И давно траг људи куд неста,
Још широм по пољима плину –
Сав горки мир песме што преста,
И мирис жетве што мину.
И давно мрак падне већ вани,
И задњи лик ствари се затре –
А цврчци од сунца пијани
Још кличу за подне од ватре.
Све траје на великој њиви,
Све једном што суза нам зали;
Јер стократни живот проживи
Све оно за чиме се жали.
И срца мру, трошна међ свима,
И ташта и противуречна –
Но оно што на дну њих има,
Све само су делови вечна.
И траје све, као из клетве,
Кроз празна и печална места –
Сав мирис далеке жетве,
И горки мир свега што неста.
