Због тога не заспах ја.
Мутан је фењер вио
Плавет, да ми пут сја.
Ти виде у царском врту
Дворац, бељи но ишта,
Ограде црну црту
Крај звонког степеништа.
Ишо си – без стазе јасне –
И мислио при том:
„Брже, да сан не згасне,
Пре сусрета са њом.“
Стражар крај парадних врата
Викнуо ти је: „Куда!“
Уз шкрипу лед се ломата
И црни вода свуда.
„Језеро – мисао сину –
У њему острво знам…“
И одједном кроз тмину
Угледа плавичаст плам…
У дану, оскудне боје,
Пробудио си се касно
И први пут си моје
Име рекао гласно.
1915.
•Превео Стеван Раичковић
