски Посад које се налази у склопу града Јарослављ, где је њен отац, инжењер, радио у фабрици памука. Њени родитељи су се ванчали 1896. године, а Марија је била најмлађа од петоро деце. Била је руска и совјетска песникиња и преводилац.

Од 1922. године живела је у Јарослављу где је завршила школу и присуствовала састанцима писаца, када је и заволела поезију.

Године 1925. Марија се преселила у Москву, где је наставила школовање на Вишем државном литературном курсу. У то време удала се за Петра Грандитског, са којим није била дуго у браку. Године 1936. удала се за Виталија Головачева, а 1937. године добили су ћерку Арину. Неколико месеци касније након рођења детета, њен супруг је ухапшен и осуђен на петогодишњу робију у Гулагу, где је преминуо 1942. године.

Марија Петрових је радила као уредник преводила за Московску издавачку кућу.

У лето 1941. године, заједно са ћерком евакуисана је у Чистопољ, где је живела током Другог светског рата. Њени преводи били су углавном са пољског и јерменског језика, али и са српско-хрватског, бугарског и осталих језика на руски. У периоду до 1959. до 1964. године водила је семинар за младе преводиоце, заједно са Давидом Самоловом.

Као песник била је изузетно цењена у кругу других уметника, а врло мало позната широј јавности. Једина књига песама коју је објавила за живота била је Дрво на дистанци, објављена 1968. године у Јеревану. После њене смрти објављене су јој књиге: Сврха (1983), Линија хоризонта, стихови и преводи (1986), Фаворити (1991), Чувајте се пре песама (1999), Додир ветра (2000). 

Библиотека у Јарослављу добила њено име.

Преминула је 1. јула 1979. године у Москви.
slike pesnika

Ана Ахматова – СЛАБ ЈЕ ГЛАС МОЈ…

ana ahmatova slab je glas moj
Слаб је глас мој, но воља се не смањује,
Без љубави сам и то ми лако пада.
Високо је небо, горски ветри струје
и помисли моје све су чедне сада.

Несаница бдиља другима одлута,
не чамим већ више над сивим пепелом,
крива казаљка с куле ниједног пута
не учини ми се самртном стрелом.

Већ прошлост над срцем власт све мању има.
Већ слутим да је близу ослобођење.
Опростићу док гледам где светла плима
влажним бршљаном се час спушта час пење.

1912.

•Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Марина Цветајева – ОЧИ

marina cvetajeva oci
Вичне сунцу и степи – очи,
Вичне сузи у себи – очи,
Зелене – осољене –
Сељачке очи!

Кад бих била обична жена, 
Вазда би плаћале за сењак
Баш те – весељкасте –
Зеленкасте очи.

Кад бих била обична жена,
Длан би ми од сунца био сена, 
Љуљала бих – ћутала бих,
Оборивши очи.

Прошао је трговчић селом...
Дремају под монашким велом
Смирене – уозбиљене – 
Сељачке очи.

Вичне сунцу и степи – очи,
Вичне сузи у себи – очи...
Што дознаше – не одаше
Сељачке очи! 

1918

• Препевала Десанка Максимовић

slike pesnika

Олга Бергољц – УЗЕО СИ МЕ УТУЧЕНУ

olga bergoljc uzeo si me utucenu
Узео си ме утучену, круту,
у мрачној мисли, у мучном бевуту,
с неисцељеном удовичком тугом,
с још живом старом љубављу и дугом, –
и ниси узео себи набоље,
и не по вољи, већ што заволе.

1942.

• Превела Десанка Максимовић

slike pesnika

Олга Бергољц – * * *

olga bergoljc treca zona vile
Трећа зона, виле – крај негдашњих бара,
станица, перон, бор – ћутљиви рицар.
Дим, магла, у магли жица разговара,
скривена негде, разговара жица.

Ту је некад био дечји логор – сама
радост на пољу у титрању бôјâ...
Сву у маслачцима, сву у заставама,
како сам те волела, земљо моја!

А данас је то – фронт. Сто и који метар
до оног који ме циља преко хица.
Но данас је мирно. Чак ни ћува ветра
нема. И зато – лако бруји жица.

Бруји, бруји жица у магленој тами...
Светла, скривена, певај, певај само!
О, како ти плачеш, радујеш се, мамиш, –
ко ти то каза шта је ово са мном?
Ја сам овог дана радосна до жарког
бола – а не знам ни сама од чега.
Срце бије новом и вољом и снагом,
расцветом својим и расцветом свега!

Ја знам: смрти нема – где је тај њен заклон
откуд се краде да удави споро?
Живот ће да блесне и да прсне нагло
кô струна коју пуни снажно оро.

... Како је вечерас ту, на фронту, тихо.
А из развалине, уз димњак узнесен,
диже се узани месец над видиком,
сеоски млади и лукави месец.
И бруји у магли жица, тако бруји, –
за велику се радост жица моли... 
Сву у рђи рана, сву у врелој струји,
ја тебе, земљо, волим, ја те волим!

1942.

• Превела Десанка Максимовић

slike pesnika

Олга Бергољц – ЈЕСЕН ЧЕТРДЕСЕТ ПРВЕ

olga bergoljc jesen cetrdeset prve
Ја говорим с руком на срцу, са станком.
Овако, можда, на заклетви стоје.
Ја говорим с тобом пред самим растанком,
прекрасна земљо моја и све моје.

Најјасније, најистинитије речи 
усецају се страници у мрамор.
Кô некад, молитвом теби ја се лечим
и знам: светлост и радост – ти си само.

Ја сам досад била твоја свест у боју.
Пред тобом немах мисли што се крију.
Ја поделих с тобом сваку патњу твоју,
кô што сам досад делила твој тријумф

... Али ништа, ништа више није страшно:
кроз тлапњу и смрт испред мене блиста
сањиво, бескрајно твоје поље равно, 
које обасјава месечева стриза.

Још брезик твој видим, и на станцу равном
над безименом водом усред горе,
брижљиво савијен и ушивен травом
обичан крбањ од брезове коре.

Кô знак доброте и мирног општења
лежи крбањчић на станцу до воде, –
а вече је тихо, речица глас мења,
на рошљивој се трави свици плоде.

О, шта страх мој значи,
шта смрт неизбежна, 
шта ватруштина која душу спржи,
пред тобом – непоколебљива, преопсежна,
пред твојом ноћном тишином до сржи?

Умрећу, а ти ћеш остати, ти нећеш
ни једне своје изменити црте. 
Око сваке твоје црне ране – цвеће,
израшће цвеће у плавичаст прстен.

И храмљући кући, осакаћен борац
над безименом речицом, кô некад,
начиниће опет од брезових кора крбањ, –
са нежном мишљу на човека.

Септембар 1941.

• Превела Десанка Максимовић

slike pesnika

Александар Пушкин – СТРОФЕ

aleksandar puskin strofe
Лутам ли низ улице шумне,
Ступам ли у препуни храм,
Дођем ли међ младиће бујне,
Ја само своје снове знам.

Ја говорим: проћи ће лета, 
И ма колико да је сад нас,
Отићи ћемо са овог света –
Нечији већ близак је час.

Гледам ли патријарха шума,
Мислим: тај усамљени храст 
Преживеће мој век кратки,
Као предака живот и власт.

Дете ако умиљато мазим,
Мислим: збогом, остављам свет,
Време је да трунем, одлазим, 
Да би ти доживело цвет.

Дан сваки, годину сваку,
Такве ме мисли гоне,
Нагађам по њином кораку
Кад по ме доћи ће оне. 

Где ће ми смрт послат судбина:
У бој, на воду, далек пут?
Или ће оближња долина
У свој ме сакрити скут?

И мада је неосетљивом телу 
Свеједно где да се сточи,
У завичајном ипак пределу
Хтео бих да сведем очи.

И млади живот да проклија
Тада крај гроба мог,
И лепота вечно засија
Света равнодушног.

•Превела Десанка Максимовић

slike pesnika

Светолик Станковић – ЛУДЕ ЈЕСЕНИ

svetolik stankovic lude jeseni
(Тако мало смо хтели, толико много су нам узели)

Какве су то биле луде јесени,
Крајем нежних шездесетих!

Празних руку, празних џепова
Глава пуних лудих маштарија
Мерили смо улице корацима магле
Крали ноћи од зора које рано долазе
Молили конобаре да не затварају
Кафане, наше истинске домове
И завршавали у железничкој ресторацији
Само на још по једну, а остајали до јутра

Возови су долазили и одлазили у свет
Нисмо их примећивали пијани од јесени
Отежалих боја сакривених дубоко у нама
Јурили смо безглаво за белим облацима
Уверени да ћемо их оседлати и узјахати 
Занесени јесењим плаветнилом заборависмо
На возове који одоше пругама што воде
Каријери, успесима и важним положајима
Остадосмо на неком споредном колосеку
Слични празним заборављеним вагонима
Који труну на постаји у далекој провинцији 

slike pesnika

Светолик Станковић – БУРИДАНОВ МАГАРАЦ

svetolik stankovic buridanov magarac
Дођу ми, тако, неке вечери
У којима попут Буридановог магарца
Стојим испред своје библиотеке
Неодлучан које књиге да се латим
Са ким би се ваљало дружити вечерас
На чијим се изворима мудрости напајати
У времену које не признаје ничију мудрост
Општег посрнућа, свакојакога лудила и бесмисла
У свету који се подсмева мудрости, слави
Глупост, простоту, површност и баналности
Морал је убијен, истина цвили згажена
У блату лажи, превара, злочина и огољене силе

Дуго већ мучи ме питање има ли књига
Икаквог значаја, ако су нестале све вредности
Којима су ме својим књигама учили мудраци 
Има ли места макар труну мудрости
Ако је свака мудрост побегла безглаво
Од гордељивог хомо сапиенса опијеног
Лажном моћи и предсмртним сјајем
Којег, по несрећи, није свестан
Замукли су мудри философи и учењаци
На сцену ступише незналице и полуинтелигенти
Похлепни на славу, богатство и лажни гламур
Кратке памети и папагајскога језика којим
Славе опсенаре, протуве и лажљивце

И шта уопште могу ја у глуво доба ноћи
Са књигом каквога мудраца у рукама?
Кога се ноћас тиче моја мука и несаница
Док се свет безглаво руши у амбис
Из којег му нема излаза ни спаса
Нисам ли само Дон Кихот, витез тужнога лика
Или Буриданов магарац који ће липсати гладан
Јер не жели да се опредељује између два пласта  лажи
Које му непрестано нуде са леве и десне стране

Кад чујете да је мањкао убоги песник, занесењак
Реците слободно, без пардона и снебивања:
„Био је магарац, хтео је да мења свет, 
Није схватио да мора променити себе.
Свет није променио нико и никада.“

slike pesnika

Светолик Станковић – ЗАКЛЕТВА

svetolik stankovic zakletva
(Стојадину Цолету Мирковићу и мајци Аници, из Горњих Лесковица са Повлена)

Заклетва отаџбини нису само празне речи
Заклетва отаџбини то сам Ја од главе до пете
Ја, сваким својим дамаром, сваком пором на телу
Заклетва отаџбини то је љубав бескрајна
Према старој кући, њиви, воћњаку и винограду
Према ливади, шуми и камену овом у џепу
Војничке блузе, којег понесох кад овамо пођох
Заклетва отаџбини то је љубав према мајци
Њеним жуљевитим рукама, топлим и нежним
Не разумете ви то! 
Ви који ме држите на нишану
Ви који би да ми пљунете на образ, натерате ме
Да погазим заклетву, да бисте ме понизили
Не знате да сам се заклео мајци
Нећу јој образ оцрнити
Верујете да ћете ме убити
Варате се, учинићете ме бесмртним
Знам, смрт не боли
Више од смрти боли издаја
Будем ли издао нећу моћи да станем
Пред прецима, ни пред потомцима
Не пљује се на образ оних које носимо у себи
Не, не разумете ви моје речи
Нико вас није учио таквоме науку
Ја сам га упио са мајчиним млеком

Збогом господине мајоре Тепићу
Срешћемо се у вечности и народном памћењу
С колена на колено, док је часних људи
Не у историји господине мајоре!
Она ће по обичају њеном старом
Лагати о часнима и величати издајнике
-----------------------------------------------------
Ево смрти, устремила се на мене
Мајко, не жали, не плачи нисам изневерио
Твоје речи казане на растанку
Када си ме последњи пут загрлила
Идемо господине мајоре Тепићу
Идемо тамо куда иду само часни људи
Тамо куда иду они чија заклетва отаџбини
 Нису само празне речи   

slike pesnika

Светолик Станковић – СТРЕПЊА

svetolik stankovic strepnja
Нисам Орфеј међу шљивама
Ни српски кнез поезије
Провинцијски сам песник
Без имена и угледа
Забринут за сутрашњи дан
О, не! Грешите!
Не бојим се за своје сутра
Спокојно чекам кончину
Дарованог ми и дугог жића
Страх ме увелико плави
Као мутне набујале реке
За судбину сутрашњег дана
Стрепим да ли ће овај ишчашени свет
Дочекати свануће, свежину јутра
Или стравичне печурке на хоризонту
После којих ће све утонути
У мрак и бездно ништавила
slike pesnika

Светолик Станковић – НЕМА ВИШЕ ШЕХЕРЕЗАДЕ

svetolik stankovic nema vise seherzade
Све чешће, речи наваљују на мене смутног
Нисам расположен да дангубим са њима
Не верују ми, љуте се на мене, кад им кажем
Да су постале шупље као престарели дуб
Изгубиле сваки смисао, остале без значења
Сваким даном постају пепео, дим и паучина
Што лелујају на ветровима, који витлају
Не знам више са које стране и којим поводом
Не вреди. Речи су досадно упорне, беспризорне
Загледан у дубине сопства и далеких дана
Схватам да их подстиче, да их изговара и распирује
Онај млади човек,  на којег сам одавно заборавио
Тај се дрзник, невешто,  крио иза прича о Шехерезади
Данас, кад страхови преплављују свет, као снежни усов
Наивне до бола, речи би да ме охрабре, ослободе
Не схватају да ја више не верујем ниједној Шехерезади
Загледан у бесконачност људскога лудила, од којег
Леди крв у жилама, видим свет окренут наглавачке

slike pesnika

Светолик Станковић – НЕ ДАМ СЕ

svetolik stankovic ne dam se
Не дам се
Никако
Никоме
Ничему
У завади сам
Са временом
Не признајем 
Године 
И календаре
Знам
Корачам стазом
Усудном
Окраћалом
Па ипак
Не бојим се
Не кајем се
Ни због чега
Што је било
Што је минуло
У бездно времена
Још идем
За сунцем
Не плаше ме 
Студене магле
На обзорју
Још чекам
Расцветале трешње
Дрхтаје бреза
Треперење јасика
Ту најдивнију
Симфонију
Која ме брани
Од пролазности
И нестајања
Што би да ме
Избришу
Са овога шара
Плаштом
Планинских висова
Разиграних потока
Прекривам све
Што је било
И што ће бити
Не дам се!

slike pesnika

Светолик Станковић – ПОСЛЕ ДОБА РАЗУМА

svetolik stankovic posle doba razuma
Молио сам Гоју да не слика Каприћосе
Имаће посла са инквизицијом.
Био је тврдоглав, није ме послушао.
Ломаче га је спасила краљичина ружноћа.
Војвоткиња од Албе већ је позирала
Далеко на небесима.
Без Гоје, није више била маха.

Са Надеждом, данима смо преклињали
Оску Мандељштама да се мане
Песме о Великом Осетину
И његовим прстима попут гусеница.
Био је упорн, написао је песму.
Далеке снежне белине
Дочекале су га леденим загрљајем.
За њим је остала 
Прича Варлама Шаламова.
Шери бренди је био горак и отрован.

Лорка ми се жалио да га прогони
Слика мразовитог и магленог јутра,
Полудивљег крда свиња
Што растрже бело јагње,
На развалинама напуштеног
И опустелог дворца.

У мрклој ноћи, дугим пелеринама,
Са кратким карабинима,
Очима крвавим као пун месец,
Одвели су Лорку
На последњу обалу реке.
Вратио се право у срца читалаца.

Тјутчев је певао пркосно
"Блажен је онај ко је посетио овај свет
У његовим судбоносним тренуцима."

Доба разума почело је давно пре овога!

slike pesnika

Бранко Ћопић – КОЛИЈЕВКА

branko copic kolijevka
Ај, дани су птице, путнице немирне,
у даљи сањиве
у магле јесење.

Насмијте ми се, године
дјетињске, давне далеке,
некад сам тако, у љетне сутоне меке,
док су клупе живјеле причама
и страх се уз башту шуљао,
у колијевци од јавора-џевера
малога брата љуљао.

Било је досадно да се заврти глава,
изједала ме чама,
ко мливо досадно, густо,
одсвуд је сипала тама.
Сузне сам очи брисао,
вукла ме напоље цика из сокака
у дјечју игру „Омани, вујо, репом“.
Досадна колијевко стара! —
Нијесам знао да љуљам јунака.

Шврљале су године, безбрижне, босоноге,
свртале врбове свирале,
пљускале водама сребреним
и туђе јабуке дирале.
А око љескара кроз које шапуће љето,
пред модрим смијешком даљина,
ја сам гледао брата чобанина.

Бијеле ме цесте у свијет одвукоше
једнога дана.
— Очима за срећом, синко!
И дуго ми је с раскршћа махало дјетињство,
сузно и растужено сред јутра насмијана.
А кад ме поновно поздрави очева кућа стара,
у дане јесење, бакарне, презреле,
свечано примих комад прве погаче бијеле
из руку брата ратара.

Једног прољећа Вуци су упали,
наше лепршаве мајске радости раздерали,
ивањске кријесове погасили
и лиле дјетињске, петровданске,
над палом Домовином погребно завијали.

А у немирно илињско јутро, у блиједе уранке,
замириса погача сузама замијешана,
заплака дјевојка скоро загледана
и цикну пушка одавна чекана —
брата одведоше прве партизанке.

Крунио је јутра бисерна, росна
пред вратима Крупе, у Вигњевића гају,
и о Младену сањао у жежено подне,
а пушка његова вребала је пркосна,
док је у засједи сањао Шолају.

Све је даље ишао од родне планине мајке,
и све му се гласније пушка чула,
а једног дана о камен је звекнула студени
и друга је рука прихватила,
да — ипак није утихнула.

Земљи је клонула крвава глава,
али и даље пушку му чујем
у рукама друга,
док мали брацо, мој понос и туга,
негдје далеко спава.

Сад му је тијесна негдашња колијевка
од јавора-џевера,
нова је мајка загрлила сина,
љуља га, шумори и пјева успаванку
велика колијевка Домовина.

Руке сам положио на прозрачне горе далеке,
на шуме, села и ријеке,
уронио сам срце у ноћних поља тишину
и опет љуљам брата јунака,
њишем колијевку Домовину.

Пролазе дани, мјесеци теку, опојни кратки минути,
а ја успаванку пјевам, заспалог јунака љуљам
с руком на колијевци Домовини,
и нико ме од ње неће отргнути.

Остајем крај ових друмова излоканих
с поплавом дивљих ружа насмијаних,
с тугом зелених нагнутих зова;
туда је прошао брацо
хајдучки, вучки
с дванаест... с тридесет...
с триста другова.

Течем низ тишине љетне, поноћне,
у слијепој помрчини његов се корак чује;
стани, ослушни, срце под грлом стегни,
чујеш ли, потмуло и далеко,
ход чете одјекује.
Кроз ноћне страве, тајне богазе
то чете кришом пролазе.

Милујем шуме пламене, јесење,
зрели сокови сунца по њима пијано теку
и низ долове, низа огњену ријеку
шумно се море злати.
Устани, рањена мати,
из горе, из љуљке Домовине
син ће се на те насмијати.

slike pesnika

Бранко Ћопић – СЈЕЋАЊЕ НА УЧИТЕЉА

branko copic sjecanje na ucitelja
Често се сјетим њега, вјечитог потукача,
за оком угашеним будна му искра тиња,
пролази арапске страже и друмске кесеџије
и чује гдје синџир звечи и плаче сиротиња.
А затим пјесму слушам: барјак се пркосни вије
у сјени конопца, коца и криве димискије.

Видим га: путује сјена испод градскога зида,
а горе, на мрку кољу, гавран се јавља, ено,
и мŷчи мỳком глава старога Вујадина;
замире старачко срце у струну претворено.
А сјутра, над гласом птице, у главу крвавог паше,
јекнуће с гусала ријечи хајдучког харамбаше.

Ево га замрлом гором, нигдје живога гласа,
тишина засједе друмске, напетог ороза сива,
и слути слијепи јатак: цикнуће хајдучка диљка,
пусти ће силнички барјак ледином да заплива.
А ноћу, уз трепет струна, слушаће стаза свака
да гора, сурова мајка, храни свога јунака.

Рођеном земљом-робињом варварско копито тутњи,
и ноћ-поплава буја, и нигдје пруге свјетла,
а старац ипак стоји, диже главу и чека,
неће трајати дуго, чуће се позив пијетла.
Срце шапуће надом, а слутње нису варка,
под глувом тмином клија племе делије Марка.

С тобом на срцу, старче, тешке сам ноћи прошао.
Кроз буре, слијепе, вучарне, над нама завитлане,
ти си ми на лŷку запео пјесму, напету стријелу,
крај нас, у строју, и ти си ломио туђинске бране.
И знам, с дједовском тугом пришла би твоја сјена
да сам остао негдје крај зида окрвављена.

slike pesnika

Бранко Ћопић – МОМАК И ПО

branko copic momak i po
Овдје, под овим каменом,
згрудваним, црним, убојитим,
почивам ти ја, роде мој,
Станиша Зобеница, Тодоров,
момчина и по,
штрк на ноге,
широк у плећи.
Да у кући коло заиграм,
у подрум бих, ципом, пропао
и сатрао коњичка утруђена.

Док је мене, једног, Бог стабанао,
два добра момка, јадан, покварио,
нек му је слава и дика.
Нигдје ти се обружио нијесам:
ни за плугом, ни над мотиком,
ни у колу, ни на прелу,
ни код врућа котла ракијскога.

Па ево ни сад,
на судњој и посљедњој,
брк у брк с ратом гаравим,
био сам ти момак и по:
за машингевером,
у тутњу јуриша,
када се смрт црна за бркове вуче.

И ето ти, сад овдје почивам,
у земљи рођеној,
ораној и копаној,
милој и благородној.
Немој ме жалити, јуначе мој,
лијепо сам ти се наживио,
а богами, и људски намакљао,
кад мрка крвца на очи падне
и свака рјечца сикиру потеже.

Па да знаш, и овдје ми је љепотно,
родна ме гора лишћем успављује,
а ја ти лежим, онако потаман,
широко ми и пространо,
око мене пукло пусто поље Раданово,
а над њим небо,
неорано и некошено,
за кршна момка право огледало

slike pesnika

Виктор Иго – ЗИМСКО ВЕЧЕ

viktor igo zimsko vece
Магла је хладна и сив је врес млади,
волим на појилу зуби трну,
месец, пробив се кроз ноћ хладну, црну,
личи на светлост што хоће да изненади.

Суморне вуке глад је успавала, 
река трчи, облак бежи врх пољана;
у светлости лампе, крај стола збрана,
ружичасте главе имају деца мала.

•Препев Десанка Максимовић

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза Поезија Проза