slike pesnika

Радослав Братић – ЂАВОЉА ПРИЧА

radoslav bratic djavolja prica
Ђавола је све више, множе се на сваком кораку. Насрћу непрестано и ничега се не плаше. Свуда су умијешали прсте и бацили своје чини.

Ђаво се не да описати, прерушава се и мијења, бјежи од свјетла дана у ноћ и таму. У Херцеговини га зову Зелени Десило, у другим крајевима има хиљаду имена.

Ујутро ђаво изгледа као најбољи човјек, у подне као Григоријево шугаво јаре, а увече личи на страшило постављено ни на небу ни на земљи. Час личи на коња, час на вука, а често се претвори у пијевца или пса. Испричаћу вам како сам га срео.

Све је више створења с анђеоским главама и ђавољим грудима, све више дјеце с анђеоским лицима и ђавољим очима: разроких, прекавих и буљавих. Ђаво се скрива под разним именима; када би се могло завирити у божију матичну књигу, запрепастио би се свако колико је анђеоских лица добило ђавоља имена а колико је ђавољих утвара примило ореол доброте и мучеништва.

Скоро све што Херцеговци у животу раде, од рођења до смрти, није ништа друго до одбрана од ђавола. Жена у другом стању крије се и склања од свих мјеста гдје ђаво воли да привири. А таквих мјеста има највише. Када се дијете роди, нема времена за радост, одмах надвлада страх и смишља се заштита од ђавола и вјештица. Мајка дјетету ставља тисовину за уво, амајлију под колијевку, горку траву у пелене. Када је свадба, око младе се бацају зова и пелин, у гаће младожење љутика, да би се ђаволу пресјекао пут. На сахрани сандук мрца се кади, гроб се опаја, а на слику покојника ставља се црна каница. За крсну славу славска икона се штити од ђавола, а божићни полазник машом удара у главњу призивајући анђеле и забадајући тако ђаволу трн у око. Када се заоре прва бразда, посипа се светом водицом да се њива очисти од легла сатанских. Пошто се сабере љетина и снопље жита поређа на гувну, на врх наклађаја се стави посуда с водом да се ђаво утопи, ако дође. Прије вађења меда из кошница, пчелињак мора да се заштити од ђавола и то коњском главом. Прије почетка градње куће, прије шишања оваца, прије паљења клачине, морају се очистити ђавоље чини. Под кућне наћве, под врата штале, ставља се сув брабоњак од овце и цвијет зановети – ђаволи ће да бјеже и рањиво да циче. Када се писмо шаље војнику, не стави ли се у њега зрно тамјана, ђаволи ће га скренути и однијети на погрешну страну. И највећи су се плашили и стрепили од ђавола. Када се Душан крунисао за цара, између средњег прста и кажипрста држао је амајлију против ђавола. Кажу да је српско царство пропало зато што је потоњи цар био забораван и није бацао чини против ђавола.

На дан Материца треба посебно бити опрезан, тада су ђаволи најопаснији. Као што и онај који преписује Библију мора бити чист и окупан, тако нико на Стражњи или Туциндан не смије псовати јер се ђаволу отварају очи и показује пут. На Богојављење и на Часне вериге, Григорије увијек распарује чарапе и тада му ђаволи ништа не могу. На Чисти понедјељак и на Лазареву суботу, Јешна лисичијом масти намаже дјецу по лицу да их ђаволи не заведу. Једино за самоубице нема спаса, јер им ђаволи одмах зграбе душу. Зато се они и сахрањују изван гробља. Не би ти се Григорије у петак обријао ни за живу главу, јер би му ђаво преко ноћи посисао крв. Бјежи с пута када сретнеш баксуза ђаволи му испод трепавица вире. Народ зна, када звијезде с неба бјеже да је тога часа негдје побјегао неки осуђеник на смрт, зато нико не пали свјетиљку да га не би ухватили стражари. Када стане жрвањ у млину, треба бацити главњу у понор и покренути млински камен неколико пута унатраг. Тако ће ђавола ухватити несвјестица и побјећи ће из млина. Ниједан зид не треба започињати каменим облуцима, јер су то ђавољи хљебови.

Можда ђаво највише личи на Јешну када ујесен, обучена у црно од главе до пете, отпочне да тка на разбоју, теглећи и навлачећи пређу с вратила кроз брдо. Пређу је навила у брлогу гдје се у глуво доба ноћи окупљају ђаволи и воде своје ђавоље коло. Вратило се лагано окреће и отпушта дуге црне нити, без краја и почетка. А ткаља једнако пљуцка и нешто шапуће, гледајући час у небо час у црну земљу, мрсећи пређу очима и бацајући у њу неки отров. Запиње чунком да провуче нит потке, вуче брдо на ову а ђаво на ону страну. Зна да не ваља прекинути пређу намотану на чунку, баш као што се не ваља умивати на кућном прагу. Када се усправи у пасу, види се колико јој је једно око ђаволски мрачно а друго анђеоски плаво, као да се бече и свађају. Доњи зуби у вилици су јој као ниска ђердана, чврсти као од станца камена, а горњи – осути кречњак који се црни и распада од кише и влаге. Какав несклад и каква аљкавост природе! Свуда су ђаволи посијали своје сјеме. Види се како анђео управља њеним срцем а глава јој се трза између анђела и ђавола. Лијева рука смјерно и одлучно уткива вунену пређу и претвара је у кабаницу којом ће се укућани штитити од мраза, а десна рука одбацује трње, камење, земљу и све оно што ђаво подмеће и гдје уноси пометњу. Вратило јој придржава Григорије и кори је, јер му је крива за све недаће од Христа до данашњих дана.

„Нема народа као што смо ми у којем се ђавоље сјеме одмах прими и тако брзо проклија. Јер ђаво је увелико умијешао прсте у нашу прошлост. Да није тако, зар бисмо олако свог врховног бога Црнобога претворили у ђавола. И тако олако своје вође дизали до божанског трона и онда их још лакше гурали у блато. Да није тако, зар би Вукашин на свога сина потегао сабљу која ће га и самог посјећи“, виче Григорије и гледа право жени под грло, као да га је опсјенио сам ђаво.

„Зар су српски великаши морали толико да се жене туђинским женама?“ узврати му Јешна храбро, као да је у њој срце Марка Краљевића.

„Је ли се Стеван Немања оженио Јевдокијом византијском принцезом. И оћерао је због тога што му је била шугава и невјерна. Је ли се краљ Радослав, син Стеванов, оженио кћерком епирског цара. Милутин се прво оженио кћери с бугарског царског двора, а затим византијском принцезом која је била још дјевојчица. Стеван Дечански се оженио из владарске цариградске куће. Ђурађ Бранковић се оженио Јерином Проклетом“, набраја, као да се преслишава, Григорије.

„Као да нијесу имали својих жена, као да вам ми не ваљамо. Ђаво је ту умијешао прсте и све их вукао у бијели свијет“, прекори га Јешна.

Како само Григорије плане када му се женски глас умијеша и омета га у ономе што је и сам хтио рећи. Звизну Јешни шамарчину да јој се вратило оте из руку и одмота, и оно с ткањем и оно с пређом. Све се врати опет на почетак. Ђавоља рука не да анђеоској ништа да доврши. Ђаво наводи људе на гријех и трује им душу. А ђаво је настао тако што се богу противио, као што се Јешна противи Григорију.

„Зар би Вук Бранковић, из такве господске породице, издао на Косову, да га ђаво не обрлати и не врати с бојишта“, преузе Григорије причу која му и припада. Јешна ђаволски шути и покушава да размрси повјесмо. „Зар би Милош онако подмукло убио кума Карађорђа – а кумство је у народу највећа светиња од свих светиња на овом свијету – да га није ђаво опчинио и наговорио“, цикну Григорије. Ко је могао него ђаво натјерати официре да онако свирепо убију свога краља Александра и његову жену, да окрваве руке. И што би се онако гложили Немањићи, Карађорђевићи, Обреновићи и Петровићи, да црни ђаво није умијешао своје црне канџе. А ђаволу пакла никад не мањка.

Ко је могао него сам Господ бог да уреди, у Првом свјетском рату, да бројчано мала српска војска побиједи и проћера онолику њемачку војску? А ђаво да удеси да људи из истог народа подијељени границом Фрања Јосифа, пуцају једни у друге. Ко је могао него ђаво да доведе таквог човјека, као што је био генерал Симовић, да изврши државни пуч? Само најцрња сотона је могла да створи онакву особу као што је Хитлер био и да гурне цијели свијет у пакао. Као што је само ђаво, у потоњем рату, могао да окрене комшију против комшије, да се лате ножева и кидишу једни на друге. Само најцрњи од свих ђавола могао је да напуни толике јаме безданице покланом дјецом, женама и људима, само зато што су други народ и друге вјере. Ко је могао него највећи ђаво да створи онакав ужас и метеж.

Ко је могао други до ђаво да комунистима код нас сагради толике виле и да им да толико богатство. Тито је, кажу, имао тридесет и седам вила, а веле да је био ко најбољи човјек и да за тим није жудио. Ђаво му је то све подметнуо. Да није тако, не би се представљао радничком мајком и бринуо о сиротињи. И он и сви око њега из рата су изашли као гоље и пролетери. Држали су говоре и борили се да свима буде добро и да сви буду једнаки. И одједном таква похлепа и грабеж за богатством. Међу њима су били најбољи синови свих народа. Само их је ђаво могао наћерати да униште све што је грађанско, да газде претворе у просјаке а просјаке у кулаке. То што се шушка да је Тито имао толико богатство – помињу се сандуци злата заплијењени од краља четрдесет прве – и да је то све он себи приграбио, могао је само ђаво да му потури и да само ђаво за то зна. И то што износе да је имао четрнаест вјенчаних жена и толико ванбрачне дјеце само су ђавоље опсјене. И четрдесет осме само га је ђаво могао од Стаљина одбранити. Није ни Стаљин тек тако добио надимак Коба – то је ђавоља ријеч. Кажу да је стријељао и уморио пет милиона највиђенијих Руса, а да је кроз Гулаг прошло више од двадесет а неки веле и осамдесет милиона људи. И сад нека ми неко каже да то није ђавоље дјело. Цијели је свијет у вријеме ибеа окренуо Титу леђа, а он се одржао на власти. А то може издржати само ђаво.

Као што се прича да је био пробисвијет а не марксиста. И да је тридесет пете учествовао у чисткама најумнијих земљака. Све су то само ђавоље приче, које ђаволи испредају и праве мађије око оног вратила испод црне пређе, које навија Јешна на разбоју.

Зашто Тито није ослободио Јасеновац, највећу гробницу Срба, Јевреја и Цигана? И зашто никада послије рата није тамо отишао? Па, ђаволи му нијесу дали. Као што причају да је парола Боље рат него пакт, из двадесет седмог марта 1941, била ђавоља парола, јер да је није било не би толико народа изгинуло. Може бити. Али Срби се нијесу ни с Турцима ни с Аустријанцима мирили, па им ђаволи нијесу дали ни против Нијемаца да мирују. Кажу да су постојала четири Тита: Рус, Нијемац, Италијан и Хрват. Да ли је Тито уопште био Јосип Броз или неко други, можда обичан дезертер аустроугарске војске? И то су ђавоља питања и на њих само ђаволи умију одговорити. Да ли их постављају ђаволи који око њега коло играју или неки други, то само они знају.

Ко је тако могао завадити борце из потоњег рата и наћерати их да један на другог пљују него сам ђаво.

Један другом ђавоље буве у уши бацају. Само да им ђаво опет не подметне нож у руке и да се међусобно не почну клати. Ђавољи прст је опет на видику, он пријети и тражи главе. А сва та ђавоља дјела могла су проћи зато што су комунисти бацили крст из руку, престали да се крсте и иду у цркву, тако да су се сврстали на страну ђавола. Само је ђаво могао да их натјера да забораве на Божић и крсну славу. Ко је могао други да нареди да се поруше толике цркве и манастири него сам ђаво. И да пошаљу у затвор толико родољуба. Ко је могао основати Голи оток и смислити онакве начине мучења него ђаво, најцрњи и најђаволскији од свих црних ђавола. Тако се кажу, није радило чак ни у Гулагу нити у Аушвицу.

„А који је теби био ђаво те ме ноћу оте и одведе од родитеља, кад си могао лијепо да ме испросиш и као човјек са сватовима одведеш?“ упита Јешна.

„Свака невина дјевојка има у себи ђавола. Зато сам те ноћу уграбио и довео уз помоћ ђавола, ђавољег старог свата и ђавољег дјевера“, рече Григорије. „И прва наша брачна ноћ била је ђавоља. Ђаволи су нам држали стражу, чуо сам их како око куће цвиле и плачу“.

Нигдје се толико не псује као у Херцеговини и Црној Гори. А псовке су ђавољи рјечник и ђавоље дјело. Како неко може да ти псује сису из које си задојен или поњаву на коју си испао из мајчиног стомака, и још да ти каже да је на њој раније ђаво спавао? Како неко може псовати таву на којој свети Никола прига приганице, када је он најзапречитији светац? Или да псује магаре на коме је Исус Христос јахао? Како неко може да псује јаја на којима лежи квочка, из којих ће се излећи пијевац да кукурикањем буди народ иза пола ноћи, опомињући га и бранећи од ђавола? Како неко може псовати кишовит дан и невријеме када је то дјело Свевишњег? Све то ђаволи раде а људи опсјењени само извршавају њихова дјела.

Ко је могао него ђаво одвратити Херцеговце да не прихвате Сартров и Дедијеров поклон Билећи – да саграде велику библиотеку и дарују им на хиљаде књига, да тамо смјесте Раселов суд праведних? Ко је могао него црни ђаво пола Херцеговине да потопи, скупљајући сву воду овога свијета у Билећко, Фатничко и Поповско језеро? Ко је могао наговорити Стамену, најљепшу дјевојку у девет држава, да одбије онолике просце и да остане усиђелица? Ко је могао него ђаво да онако завади оца и сина Кукуријека, да се један другом желе крви напити? Ко је могао него црни ђаво послије рата да расели онолики народ из Црне Горе и Херцеговине по Војводини и којекуда још, а да њихова огњишта зарасту у травуљину и коров? Ко је могао него најцрњи ђаво и његова свита убиједити попа Стевана, највјернијег слугу божијег, да баци крст и кандило и почне причати нове богохулне приче? Ко је могао него црни ђаво удесити да се Трифун разведе под старе дане? Ко је могао него црни ђаво да нам усред ноћи запали кућу и останемо без игдје ишта, на ледини? Ко је могао него црни ђаво да наћера Милуна да се ожени онаквом ругобом и смутљивицом? Ко је могао него црни ђаво да убиједи Милуна да оре на Ђурђевдан, као да нијесу црвена слова, па како онда да му ишта роди? Ко је могао него црни ђаво да овако исквари језик политичара да их више нико не разумије ни шта ни коме говоре? И зашто многи данас више личе на ђаволе него на људе? Јесу ли им то смутили ђаволи из пакла, вилењаци из вјетра или нечастиви са земље?

Зар није Григорије био кренуо правим путем а ђаво га скренуо и све му забрљао? Ђавољи глас чуо – ђавољи му га човјек донио. Зар Јешна није ђаво а не жена када смије онакве ријечи говорити свом мужу, када га онако прекида усред приче? 3ар Милун, онако прождрљив, није пао право у руке ђаволу? Од онаквог божијег човјека постаде шејтан, гариб, ђавовратар, ђавомраз, врашко, ђаласан, ђаволук, злојеб, ђавомуд, злогук, некрст и чума. Само је ђаво могао усред зиме да пресуши извор на Григоријевом имању, који никада од постанка није пресушио. Само ђаво – нико други – може донијети толике сњегове и мразеве у Херцеговину. Када мећава удари и мраз све заледи, тада ђаво купи сватове и кћерку удаје. Сваки Херцеговац мисли да је баш та млада њега запала. Само је црни ђаво могао онако ископати Велинкину кућу, да јој умре муж и петоро дјеце. А мање би страдања било кад би народ знао да се ђаво једино не може претворити у овцу и пчелу, да има само једну ноздрву и да се показује ономе који се није прекрстио за четрдесет дана.

Нигдје као у Херцеговини нема толико ђавола и њихових дјела. Камене гомиле су њихови дворци, ту станују ђавољи цареви и краљеви. Нигдје толико ђавољих имена. Ђавоља јама, Вражје подине, Ђавоље брдо, Вражје језеро, Ђавоља устиколина, Вражја главица, Ђавољи мост, Вражица, Ђавоље полице, Вражји камен. Ђавољи до, Вражје ливаде, Ђавоља цеста, Вражје гувно, Ђавољи врх, Вражја пећина, Ђавољи гребен, Ђавоље прескакало, Ђавољи стрменац, Ђавоља њива, Вражје локве, Ђавољи потоци. Вражји дуб, Ђавоља уметаљка, Вражје вододерине, Ђавоље корито, Вражја чатрња, Вражје котило, Вражје ступе, Ђавољи прњавор, Вражја уста, Ђавоља усјеклина, Вражје уво, Вражји палац, Ђавољи опанак, Ђавоље козе, Вражје букве, Ђавоље влаке, Ђавоља планина, Вражје баре, Ђавоље луковаче, Вражја продо. Нигдје ни једног божијег имена. Је ли заиста ту Бог давно рекао: лаку ноћ, а ђаво: добро јутро! Да није светог Илије који громом убија демоне, ми бисмо се начисто звали ђавољи становници, ђавољи народ.

Зашто Херцеговци и Црногорци толико воле да сједе крај брзака, на гувнима и на раскрсницама? А зна се да су ту ђавоља коначишта.

Загрми ли из облака – чуће се ђавоље цвиљење. Чујеш ли музику пред кишу – знај да то ђаво свира. Кажу да се тада ђаво сакрије човјеку у лијеву ногавицу, жени под сукњу или под сјекиру на ћепалу. Зато свети Илија гађа громом у дрвљаник. Ђаво мора да се удари три пута да би цркнуо. Зато се не смије гасити ватра на огњишту уочи крсне славе да се ђаво не би ушуњао у славску погачу. Зато Григорије тако дува и пухће када прича, стално пљује, да би се одбранио од ђавола. Као да је увијек загледан у ону фреску у дечанском манастиру гдје је насликан сусрет Бога и ђавола. Ђаво се боји бијелог лука и змије. Зашто толико по Херцеговини расте купина а винове лозе нема? Зато што је Бог створио винову лозу а ђаво купину. Зашто тако тешко у сумрак корача Григорије враћајући се кући? Зато што му ђаво чучи на лијевом рамену а на десном анђео, а да он за то не зна.

Најлакше је ђаволу да заведе дијете на крштењу. Када дијете иде натрашке – то га ђаво води. Или када се у сну трза и грчи – то се ђаволи с њим играју. Или када неко пљуне на божићни бадњак – то је ђавоље дјело. Чим падне мрак – не гледај се у огледалу – умјесто себе видјећеш ђавола.

Како ђаволичу Херцеговци и Црногорци, и колико куну, добро је да и трава ниче, да и сунце избија. Грешнији смо него цијели свијет на земаљској кугли. Не знају се Херцеговци ни насмијати ни нашалити а да ђавола не удјену свуда. Све ће ти ђаво макнути. Ђаво му донио, ђаво ће му однијети. Ђаво ти одрао кожу и под језик ти ставио трн. Ђаво ти спава у торби и ручак ће ти појести. Милији им је ђаво у устима него комад најбоље пршуте на туђој свадби. Драже им је споменути ђавола него најљепши глас да чују. Прву ријеч коју изговоре бабе кад угледају дијете јесте – ђаволе мали. Прва ријеч коју дијете изговори јесте – ђаво. И прва ријеч која је при постању Херцеговине уопште изговорена мора да је била – ђаво. Када видиш како је смркнут и црн у лицу Григорије, одмах знај да је тог дана све што је радио ђаволисао.

Ђаво ти однио црну срећу. Ђаво ти посисао и оно што си добио из мајчиних груди. Ђаво ти искренуо вечеру. Ђаво ти џигерице полизао. Срећа ти кукала, а ђаво ти уз гусле пјевао. С анђелима спавао, а ђаволима погачу ломио. Бијесан с ђавољијем роговима скакао. Манит ђавоље море локао. У ђавољем лонцу варенику ти варили. У ђавољем логору војску служио. Ђавољом бритвом туђе грање сјекао. На ђавољој свадби барјак носио с ђавољом јабуком на врх копља. Ђавоље ти вино из ђавољег бокала сипали. У ђавољем колу играо и поскакивао. Из ђавољег брзара сир јео. Ђавоље око ти умјесто лампе свијетлило. Умјесто мачке ђаво ти пред кућом мијаукао. Ђавоље масло у стапу мео. Ђаво те у шуму окренуо.

Можда ће и Херцеговци једном престати да ђаволичу. То ми је вјероватно таман колико је вјеровати да ће ђаволи почети чинити добро. Ако је ђаво хром и у тако присним односима с вуком, могло би се помислити да је и наш Вук Караџић био ђаво а његова слова ђавоља азбука. Али није тако. Он је слова измислио и приче сакупљао и тако се против ђавољих сила борио.

А ђаво нити оре нити копа, већ о злу мисли и ради. Сретнеш ли жену чији табани и пазухе миришу на бијели лук, знај да је ђавоље дјело и да је то вјештица. Оне имају рутаве ноге и прси, бркове испод носа, крваве очи и оштре зубе. Виде једнако напријед и назад. Зато су попови у прошлости имали онолико посла. Погледаш ли такву жену право у очи – поћи ће јој пјена на уста. Она брка кајмак у шкиповима, она не да усјевима да никну. Она ће ти подметнути куван мозак миша или жабе. А Григорије у свакој жени види ђавола а не жену. За сваку ће рећи да јелуша, ђаволица, ђавољача, ђавлиструк, ђавлетина, ђавлимајка, ђавлика, ђаволмуза, ђавлијезичара, ђаворук, ђавокоза, ђавлоглава, ђавлипрут, ђаветало, ђавосукња, ђаветиња, Луцифер, подземљуша, кусуља, андрак, црњула, непоменик, устријељеница, брадаљуша, ђатара, налетница, црна поган, анатематењакуша, ђавосмрад. За сваку ће рећи да не збори као други народ него ђавосиља, ђаволиче, ђаволише, ђавовлачи, ђавлија, ђавлека. Ђаволи јој језик тресу. Да то и није жена него сатанило. За сваку ће рећи да би јој презиме боље пристајало Ђаво, Ђаволовић, Ђавлетић, Ђарепина, Ђаснаја, Ђавотић, Ђакетало.

Заборавили сте оно због чега све ово и причам, обећање с почетка: да вам опишем мој сусрет с ђаволом.

Ишао сам једног дана – бијаше сунце као да је љето а не касна јесен – кроз шуму. Одједном се узмутило вријеме, удари киша из неба и из земље. Ни под пазухом ми није остало ништа суво. Утрчим у једну напуштену колибу, да се склоним. Таман што сам ушао, кад на врата бану неки Видоје, потпуно сув, ни капи кише на њега није пало. Запрепастим се, а он се смије. Кад проговори, видим да има сотонине зубе. Знао сам да је то ђаво над ђаволима. Правим се да ништа не схватам. Али он започе. Не бој се – ја сам ђаво, али знај да смо с вашом кућом у кумству и да вам никад нећу ништа лоше учинити. Само пази, када будеш прелазио мостић на ријеци, узми прут од лијеске и три пута млатни. Иначе ћеш пасти у воду и удавити се. И не иди путем којим си наумио јер тамо је у једном гају наше коначиште. Будеш ли видио лице ђавола, прекрсти се и реци било шта, ђаво ће побјећи. Не воли људски говор. Иди дужим путем и остаћеш здрав. И тако сам урадио. Још ми је рекао: цар Трајан је постао сатана. Све његове рушевине склониште су ђавола.

И ако је неко од вас који ову причу слуша прерушен у ђавола, ја му кажем да ће му позлити. Зато је ова прича и испричана као одбрана од ђавола.

Ој ђаволе, окле ти је ћаћа
Не можемо никад бити браћа!

Не знам откуд толико ђавола у нас. Знам да мораш поклопити сваку посуду у кући јер ђаво тамо воли да уђе више него игдје друго. Зато се треба молити светом Илији који громом убија демоне. Он воли и да једе мјесец, али Бог то све надокнађује. Када се олуја подигне и стане ковитлати прашину, реци: часни га крст убио! Остави амајлију под дрвљаником у старом бунару и под жрвњем воденичким. Остави свијећу да гори у некрштен дан. Стави тамјан под кућну стреху и у шупље дрво. Бјежи од ораха, трњине и врбе. У трње забоди глогов колац и чућеш ђавоље дерање. Кад ђавола не видиш – најближи је. Кад га не чујеш – најгласнији је. Ђаво је јавни тужилац, а Бог је врховни судија. Само што се ја плашим да њих двојица понекада тајно сарађују.

Јешна приводи ткање крају. А Григорије лупа по сукну, провјерава да се ђаво није негдје сакрио.

Ко с ђаволом тикве сади о главу му се лупају. С ђаволом не прави никакав уговор. Угледаш ли три сложна човјека, буди опрезан јер можда су то три ђавола: Луцифер, Велзевув и Левијатан, који се боре против Светог тројства. Зато свецу запали једну свијећу а ђаволу двије, па ће можда одустати од зла. Увијек се чувај да те не ухвати у своје ђавоље коло. Пљуни три пута на лијеву страну и викни: анатема га било! А-нате-га-мате-било! Далеко му лијепа кућа. Не знам ни шта ми би те га споменух
slike pesnika

Момо Капор – ПРОВИНЦИЈАЛКА

momo kapor provincijalka
Стигла си у Београд олупаним аутобусом „Ауто-транса“, изгужвана, са мирисом сељачке крџе у коси. Нека жена је плакала, друга дојила своју бебу. Неко је вукао велики погребни венац.

Пробдела си ту ноћ у хотелу „Пошта“. На лицу ти се све до јутра гасила и палила реклама за пиво.

За три месеца променила си седам кревета.

У туђим купатилима хватала се плесан по умиваоницима. Нечија коса у твом чешљу.

Дама у раствореној чипканој хаљини предложила ти је да спавате заједно. Њено плишано гнездо било јe тако топло, али ти си промуцала да ћеш још видети, да ћеш се јавити, и побегла си главом без обзира низ степенице. До капије те је отпратио њен хистерични смех.

Друга газдарица је тражила да јој будеш служавка.

У трећој кући, нападе тe по ноћи газдин син – манијак. Вриштала си. Отказали ти следећег јутра.

Нека старица је захтевала да је негујеш све до смрти, и потурала ти на потпис густо куцану страницу хартије. Жалила се да јој неко по тепиху просипа жилете и да снаје покушавају да је отрују.

Врата су била без кључева, па си преко ноћи прислањала уз њих столицу, а на стoлици – свој кофер, све што поседујеш на овом свету – наивна одбрана против злих људи и жена који желе да те узму, да тe покоре, униште, унизе и опљачкају.

Ниси знала да се овај град храни свежим младим месом? Не поседујеш ништа сeм дивног лаког корака на дугим ногама, цвете провинцијског корза, а опет сви нешто траже од тебе.

Разгледала си своје младо тело у пари Јавног купатила што заудара на лизол. Још од летос је тамно. Две беле траке на грудима и преко кукова показују облик твог лањског костима. Где су они срећни дани и она плитка река на чијој сте се обали смејали као шашави?

Будиш се у нечијој охлађеној соби у туђем кревету за издавање, у комe је можда неко умро. Вода у чаши залеђена! Твоја хаљина пребачена преко столице влажна. Пукла ти је жица на последњој чарапи и отпао блокеј са десне ципеле.

Шта трaжиш овде, где никога не познајеш?

Хеј, шта је то с тобом?

Знам, привукло те светло Теразија, провинцијска лептирице. Провинција – то је за тебе, пре свега, лоше осветљење. Голе сијалице од двадесет и пет свећа што попут самоубице висе са таванице на тужном гајтану без штитника, осветљавајући једва саме себе и пукотине на зиду – дотрајао намештај који под овим жмиркавим, штедљивим светлом изгледа још бедније. И лица под тим светлом као да остаре пре времена; очи губе сјај, а коса постаје пепељасто сива. То светло, под којим си одрасла као неки изненађујуће леп цвет, претварало је све у чамотињу.

Али већ прве београдске недељe уверила си се да је провинција неуништива и да је од ње немогуће побећи. Пратила те је попут лоше среће. Иза фасада тргова упознала си суморне дворишне зграде и собе које гледају на тамни понор што га зову „светларником“. Опет тe је сачекало оно исто осветљење од двадесет и пет свећа, па си са чежњом мислила на своју удобну кућу која личи на разгажену папучу, на драге углове и прашњави абажур са ресама, на подгрејана јела своје мајке и осушени ивањски венац изнад врата. На свог пса Џонија. Покривена до грла зимским капутом преко ћебета, сањала си како поново тонеш у безбедност родне паланке.

Вратила би се тамо првим јутарњим возом и исплакала у мајчиној кецељи на цветиће (као да већ осећаш под образом поуздану тврдоћу њеног новчаника у малом џепу и свежањ кључева, хладно злато бурме на руци која те расејано милује по образу), али, поносна си ти, издржаћеш, никада нећеш признати да си поражена, па настављаш да се бориш сама против свих, и гуташ сузе.

Хеј, шта је то с тобом, мала?

Ох, имаш ти у Београду и рођаке, али осећаш да те оцвале тетке мрзе и да се плаше за своје мужеве кад прекрстиш ноге, кад ти се забеле зуби или кад се мало заборавиш па се насмејеш – двоипособни кавези одјекују.

Гледаш поподневни програм: два боксера намртво пребијају недељу, а она мукло јечи под њиховим ударцима, баш као кожна врећа за тренинг. Осећаш потиљком како те халапљиво свлачи далеки рођак, уништен човек у пиџами, и како се гризе његова жена гледајући себе од пре двадeсeт година, и како те гута очима бубуљичави брат од тетке тек зашао у пубертет. Појављиваћеш му се у сновима, гола испод прозирне спаваћице. Давиш се задахом сарме и реченицом да је „сарма трећег дана најбоља!“ Је ли то оно што си хтела?

Шта је то с тобом, мала?

Па ипак, мада га још ниси срела, осећаш да негде постоји неки други живот, који се непрестано крије од тебе: понекад га угледаш како излази из кола и замиче у неки пролаз – мутни наговештаји – понекад те готово очешу девојке у крзну, љубазни, елегатни младићи угашених погледа, лењи и блазирани – познате зверке што на својим лицима трпељиво носе обожавајуће погледе пролазника– пратиш их, трчиш за њима, али никада их не стигнеш, увек се негде изгубе, увек мала моја.

Отишла си на Раднички универзитет да чујеш славног песника, чије су ти стиховe шапутали дечаци на уво и записивали у споменар на розе хартији. Била си узбуђена и срећна, али тај човек је имао немогуће шушкетав гласић док је мрцварио оне своје дивне песме (требало би му законом забранити да их сам рецитује), а после је на уџбенику књижевности, чије си му корице подметнула да се потпише, нажврљао свој број телефона. Стомак ти je јурнуо према грлу док си гледала његов бели кажипрст са златним прстеном око црног камена – мрзиш ли ишта више од тог црног камена у злату? Мрзиш – монограм на том камену, а он га је имао!

Огрћеш се зимским капутом са лажним пелцом, који је, не тако давно, био најелегантнији у твојој улици – сада је. то и сама видиш, бедна крпа, чак и овде, у овој посластичарници, по чијем се бетону топи прљави снег са ципела. Једеш жито са шлагом у Сремској, а са других столова те прождиру очима и питају: „Могу ли мало у друштво?“

Хеј, шта је то с тобом, мала?

Једанпут си отишла у Главну пошту, Таковска 2 – ниси издржала, знала си добро да нећеш издржати, дала си његов број телефона и ушла у кабину која је мирисала на пораз. Склопљених очију ослушкивала си звоњаву телефона тамо на главној улици твог малог места са једном главном улицом – соба на првом спрату, добро познати распоред: књиге, лампа, зидни сат и избледели кауч на коме ти се први пут догодило оно, а онда си чула његов отегнути глас:

– Халооо? – викао је. – Халооо? Ко је то, бога му? Међуградска?

Окачила си слушалицу о клин и изишла да платиш тај тренутак слабости.

– Шта, већ сте готови? – упитала је велеградска жена за пултом, својим недостижним акцентом.

– Већ сам готова... – казала си. – Већ сам готова!

Платила си три минута, мада ниси изустила ни реч, и отишла на факултет, а по аули су јечали млади срећни гласови. Гласови, гласови. Мирисало је на снег и распуст.

Вратила си се и ти кући и затекла кухињу запушенију него икад раније.

Чудно, као да су се смањиле улице и куће. Као да нико не чисти тротоаре? Видела си својe већ удате другарице са стомацима до зуба. Питали су те како се проводиш у Београду. – Сјајно! – слагала си. Сјајно се проводиш и никада се ни мртва не би вратила овамо!

Оне ће ти веровати.

„Смршала си... Пролепшала се!“

Завидиш им, али знаш: нема више повратка, нема, нема, а онај дан када ће те отписани аутобус чекати на тргу неодгодив је, све ближи и ближи.

Шта је то с тобом, мала?

Плашићеш се тога као куге, али тражићеш сама ђавола видећеш и оног коме си у новембру телефонирала без речи. „Шта, зар је могуће да због њега?“ – мислићеш, гледајући тог смешног заводника због којег си као случајно шпартала испред хотела „Европe“, сваког дана од десет до два, желећи да му покажеш како си најзад оздравила, како си слободна и како ти више ништа не значи. Ама баш ништа! Лањски снег. Има прекратке ногавице, а испод њих пругасте чарапе. Водњикаве очи за које си одувек веровала да су плаве. Збуниће се када те угледа и једно време ће тe ословљавати са ви, а онда ће покушати да тe одведе на први спрат у ону собу, али ти ћеш одједанпут прснути у лудачки смех, ох, боже, умрећеш од смеха и од туге што си била онолико блесава! Увредићеш га смртно, и њега и остале и још некe друге, палићеш један за другим све мостове иза себе, ни сама не знајући због чега то чиниш, и више никада нећеш припадати ни тамо ни овамо, нигде...

Хеј, шта је то с тобом, мала?
slike pesnika

Ана Ахматова – САН

ana ahmatova sanЗнала сам да си ме снио,
Због тога не заспах ја.
Мутан је фењер вио
Плавет, да ми пут сја.

Ти виде у царском врту
Дворац, бељи но ишта,
Ограде црну црту
Крај звонког степеништа.

Ишо си – без стазе јасне –
И мислио при том:
„Брже, да сан не згасне,
Пре сусрета са њом.“

Стражар крај парадних врата
Викнуо ти је: „Куда!“
Уз шкрипу лед се ломата
И црни вода свуда.

„Језеро – мисао сину –
У њему острво знам…“
И одједном кроз тмину
Угледа плавичаст плам…

У дану, оскудне боје,
Пробудио си се касно
И први пут си моје
Име рекао гласно.

1915.

•Превео Стеван Раичковић

slike pesnika

Тин Ујевић – ТАЈАНСТВА

tin ujevic tajanstvaI
Буком те вреве и средине тијесне
ја ухо пружам за гласове тајне
и доносе ми утјехе бескрајне,
понављају ми пјесме урнебесне.

Уходим како моје мисли бијесне
теку у горке сузе живодајне,
и слутим уру гдје ће страшне тајне
громадом црном згњечит ноћи несне.

– Ко сам и што сам, што ћу, кога волим,
што тражим, куда идем, за чим лутам? –
Узалуд небо за одговор молим,

уплашен собом своје сузе гутам;
тајанство ствари и живота зебе,
не познам ништа, а најмање себе.


II
И тако, неке ноћи, усред друма
претеку језик неке ријечи кобне,
страх ме је од њих, и страх ме је злобне
помисли да сам, можда, сишо с ума.

Чему сва борба, чему болна глума?
Знам да су моје сање ситне, дробне,
да неће смијенит судбине злокобне,
и да ћу ићи, ићи до свог хума.

– Љубљена жено, ко си ти да јеси,
луђачку љубав сувишно је крити,
али ја сам ситан за сјај што те реси,

па макар јесам оно што ћу бити. –
Љубљена жено, силна љубав мрви.
и ја сам задњи, макар био први.


III
Кад рекох клетве против свију жена,
како да кликнем твоје благослове?
Лажов је овај што ме моћним зове,
јер гордост имам, ал’ је моћ сломљена.

Побијели често пророчанска пјена
уснице зване за бесједе нове;
да л’ с правом викнух задње Туге ове:
„Ренате срцу роб за сва времена?“

Јер из твог виса преко гужве грубе
ти си ми рекла: „Мојом стопом иди,
показат ћу ти како госпе љубе

и дати поглед који глобус види“.
Ал’ од те чари и од суда тога
краљеж ми крши бреме мога Бога.


IV
Велик сам био, док сам био дијете,
ал’ сад ме ломе видици и маште;
жеље су биле очајне и таште,
а слабе снаге самују, уклете.

И, недостојан узвишене мете,
иштем тек зелен покој неке баште;
зар, више биће, ја да волим? Баш те
обожавам, јер не воли се свете.

Кад вече дође с мишљу, ја сам таван
ко звучне гране у мрку борику.
озвањам: нисам једнак, нисам раван,

и ја се давим у вриску и крику,
и сладогорко кушам гдје ме дроби
тешка црнина и несталност коби.

Књижевни југ, 1919.

slike pesnika

Ана Ахматова – НАПИСАХ РЕЧИ…

ana ahmatova napisah reci
Написах речи које
Дуго нисам рећи смела.
Туп бол је главе моје
И чудна замрлост тела.

Умуче рог далеки.
Загонетка срцем иста.
Јесењи пршић меки
По коцкама трга блиста.

Шуш задњег лишћа свела.
И мисли задње што тиште.
Да сметам нисам хтела
Том, који веселост иште.

Опраштам усни драгој
Ја шале сурове њене...
О, по пртини благој,
Ви ћете сутра код мене.

Свеће ће пламен вити
У соби, трептаја снених.
Цео букет ће бити
Ружа, из башта стаклених.

1911

•Превео: Стеван Раичковић

slike pesnika

Ђозуе Кардучи – НА ЗАДУШНИЦЕ

djozue karduci na zadusnice
У тужне јесење дане свештеник опојава
Мртве у земљи доли и свеце, молитвом врелом,
Мијења звуке звона и олтар обмотава
Данас веселом ризом, сјутра црнијем велом.

По једном обреду истом ми што смо крви исте
Спомињући свете твоје и покојне у гробу,
Слободо, пијемо вино погребне гозбе чисте,
Ко што је Грчка пила у старом, древном добу.

Ал’ пијући у славу палих бораца славних
Омладина се грчка у срећне дане знала
Сјећати погинулих својих краљева давних
И ти си у Атини, Слободо, само сјала

На гробовима травним, гдје наши очеви леже,
Са крстом Белгијанац свог хитрог пасе вранца;
Из крви ваше, о борци, никле су руже свјеже,
А за поглавље меко тирана и поганца.

Од голих брда наших, до сиње морске воде
Свуда гробови стоје, чекају пуни ватре,
И мирни биће само кад сине дан Слободе,
Освета, правда божја кад тирјанина сатре.

•Превео Алекса Шантић

slike pesnika

Изет Сарајлић – ИЗ ВОЗА

izet kiko sarajlic iz voza
Гледао сам како промичу жене…
Садашње
И будуће…
Пејзажи,
И телеграфски стубови,
Видио сам како се безгласно
Смјењују ноћ
И дан.
Искочићу на некој станици
Луд од тих промјена боје
И линија
И јавићу ти
Да сам те на петстотом километру љубави
Волио једнако као на првом…
slike pesnika

Васко Попа – ВЛАСНИЦИ МАЛЕ КУТИЈЕ

vasko popa vlasnici male kutije
Обложите изнутра малу кутију
Сопственом цењеном кожом
И осећајте се у њој
Као код своје куће

Јашите у њој простор
И берите звезде и музите време
И спавајте на облацима

Једино се немојте правити
Важнији од њене дужине
И паметнији од њене ширине

Продаћемо иначе будзашто
И вас и њу и све у њој
Првом ветру стрводеру

Звиждимо ми на зараду
Не држимо покварену робу

И немојте више причати
Да вам ми говоримо
Изнутра из мале кутије

slike pesnika

Велимир Рајић – РАСКЛАПА ЗОРА...

velimir rajic rasklapa zora
Расклапа зора трепавице снене,
И буди данак са својега крила:
„Устани, драги, ноћ је веће била!“
И данак слуша, и покорно сване,

И крвав исток свом силином плане.
У соби тама. Малога кандила
Последњи зраци, меки као свила,
Умиру; нема ко уља да кане...

Кандило моје, ми смо среће једне:
И моје груди за животом жедне,
Ко ти за уљем; мој дух, сваке ноћи,

И сваког дана, и свакога часка,
Пуцкара, пишти – али тога гласка
Нит' чују, нити могу му помоћи...

slike pesnika

Лаза Лазић – ТИ СИ

laza lazic ti siТи си као високи румени цвет
непознатог имена усред њива,
ти си плаховита, дубока, нежна,
стидљива.

Ти си као да те одувек познајем.
Ти си укус, мирис, облик и боја
моје жеље.
Тајна коју не одајем –
ти си моја.

Ти си пробудила и поставила изнова
чаролију.
Ти си све испунила.
Ти си поређала реч спокоја од растурених слова
и бунила.

Ти си која имаш мало обло раме,
ти си поток, бунар за којим умор жали,
ти си наредила свом врелом оку да ме
спали.

Ти си казала реч месечини – сијај!
Реч киши – падај!
Мени реч нему – воли!
Ти си која ме збуњује и срећним чини
и боли.
slike pesnika

Владислав Петковић Дис – ЛЕПОТА

vladislav petkovic dis lepota
Да л’ се ова бајка у истини збила
Тамо, где већ нема ни руина стари’,
Где ноћ заборава све је досад скрила
Осим ње, што иде са несталих ствари
Уз облик ветрова и говор дубрава,
Као дух умрлих преко наших глава?

Ил’ је ова бајка не из овог доба,
Не из земље наше, већ са звезде неке,
Која данас нема ни трага ни гроба,
Док Даница чува спомене далеке,
Као машта људска, што једина јавља
Оно што је било, што се не обнавља?

Не знам о том, не знам. Ал’ кад пада вече
На црвено сунце и дан ко дим бео,
Кад из сваког кутка ноћ црна потече
И притисне поглед, небо, видик цео
Знам, да чујем тада, да ми нека струја
Носи мртве речи и песме славуја.

Носи мртве речи. Ја осећам тада,
Да мрак мене гледа испуњен очима
Оних који неће заспати никада,
А од којих душа често се отима;
Да мрак мене гледа са изразом свију
Умрлих облака и мртвих очију.

Чини ми се да се отварају врата
На гробници света, заспалих земаља,
Да устају дани из помрлих сата
И да мртво време мирно се помаља:
Видим једну звезду у обмани више,
Слушам како прошлост тишином мирише.

Видим једну звезду и крај њеног доба,
Једну моћну сенку што лагано кружи
Над минулом звездом као уздах гроба:
Можда на тај начин за њом мртвом тужи,
Ил’ ту за то стоји, да нејасно, тако,
Каже што је било некада и давно.

Каже што је било. И ја слушам тако,
Смрт лагано иде, осваја планету,
Гаси цео живот неумитно тако
Ко победа вечна, и у целом свету
Њен се корак чује: све испуни собом
И завлада земном и покори гробом.

1908.
slike pesnika

Григорије Божовић – ЉУТА ПРАВОСЛАВКА

grigorije bozovic ljuta pravoslavka
Још пре двадесет дана суседи су јој донели ту црну вест, у коју она никако није могла веровати. Калудрани су били у граду једне суботе и на тргу сазнали од чудно задовољних Арнаута да се њен муж, а њихов сељанин Милоје Красић потурчио. Лепо, истински, како су иноверци надуго н нашироко причали, отишао код кадије, дао пред сведоцима изјаву да се одриче од своје слабе и хоће јаку турску веру, па се у петак пре подне уз бубњеве и зурле, уз велико турско весеље и радовање, потурчио. Томе најпре ни Калудрани нису веровали. Побогу. зар може Колашинац вером окренути? Зар може помазан човек прећи у турску веру? Кад се зна да се тај знак хришћански ни кроз векове не може са чела избрисати? Кад је стари прота уверавао на једном сабору у Дубоком Потоку да то освећено мазиво продире кроз кожу и на самој чеоној кости урезује Христов печат као на поскурнику, те да се и на оном свету зна ко је овамо у чијем Тору био, па турчио се или шокчио колико му год драго?...

Али су и ти прости сељаци који овако наивно мишљаху брзо својим очима уверили се да је истина што су луди на тргу причали. На своје страхотно запрепашћење познали су својега суседа Милоја Красића у огромној гомили Турака која је ишла по граду. Опет са бубњевима и урешеним Циганима, та литија водила је пребледела Милоја од куће до Куће, од трговине до друге, да се Турци обрадују својој принови, својем новом брату Турчину, и да га дарују. Ко новцем, ко чохом, а ко опет кавом и шећером. Да му буде меденији нови живот, да би изишао из рајетинске рђе и да би му се још на првим корацима усладило турковање, човече... Обукли га у, Србину, смешну одору, у некакве половне црвене шалваре, минтан од басме н веома изношену ђечерму старога кроја. На ноге му назули нове црвене јеменије, а на главу натукли фес са бедном чалмицом и још смешнијом кићанком од зелене непредене свиле. Боже, смешан и бедан се учинио сељацима њихов Милоје онако прерушен. До јуче наочит сељак, постао по њихову рачуну ајмана за поћак, прави цигански церибаша: е, заклели би се они на све четверо часних поста да и церибаш озбиљније стоји на дервишком ћулаву онај крајичак лисичјега репа но њихову тужном Милоју она смешна угужвана зелена кићанчица!..

Кад су све то видели, од јада им пресео и Трг и трговање. Град им се у пакао претворио а по образу блато ошинуло, те један мимо другога појурили горе ка Калудри. Све до својега села нису од бруке смели никоме ништа рећи. А после, одржавши збор, пошли Милојевој кући и известили његову жену Богдану.

– Не може то бити овога свијета, сињој кукавици! – завапила она и скаменила се на месту.

– Може... ти да си здраво и то дијете покрај тебе!... Може, Богдана, на велику срамоту нашу. Виђели смо својим очима... И за име смо чули: од јуче ти је он злосрећник не више Милоје, но Мустафа, син Мухамедов... Ти да си здраво!...

Нови Турчин никако није долазио својој кући у село. Турци су га непрестано држали у граду, гостили и даривали, храбрили и утврђивали у новој вери. Али од те суботе равно до друге, Богдана је свако јутро излазила на помол иза куће И у глас нарицала са својом срећом, за својим домаћином. Цвилили и дрво и камен. А прве недеље, помислила на своје дете, узела га за руку и сишла у Дубоки Поток. Тамо се у старинској црквици помолила Богу и свецима и за њега и за свој разум: испод судбине нема се куд – било би грђе да узме гору...

Тога опет, двадесетога вечера по Милојеву турчењу, Богдана бејаше остала сама са синчићем у кући. Суседи су већ рачунали да јој је бол мало одуминуо и да је могу оставити саму. Уосталом, кућа јој је била насред села, сасвим уз друге блиских рођака њеног мужа. Скромна планинска кривача, покривена сламом до земље и ограђена плотом, без иједнога прозора. При отшкринутим вратима, као што то сви по селу чине док не легну, Богдана је нешто радила око наћава, колико да забашури и себе и своје дете да је не запиткује кад ће му отац доћи. Чекала је тако да му се придрема и да затражи да га води у хижину крај куће и положи у немеку сељачку постељу. Напољу настала тиха и топла летња ноћ, а село се већ смирило од журбе и жагора. Док њено дете искрај огња изненадно и избезумљено не врисну

– Турчин!.. Не дај, дадо!.. Турчин!..

На детињу вриску Богдана се плаховито прену и спази надно куће, недалеко од врата, својега мужа. Збунио га синовљев поклич и стао укочено као ступ. Ни да коракне напред, ни да изрекне какву реч. А науман је био да уђе одважно, да првим својим држањем освоји своју домаћицу и Спасе себе од њених прекора. Преко руке је држао велике костурне бисаге, пуне разних дарова, чиме је мислио да збуни и жену и завара дете. Да му се обрадује, да га прими и да му лакше буде. Још уз пут је слагао речи за прве поздравне реченице својем огњишту и својој породици како то нови негов закон прописује. Неће се гласнути испред куће, неће с Прага натурити божју помоћ, но кад буде ушао унутра, кад га спазе, једро ће изговорити: „Селам алећ Турцима, а помози Бог раји!“... Међутим, родни праг био је јачи од нове заповести. Снага му се ончас некако у камен претворила, а уста завезала као од највеће страве. Пребледео, смутио се, те му још смешније дошле и шалваре и бедна чалмица око главе. Никад Богдана није могла ни сањати да је њен Милоје постао тако бедан Мустафа, не силни нови Турчин, но онај прави правцати Мустафа Циганин који по Колашину продаје котарице и проси...

Премеривши га још једном од јеменија до смешне кићанке, Богдана писну као гуја, потрча те заклони снагом своје дете и шчепа из огњишта велики жег:

– Куку, заиста Турчин!... Заиста Мустава и нико његов!

– Богдана!... Не стрављуј то дијете! – промуца Милоје дрхтавим гласом, а меко и некако својски.

– Напоље из куће, Циганине црни! Надвор и не плаши ми дијете! – крикну она поново и подиже пут њега ожег. Бејаше као лавица одлучила да му се, баци са тим јединим оружјем у руци докле једно од њих двоје не падне мртво.

Но он, чисто и не схватајући каква му опасност прети, изнемогло коракну на прекладу, спусти тешке бисаге, дохвати једну столичицу, старачки се спусти на њу, и дубоко, тужно дахну. Па збуњено и болећиво погледа на дете, потом на жену. Туп израз беспомоћности обли му лице као сваком кому је свеједно што ће са њим да ураде.

– Причекај, Богдана, има за то времена – промуца тихо и својски. Смири се... Дошао ти је у кућу гост... Добро, гост... Не домаћин, не Мустафа, но ђаво из Кудриња... Али гост... Ради овога прага и ђетета!... Причекај... Затвори врата... Разговорићемо... Дај ми да погледам своје дијете!

– Куку мени, што нас овако ојади! – још једанпут хукну несретна жена, па спусти ожег и пресечена у снази приђе те затвори врата.

Преплашено дете одмах затражи да спава, те га мајка положи иза огњишта, па ни речи не говорећи испече мужу каву, једну и другу, и постави му совру да вечера. Али се утом нешто присети:

– Пићеш мало ракије?

– Што да не, ако је Бог дао, Богдана!... То ми закон не забрањује... Е, Вино и крметину само не спомињи... Дај донеси да попијемо по коју!...

Богдана брзо донесе из хижине пун велики врч добре старе ракије са заденутим струком осушена стара босиљка у грлићу. И по свима сељачким прописима стаде га дворити и појити како то приличи као да је какав прави странац. Само је прву чашу Милоје попио онако како то раде православни сељаци: нагао је лагано и гутао гутљај за гутљајем као што се пије хладна вода. А после, кад је утолио зинулу халу за пићем, присетио се свога новога положаја и испијао чаше на искап, онако турски, у једном гутљају.

– Зажелио сам се ракије. Богдана. Нијесам је до вечерас окусио откако сам из куће оно изишао. Нијесам могао да се наканим: било ме стид...

– Па сад, несрећниче?

– Сад није... у својој сам кући.

– А од мене?

– Што од тебе?

– Што си учинио ту бруку!... Са собом, с кућом, с ђететом, да довијека останеш као уклин у народу...

Сипај ми ракије, душе ти!... Ракије, и остави те разговоре вечерас...

– Нећу да их оставим. Но гледај!... Здрав си и помози Боже!... Окрени, Господе, наопослено!.. Здрав си! – некако весело и преображено искапи Богдана чашу, одмах је нали и нагна човека да је испије.

– Тако, жено!

– А да, богме!... Окрени, Господе, на ону другу страну! Тако... Ево још по једну – дим у дим: овесели Боже, а здрав си, Мој Милоје!...

– Шта?... Какав Милоје, жено?...

– Такав, ако Бог да!... Но испиј је најприје!... Тако!... На здравље!... Хоћемо да се напијемо вечерас. Ти знаш да ја не пијем, али ноћас хоћу, због тебе... Лијепо ћемо се напити, вечерати, па кад зора почне пуцати, ми дијете за руке па преко Илинице на Ибар, а одатле преко Копаоника у нашу Милу Србију!...

– Никад!... Каква Србија, женска главо, у причу ти било!... Ја сам се потурчио, ја сам Мустафа син Мухамедов... Сипај ми још ракије, па ћути!...

– Није та, Милоје, не!.. Но ћеш ме послушати. Било што било. Бог ће опростити. Био је зулум, нијеси могао да се извучеш од Турака...

– А, не. Драгом мојом вољом сам се потурчио. Чујеш ли, драгом волом!... Нијесам могао више да подносим у оној вашој слабој вјери и да чекам ту вашу нејаку Србију... Чујеш ли?... Ту вашу малу Мораву. која се кочопери и узимље свијет на врат, а нема је ни колико добар турски вилајет. Чујеш ли, мрзим је! Стала проћу силној отоманској царевини а слабија је, чујеш ли, од мртвих Друштинаца изнад Митровице. Па нас лаже све неким ослобођењем. А камо га? Зар да чекамо до Бога и до вијека? Нијесам ја луд, жено!.. Пођем у људе или на сабор. Све изгубило памет. И кнез и прото и онај мртви Неђељко Шкипац што иде у манастирску писанију. Све: Србија, Србија; Косово, Лазар. Милош; ћерају Турчина у Шам преко мора, а он шаље у мој Колашин мртвога Мута Тасилдара да учетвере убиљежи оно данка што нам кнезови разрежу. Држи се Турчин, жено!.. Не брине он што Аврам Луковић и Настасије Кромпир уз гусле не оставише ни ђавољега Турчина... Досадило ми и дојадило све то. Све је то силом узбрдо. Сва та надања и чекања. Нека пуста остану, а ја нијесам будала; хоћу да царујем а не робујем, изабрао сам царску, јаку вјеру. – Богдана, чујеш ли, не збори више, Турчин сам и већ турски син, ла иљ-Алах, Алаху ећбер! Тур-чин, жено, до вијека и амина, ако ти очи помажу!... Закамени, па само дај ракије!..

Богдана се уздржа, јер виде да га ракија још није потпуно освојила. Додаде му још неку чашу, и сама попи још једну па му пријатељски седе уз колено.

– Али ти ћеш ме опет послушати – поче она шапатом и превијајући се око њега – да бјежимо у Србију...

– Овога свијета не!

– Хоћемо, хоћемо. Ради нас, јер се ја нећу никада потурчити, а ти ћеш вавијек остати ни то ни ово. Ради нашега ђетета... Помисли: зар има боле вјере од наше? Чиста лијепа; Божић и Васкрс, пости и празници, цркве и манастири, сабори и славе, заветине и свадбе, поп и ђак, причешће и очишћење. Умреш и погребу те као раба божија, а не као стоку... Не бој се, јака је вјера наша, силно је вјеровање сиротиње раје, моћан је Господ – доћи ће ослобођење, виђећеш што је Србија!... Боље је с бијелијем образом и раја бити но потурица, но крстов издајник, Милоје!...

– Ћути нијесам ја више Милоје!

– Бићеш опет, бићеш. Ево, молим те, кумим те. Смилуј се! Дођи к себи! Какав си ми ти Турчин!.. Мој драги, мој мили, по Богу брат, кум. отац н мајка!.. Послушај ме, кад зора заруди... преко Ибра, преко планина, у... у... Милоје!.. У... у...

Она га обгрли обема рукама, клече испред њега н засу Сузама, врелим и јаким као бујице. Шчепала га снажно, зајектала се као над мртвим, ухватила се за њега као за земљу, па му нешто неразговетно шапће, богорада и преклиње, бесвесно већ решена да га не испусти из шака, да га отме не само од силних Турака но и од самога ђавола. У једном ромору а не везаној речи она му је уз страховите јецаје час хвалила стару Веру, час грдила нову, ружила, псовала и свака јој чуда измишљала. Ни са коца о Турчину теже и влашкије нису никад и ни у једној земљи уста проговорила. – Јер не да она, Богдана, својега Милоја ђаволу, не да другој вери, туђој и страшној, далеко је од крштеника било!...

Али се Милојеве груди напунише ваздуха, очи закрвавише и зуби зашкргуташе. И од ракије и од новога осењавања. Обема рукама се ослони о колена, врат подави, запе и подиже, дижући уза се и оклембешену избезумљену Богдану. Па је крвнички тресну на дно куће, псујући и кркљајући како је Турчин, како ће то остати било да се свет преврне. Затим дохвати врч с ракијом и наже не одмичући га све дотле докле му пијаном не испаде из руку и не разби се о преклад крај огњишта. Тако страшан и разрогачених очију, сав у уверењу да добро ради, он помисли да за сутра остави последњи обрачун, па се прући покрај сина и одмах заспа.

У неко доба Богдана се подиже и протрља очи. И виде да је свему крај. Приђе и још једном погледа мужа. Тога тренутка јој постаде јасна стара истина да се с овака пута тешко кад ко враћа. Саже се и узе сина. Уви га у своју шареницу и изнесе подаље ван куће. Па се поврати к огњишту и с њега диже две разгореле главње. Обазревши се с прага да ли је све у селу поспало и мирно, она их брижљиво спусти испред врата, па ова опрезно притвори, набаци велику гвоздену резу на довратник а преко ове дубоко углави клин.

– Помози Боже, а опрости некрива кућо, у којој сам и добра виђела! – шапну Богдана по свршеном послу око затварања врата, па се мушки, широко и лагано прекрсти.

Брда изнад Косова већ беше обасјала Даница. Ноћ као опојна. По Илиници се опружила танка летња измаглица као вилинско окриље. Чудно озарена и одлучна Богдана брзо дохвати оба угарка, размахну њима неколико пута да их боље распали, па их гурну у кућну почађалу и суху као пушчани прах сламу, један изнад врата а други са стране. А није дуго чекала: ни до на крај села није стигла а високи пламени ступ жарио је и Калудру и сва околна брда...

slike pesnika

Јован Дучић – СЕТА

jovan ducic seta
И давно траг људи куд неста,
Још широм по пољима плину –
Сав горки мир песме што преста,
И мирис жетве што мину.

И давно мрак падне већ вани,
И задњи лик ствари се затре –
А цврчци од сунца пијани
Још кличу за подне од ватре.

Све траје на великој њиви,
Све једном што суза нам зали;
Јер стократни живот проживи
Све оно за чиме се жали.

И срца мру, трошна међ свима,
И ташта и противуречна –
Но оно што на дну њих има,
Све само су делови вечна.

И траје све, као из клетве,
Кроз празна и печална места –
Сав мирис далеке жетве,
И горки мир свега што неста.

Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта