го у Јерусалиму, у својој постељи,
као на рубу дубоке долине,
али се не скотрљам доље.
Данима се скитам.
Десет Заповијести су на мојим устима
као стара пјесмица коју неко пјевуши
себи под нос.
Додирни ме, додирни ме, добра жено!
То није ожиљак под мојом кошуљом.
То је препоручено писмо што га је
написао отац:
“Он је ипак добар дјечак и пун љубави”
Памтим како ме отац будио
на рану молитву. Њежно је дотицао
моје чело. Није скидао покривач.
И ја га волим све јаче и јаче,
и зато пробудите га
њежно и усрдно
на Дан Страшнога Суда.
•Са руског превео Марко Вешовић
