непознатог имена усред њива,
ти си плаховита, дубока, нежна,
стидљива.
Ти си као да те одувек познајем.
Ти си укус, мирис, облик и боја
моје жеље.
Тајна коју не одајем –
ти си моја.
Ти си пробудила и поставила изнова
чаролију.
Ти си све испунила.
Ти си поређала реч спокоја од растурених слова
и бунила.
Ти си која имаш мало обло раме,
ти си поток, бунар за којим умор жали,
ти си наредила свом врелом оку да ме
спали.
Ти си казала реч месечини – сијај!
Реч киши – падај!
Мени реч нему – воли!
Ти си која ме збуњује и срећним чини
и боли.
