slike pesnika

Жак Превер – АДРИЈЕН

zak prever adrijenАдријене немој да се дуриш!
Врати се!
Адријене немој да се дуриш!
Врати се!
Грудва снега
коју си бацио на мене
у Шамонију
прошле зиме
сачувала сам је
Ено је на камину
покрај свадбеног венца
моје покојне мајке
коју је убио
мој покојни отац
што је гиљотиниран
једног тужног зимског јутра
или пролетњег...
Грешила сам признајем
знала сам остати
дуге године
не враћајући се
кући
Али никада ти нисам рекла
да је то зато што сам била у затвору
грешила сам признајем
често сам тукла пса
али сам те волела

Адријене немој да се дуриш!
Врати се!
И Врбова грана
твој мали фокстеријер
који је црк'о прошле недеље
сачувала сам га!
Ено га у фрижидеру
и понекад кад отворим врата
да узмем пиво
угледам јадну животињу
и то ме страшно растужи!
А ипак то сам ја урадила
једне вечери да скратим време
док сам те чекала...
Адријене немој да се дуриш!
Врати се!
Са врха куле Сен-Жак
бацила сам се
прекјуче
због тебе сам се
убила
Јуче су ме закопали
у једно дивно гробље
и мислила сам на тебе
и вечерас сам се вратила
у собу
по којој си се шетао го
у време док сам још била жива
и чекала те

Адријене немој да се дуриш!
Врати се!
У реду грешила сам
дуге године нисам се враћала кући
али сам ти увек крила
да је то зато што сам била у затвору!
Грешила сам признајем
често сам тукла пса
али сам те волела!

Адријене немој да се дуриш!
Врати се!
slike pesnika

Јован Дучић – ДУБРОВАЧКИ МАДРИГАЛ

jovan ducic dubrovacki madrigalВечерас, Госпођо, у Кнеза на балу,
Играћемо опет бурни валс, кô прије,
С радошћу на лицу минућемо салу,
Као да никад ништа било није.

А затим ће доћи весели кадрили,
Музика ће страсна да хуји, кô бура;
Госпође ће бити у млетачкој свили,
Господа у руху од црног велура.

Затим ће властела у зборе да тону:
Млађи о јунаштву, песништву, и вину,
Старији о небу, о старом Платону,
И о сколастици, Светом Августину.

Ми ћемо, међутим, сести у дну сале
У меке фотеље, не слушајућ тезу,
И написаћу вам, хитро кô од шале,
Један тужни сонет на вашу лепезу.
slike pesnika

Алекса Шантић – ЕЛЕГИЈА

aleksa santic elegija
Зашто се мени јављаш тајно
Када ми душа тихо снива?
И зашто твоје око сјајно
Голему тугу и јад скрива?

Зашто ме кроз ноћ станеш звати,
И шта ти јадно срце иште?
Та ја ти немам ништа дати,
О, ја сам пусто пепелиште.

Све што сам имô ја сам дао,
Невјеро хладна љубави моје, -
Све што сам својим благом звао:
Младост и огањ душе своје.

Па зашто мени ступаш снова,
Шта тражиш овдје у мртваца?
Хладна је, хладна рука ова
Што некад на те руже баца.

Пусти ме! Пусти и не мори!
Нек сâм овако трајем дане,
Све док ми срце не изгори,
Све док ми душа не изда'не.

(1904)

slike pesnika

Јелена Спиридоновић Савић – ЗВЕЗДА МОРУ

jela spiridonovic savic zvezda moru
Пре румена но што крену кола Зоре,
пламна, светлокрила слећем теби море,
грца град ми жарки, за тобом изгоре,
Сна мог цвету плави, море и злотворе.

Милуј драгом руком по златној ме коси,
бисер-венац пене, нек ми чело роси.
Моја усна бездан твојих уста проси,
дрхтаву ме узми, па ме носи... носи...

На самрт сам болна од твојих дубина,
о ниши ме валом к’о лист мртва крина,
опивши ме купом азурног ти вина,
баци у пропаст ме и ад црних тмина.

Без тебе ми пусти сви небесни врти,
загрљај ти дубљи и од саме смрти.

slike pesnika

Вељко Петровић – ВЕЧНЕ ПЕСМЕ

veljko petrovic vecne pesme
Јер имају песме које вечно живу,
мада се под кором времена притаје,
дође час кад новом светлошћу засјаје
у спомена старих стострукоме ткиву.

Један поглед само, златне косе прамен,
ил’ дашак мириса, мекота профила –
и к’о да те тајно пољубила вила,
ти цео застрепиш, разбуктали пламен.

И као кроз сутон ти назиреш звуке
старих, слатких прича, – о љубави пуне
– и ко трепет старе, забачене струне,

познате те речи с прокогробне луке
зову, – и ти тихо, мукло, неприметно
певаш ону стару, – заносно и сетно...

slike pesnika

Бора Станковић – ЂУРЂЕВДАН

bora stankovic djurdjevdan
Ако икада срце заболи, душа се раздрага и слатка ту га обузме душе – то је при успоменама на прошлост, минуле дане, родно место, другове из детињства...

Оне који су помрли спомињеш с побожношћу и поштовањем, а оне који су још живи гледаш чудом како су се променили...

Гледам живу, тесну улицу, ограђену високим зидовима, с великим капијама и разгранатим дрвећем, које се пружа, те је кити зеленилом. Слушам вику другова, где ме зову да идемо на реку и сечемо зелене врбе. Видим мајку како погурена иде по башти и бере разне траве, па све то са ускршњим јајетом и сребрном парицом меће у чанак воде под бокор ружа.

Сутра је Ђурђевдан!

Вече. На небу сија месец, а ја седим на прагу и пратим његово јурење преко облака. Просула се она слатка, пуна чежње, месечева светлост, те све обасјала и обавила мекотом и сном. Дрвеће, сенке, шуштање лишћа, цврчање попаца, све то клизи, бруји и обузима душу, а она дрхти и стрепи. Хтела би да полети, али не зна куда. Да бројим звезде? Да певам?... С улице се чују гласи и бат корака. Понеко запева, глас му се простре, разастре на све стране и полако, дршћући, утоне у ову слатку, летњу, тиху, вечерњу тишину!...

У рану зору буди ме мати. Онако санан и раздраган јутарњом свежином, идем у башту. Ту, међу цвећем, испод ружа, стоји вода, а по њој плива црвено јаје, здравац, дрен и друге лековите траве.

Свлачим се и купам. Пуцњи и весели гласи проламају јутро. Околина, а нарочито речна, јечи од пуцња пушака и усклика. Тамо, у реци, сваки се купа. Јер ко се тада – на Ђурђевдан, ујутру, пре сунчева изласка – окупа, биће целе године здрав кô дрен, чије лишће, тада набацано, плива на води...

Пошто се окупах, зађох по башти и отпочех да берем цвеће, које ће мати, са свећом, однети на очев гроб. Међу ружама опазих повећи земљани суд – „ћупче“, покривено лишћем.

– Шта је ово, нано? – питам, а већ сам се сагô и дижем мараму којом беше покривено.

– Не, не! Остави, сине, то је мантафа.

Полако дође, па и прође подне. Сео сам близу прозора и узео да читам. Из баште душе ветрић. Занесе ме читање, утонуо сам у приповест, па готово и не дишем. Одједном чух кикот, тргох се и погледах, а оно башта пуна комшинских девојака. Скупиле се око оног ћупчета, све лепо обучене: на глави им беле, кô снег, мараме – шамије; тесни јелечићи припили им се за обле груди; шалваре широке, лепо набране на боре; рукави од провидних кошуља такође широки, те се из њих слободно помаља бела, обла, пуна ручица... Неке селе у траву, друге клекнуле око цвећа, а треће узеле лишће и њиме пуцају, те тако кушају верност и љубав својих драгана.

Нагох се на прозор.

– Шта ћете? – питам их.

– Та сад ћемо да вадимо мантафу. Знаш ли да и ти имаш? Метнула је „она“.

– Ех?! – и нагох се јаче к њима.

– Јес', јес'! – повикаше оне – знамо чак и какве су! Њене су ките везане црвеном врпцом, и у свакој има по једна лала.

– А ваше?

– Е, ти то не треба да знаш. Него, хајде, пробуди тету.

– Добро, добро. А смем ли и ја тамо, међу вас, да дођем?

– У твом је двору, па можеш!

И одоше из баште у двориште. Учас почеше долазити и остале из цела комшилука. Жене, девојке, девојчице, деца, све то долажаше, тискаше се око бунара, бираше боља, хладовитија места испод великог дуда и кајсије, који беху одмах до бунара. Како која дође, извади воде из бунара, умије се, полије босе ноге, затим, бришући лице „бошчом“, седа у хлад и ћерета с осталима. Жагор се све више дизаше. Смех, клицање, угушен прекор услед јака стиска, слатко, страсно кикотање и тихо шапутање – све се то дизаше, брујаше и губљаше у светлом, жарком дану, чија јара трепераше у ваздуху.

Кад се све искупише, дођоше њих неколико у собу, код мене, те пробудише матер. Једна донесе воде, друга јој намести шамију, трећа је поли и убриса пешкиром. Затим је изведоше тамо, међу њих, и посадише у среду. После донесоше оно „ћупче“, покрише велом једну девојчицу и дадоше јој огледало, те поче вадити из „ћупчета“ ките.

Тек што да почну, дође и „она“. Висока, пуна. Црна јој коса у дугим курјуцима пада низ леђа. Очи велике, црне и покривене дугим, тамним трепавицама; уста мала, пуна, набубрела, али не црвена, већ тамнорујна, као од велике ватре, опрана, погорела. У јелечету од плаве свиле, шалварама од ђизије, боса у нанулама, с благим и милим осмехом, дође и седе баш до моје матере.

И отпоче се мантафа. Моја мати прво је изговори на турском језику, па је онда преведе на српски. Сама мантафа на турском језику кратка је, у стиховима; али у Врању жене, преводећи је на српски, одуже је, иските, и саме допуне. Прво се изговори мантафа на турском, онда се извуче кита, и оној чија је, као у неком преводу, каже се: мантафа.

Отпоче:

„Ја не знам шта ми је! Откад те видех, свет ми је тесан. Узалуд игра, песма и весеље, узалуд све! Дођи, душо, или прођи поред пенџера, да те видим, осетим мирис твоје косе и сагледам сјај твојих очију. Ах, девојко моја, да знаш како те волим и гинем за тобом! Дража си ми но рођена мајка и сестра моја, милија ми је твоја танка половина и равна снага, но све благо стамболско! Дођи довече или лупи на капиџик, баци ми макар камен преко зида, те да га метнем у недра и љубим... Ох, дођи, дођи и јави ми се!“...

Девојчица, покривена велом, завуче руку у ћупче, промеша и извади једну киту. Све се нагнуше да виде чија је. Запламтелих образа, погнуте главе, пружи једна руку и узе киту.

– А чекај!... – повиче једна старија жена и поче је пецкати: – То ли ти свако вече, кад се враћаш с њиве кући, пролазиш онамо, а?

– Ама, тето! – промуца сирото девојче и погледа је погледом пуним молбе.

„...Зашто ми срце цепаш? Не смеј се на другога, не гледај га; свест ми се губи! Тако ми Бога, закукаће кукавица пред нашом кућом... Реци ми, погледај ме, насмеј се, те и ја да видим бисер твој, да и мене огреје сунце твојих очију. О, девојко, зашто ме убијаш?! – Мајка моја плаче, плаче она, а ја венем. Кажем ти: убила си ме! Немој! Тако ти душе, тако ти милоште материне, немој, девојко, не окрећи главе од мене! Зашто кријеш лице у јашмак кад прођем, зашто бежиш у ћилер кад дођем?... Хајде! Видиш, цвеће је замирисало, ђул се развио, каранфил расцветао... све мирише и пева, хајде и наше душе да певају... Хајде, девојко! Мајка те моја чека. Ђул'су је накупила за твоје русе косе, баклаву за медна ти уста, шербет и маxун да те храни и чува... Хајде! Реци само, па ето мене да те водим у кућу своју, рај твој!“...

Од треће мантафе чух само свршетак:

„...Дођи, драги! Дођи довече, бићу на капиџику. Ево већ три дана како чувам јагоде за тебе. Дођи, куцни на капиџик, пусти кроз рупу свој глас, те да осетим дах ти врео. Дођи! Колико пута чекам у башти и гледам на твој пенџер... Драги, душо душе, дођи да осетим рај свој и изумрем на уст'ма ти!“...

И кита се појави. „Чија је?“ – вичу све раздрагано, али се од стида ниједна за њу не јави. Оставише је настрану.

„Први пут изиђох у башту, узабрах цвет, помирисах га, али из њега изиђе оса и уједе ме. Тако и ти, драги. Први пут кад ме виде, слатко ме погледа. После, замрси косе моје густе, раскопча јелек, разгрну груди и љубљаше ме. Комшике, црне душе, рекоше ти да сам неверна, и ти ме, наружену, остави. Срце ми пуца, али још те волим. Иди другима, љуби их, целивај, па опет дођи, драги, мени. Не љутим се ја, већ хвалим Бога што ми те даде. А још више ћу да га хвалим и славим, ако ми се опет вратиш и целиваш ме... Ах, моје цвеће тако лепо цвета, јер га сузама заливам; птице ми тако слатко и тужно поју, јер их леблебијом храним, што сам за тебе чувала... Дођи, драги, дођи, мили!“...

И отпочеше се ређати све лепша за лепшом. Сунце беше већ клонуло, хладовина се раширила, а из баште пирка ветрић. Међу грањем ружа и јоргована извија славуј, а поврх дрвећа, кућа и целог овог зеленила, у светлом зраку, кликће шева. Оне се све скупиле, згуриле и, зајапурених образа, светлих погледа, заталасаних груди, слушају мантафе, а ручицама стискају срце, да им не куца тако јако и силно...

Одједном изиђе и моја. Познадоше је по црвеној врпци. мати је, при преводу, поче извртати. Али узе друга жена и поче је преводити:

„Не бој се ти мене! У дно мора сићи ћу да извадим алем за твоје чело, злато целога света донећу ти да те украсим, накитим и нагиздам!... Све што се може, то ћу ја да учиним, само тебе да обасјам и узнесем... Ах, да знаш како ми душа гори за твојим дахом, како груди страсно дишу за твојим недрима!... Дођи у моју башту, набери цвеће, закити се њиме. Па тако закићена, урешена и умивена јутарњом росом, падни на моје крило, да те њијам и љуљкам... Да сневаш леп санак, да сневаш мене и моје жеље... Кад месец обасја, ноћ дође, јави ми се. Реци ми да ме волиш, те да лакше спавам... Да ме не пије светлост месечева и блага, тиха ноћ... Хоћеш ли? Узећемо се за руке, поћи ћемо у свет, да се љубимо и грлимо... Бежаћемо далеко, далеко!“...

Изиђе и њена:

„Сву ноћ седим и мислим на тебе. Ђерђев не могу да држим. Ако везем, везем твоје око и уста; ако певам, певам твоје песме!... Ах, да знаш, драги, како те жељно чекам! Како ми сва снага трепти кô лист на гори... Ах!“...

Мати умуче. Она се нагнула к њој, ручицом јој запушила уста, а од стида сва зажарена и уздрхтала, сакрила лице у њена недра.

– Тето, молим ти се, стани... Слатка тето!... шапуће и све више у крило моје матере крије лице.

– А... Не може! – викнуше остале.

– Стани, ох стани! – шапуће она очајно.

Мати метну руку у ћупче, па кад виде да у њему нема више кита, шану јој нешто, она скочи, узе од девојчице оно ћупче и поче прскати водом из њега све остале. Јер, која буде том водом попрскана, биће скоро удата.

И она их прскаше. Под пазухом јој ћупче, задигла шалваре, шамија јој пала, коса се разбарушила, јелек попустио... Једва дишући, сва зажарена, врела, прскаше она другарице, које бежаху испред ње смејући се, кикоћући. Са зајапуреним лицем и кô крв рујним устима дође она и до мене, заста – па онда голом до лакта, белом ручицом зграби воде и попрска ме.

– На! Ево и тебе!

У том њеном раздраганом усклику беше толико пркоса и љубави, да ми душа полете. Потрчах за њом.

Она бежаше испред мене, смејући ми се и навлаш застајкујући да је стигнем.

– Држ' је, држ'! – викнуше остале, и сви потрчасмо за њом.

Шалваре јој шуштаху, прамени расплетене косе шибаху је по плећима, а она се превија, бежи, смеје слатко, силно, раздрагано... Трчим, јурим, а не видим ништа сем витког јој и облог стаса, развијених плећа, свилених шалвара и расплетене, дуге јој косе. Стигох је. Отимам јој оно ћупче, а она се тресе, грца, брани се и несвесно припија уз мене. Из зажарених јој образа тек што крв није канула. Зажмурила, наслонила се целим телом на мене, стисла ми грчевито руку, а из сувих јој, немих уста иде врео, сладак дах. Тако пригрљену, стиснуту и обамрлу, држах је у наручју. Оне друге стале и тапшу рукама. Осећах стид; али је ипак не пуштах од себе. У зраку бруји клик девојака и њихово тапшање, из баште пирка свеж ветрић, а хладовина са свежином се све више шири... Рука ми се дотаче њених топлих груди, клецнух, стиснух је; глава ми клону више њеног рамена, те мој образ додирну њен, и не знам ни сам зашто шапнух:

– Пасо!

Она се трже, стресе и освести. Погледа ме уплашено, и гласом који опија и заноси, дршћући, једва чујно, протепа:

– Немој! Срамота је!

(1898)

slike pesnika

Јехуда Амихај – ПРЕПОРУЧЕНО ПИСМО

jehuda amihaj preporuceno pismo
За љетњих ноћи спавам
го у Јерусалиму, у својој постељи,
као на рубу дубоке долине,
али се не скотрљам доље.
Данима се скитам.
Десет Заповијести су на мојим устима
као стара пјесмица коју неко пјевуши
себи под нос.
Додирни ме, додирни ме, добра жено!
То није ожиљак под мојом кошуљом.
То је препоручено писмо што га је
написао отац:
“Он је ипак добар дјечак и пун љубави”
Памтим како ме отац будио
на рану молитву. Њежно је дотицао
моје чело. Није скидао покривач.
И ја га волим све јаче и јаче,
и зато пробудите га
њежно и усрдно
на Дан Страшнога Суда.

•Са руског превео Марко Вешовић

slike pesnika

Јехуда Амихај – МАМА ЈЕ ИСПЕКЛА ВАСЕЉЕНУ

jehuda amihaj mama je ispekla vaseljenu
Мама ми је испекла васељену
од слатких пирошки.
Вољена је напунила прозор мој
грожђицама звијезда.
Али туга је скрита у мени
као мјехурићи ваздуха
у сомуну.
Споља сам гладак и тих и преплануо.
Васељена ме воли.
Но коса моја је тужна
као шевар на крају мочваре.
И птице с ријетким лијепим перјем
од мене одлијећу.

•Са руског превео Марко Вешовић

slike pesnika

Јехуда Амихај – МОЈ ОТАЦ

jehuda amihaj moj otacСјећање на мог оца
завијено је у бијелу хартију
као кришка хљеба
коју носе са собом на посао.

Као што мађионичар извлачи из шешира
свакакву смијешну живад,
тако је из свог кржљавог тијела
отац извлачио љубав.

Његове руке, као дарежљиве бујице,
носиле су у свијет добро.

•Са руског превео Марко Вешовић
slike pesnika

Јехуда Амихај – СВЕ ТО И СТВАРА РИТАМ ПЛЕСА

jehuda amihaj sve to i stvara ritam plesa
Са годинама све мање овисимо
О протицању времена, његових завијутака. Мрак
понекад настаје на средини загрљаја крај прозора.
Љето се завршва на средини љубави, и љубав
се продуљи ујесен. Човјек умире
на средини разговора и дијели се на два дијела,
али једна иста киша пада над отишлим дијелом
и над оним који је остао на мјесту.

Све то и ствара ритам плеса.
Чудан ритам. Ја више не знам
ко је плесач, а ко је само марионета.

Не тако давно нашао сам код куће стари фотос
на њему – дјевојчица (она је већ умрла) и ја,
још сасвим дјеца, сједимо загрљени,
крај зида, под крушком. Дјевојчица једном руком
обгрлила је мене, а другом нас.

•Са руског превео Марко Вешовић
slike pesnika

Јехуда Амихај – ПЕСМА У ВРТУ НАРАНЏИ

jehuda amihaj pesma u vertu narandzi
Напустио ме Бог. „Напустио те Бог“,
Рече ми отац.
Бог ме заборавио.
И отац ме заборавио.

Мирис врта наранџи у цвату
Начас би у мени. Ти:
Дланова лепљивих од сока и љубави,
Крикнула си, крикнула си, и бацила:
Две задње своје бутине у битку.
Затим, тишина. Ти:
Чија је красна глава учила историју,
Знаш:
Само оно што мине, постаје немо.
Чак и битке,
чак и мириси врта наранџи у цвату.
Цвет и плод беху на истом дрвету,
над нама,
У том двоструком добу.

И тада смо чак говорили
оним страним,
оним чудесним акцентом људи:
који ће умрети.

•Превод Давид Албахари и Раша Ливада

slike pesnika

Давид Албахари – ШЕТЊЕ ПОРЕД РЕКЕ

david albahari setnje pored reke srpska proza
Желео бих нешто да кажем, рече отац. Надам се, само, да ме нико неће прекидати...

Не брини, рече мајка, али отац је ћутао. Дакле?

Отац подиже главу и лагано пређе погледом по целој соби. сестра је, спустивши доручја на свој отежали стомак, хеклала; њен супруг, Стјепан, дремао је у рококо фотељи; мајка се управо нагињала над полурешену укрштеницу из јучерашње „Политике“; Рубен Рубеновић је ослонио браду на штап и одсутно посматрао апстрактну слику изнад једног од лежаја; кузина Сарина, каја нам је претходне вечери, изненадивши нас, дошла у посету из Краљева, прелиставала је последњи број „Ревије 92“; ја сам, тог поподнева, из необјашњивих разлога приступио сређивању одавно запостављене збирке марака.

Дакле? Понови мајка. Уписивала је нову реч.

Нема

Молим?

Нема више правих прича.

Али, рекох.

Мени се та идеја допада, рече Стјепан, ненадно разбуђен.

Нема више оног збивања, настави отац, оног развоја догађаја, скривених путања које воде до разрешења. Једино још Борхес, да ли је то Борхес?

Не знам, рече Стјепан.

Шта сам оно, започе мајка – О чему је реч? упита кузина Сарина и заклопи илустровану ревију пред собом.

Опет он, рече Рубен Рубеновић.

Ево о чему је реч, отац спусти руке на сто. Мислим да бих све могао да објасним ако ме нико, нико, не буде прекидао.

Хоћемо ли ми кући? упита моја сестра.

Право стање ствари у свемиру, рече отац, космос, распоред случајности и неминовности, о свему томе некад сам говорио –

– Са много више поуздања, рекох.

Град на истоку? шапну мајка.

И? насмеја се Рубен Рубеновић: Шта је с тим? Сав тај свемир, шта?

Нема више поуздања, рече отац.

Чега? трже се кузина Сарина.

Не знам откуд то, то неочекивано предавање, после ручка, на пример, када сви мисле да сам заспао, а ја лежим чврсто затворених очију и једноставно очекујем следећи дан. Раније ми се тако нешто није дешавало. У ствари, ја се целог живота,
све до недавно, никада нисам предао, а рат, а логори, а стрељања, и гле сад! –

Мислим да знам шта је, рече Рубен Рубеновић.

Како?

Почео си да примећујеш време, то је све.

Желите ли тиме да означите старост? Кузина Сарина развуче усне у осмех.

Старост, младост, рече Рубен Рубеновић, каква је разлика?

Град на истоку, рече мајка. Седам слова.

Шта то значи „град на истоку“? упита Стјепан. Какве су вам то укрштене речи?

Јучерашња „Политика“, рече мајка.

Исток је тако велик.

Колика је само Индија, рече кузина. Малопре читам: опет су ухватили неке шверцере дроге. Пратили су их четири месеца и пронашли у Загребу, по повратку из Калкуте.

Ето ти, сестра на тренутак преста да хекла, седам слова.

Мајка се наже над новине; лепо смо могли видети: покретале су јој се усне. Не слаже се, рекла је.

Бомбај, покуша поново кузина Сарина.

Шест слова, рече моја сестра.

О, зачуди се кузина.

Верујете ли да код мене долазе девојчице од четрнаест година? Отац је прекрстио руке и подигао обрве у ишчекивању одговора. Долазе од два, три, четири месеца гравидне. Дете моје, кажем јој, дете моје... Чика докторе, седе тако преда мном, чика докторе, никада више, обећавам... Али како, питам. Зашто си дозволила?

И ти си нашао шта да питаш, рече мајка. Зашто си дозволила? Као да она зна!

Врага не зна, рече сестра.

Откуд ти знаш?

Питај њега ако мени не верујеш.

Па, рече отац, четрнаест, тринаест година, ту је већ, оварији прскају –

У реду је, рече мајка, без детаља. И шта си хтео тиме да кажеш?

Ја сам, богами, насмеја се кузина, у петнаестој години први пут отишла на игранку. У ондашњи центар Ниша.

Тамо сам служио војску, рече Стјепан. Други део, после обуке.

Ма немој? Окренула се према мени: Ти још ниси био?

Нисам, рекох.

Па када ћеш?

Има времена.

Што касније одеш, горе ти је.

Знам.

По мени, рече Рубен Рубеновић обраћајући се оцу, теби предстоји велики заокрет у правцу религије, потпуно предавање богу.

Ком богу? упита отац.

А ком другом?

Све је то под знаком питања, одмахну отац главом. Читам Деникена пре неки дан –

Ту имам посебну теорију, рече Стјепан. С највећим делом његових идеја уопште се не слажем.

Знам, али –

Пре свега, његова тумачења старих текстова: веда, Махабхарате, Библије –

Библија, Рубен Рубеновић удари штапом о под, оружје хришћанске мисли. Све је то далеко од праве истине.

Које истине? упита отац.

Малопре сам читала о новим детекторима за откривање лажи, рече кузина Сарина

То нема никакве везе, викну Рубен Рубеновић.

Мајка подиже главу, скину наочаре: Али, Рубене!

У реду, рече Рубен Рубеновић, добро, смирићу се, не љути се, мада ћу ово ипак рећи: нама су одузели истину, нама! Гледао је у оца.

Нама? рече отац и осврну се по соби. Коме?

Ко си ти? викну Рубен Рубеновић. Шта си?

Ја? Ја сам –

А ти? Рубен Рубеновић погледа мајку, сестру, кузину, мене. А ти? А ти? Затим упери штап у Стјепана: Знам ко је он! Али ко сте ви? Ви сви?

Боже, Рубене, рече мајка. Сачекај, донећу ти чашу воде. Она се журно, скоро трком, упути у кухињу.

Рубен Рубеновић уста: Идем, рече.

Уопште ми није јасно, рече отац, зашто...

У очима Рубена Рубеновића блеснуше сузе.

Нећете, ваљда, сада плакати? приђе му кузина Сарина и ухвати га за руку. Хајде, гурала га је према столици, седите. Но, но. Мало смо се узбудили. Али све ће проћи, све-ће-то-проћи, та знате ви, знате...

Мајка се појави на вратима са чашом воде на малом, шареном послужавнику. Све је у реду, рече она, све је у реду, и брзо, оштро погледа оца.

Шта сам сад –

Ћути, рече му сестра, молим те.

Идемо ми кући, рече Стјепан и уста.

Отац уздахну: Више ништа не разумем.

До виђења, сестра се поздрави са кузином. Затим се обрати свима у соби: До виђења.

Здраво, рекох.

Отац и мајка изађоше да их испрате. Иза затворених врата чуо се пригушен говор, праскав сестрин смех и поновљено очево правдање, а мало касније: спуштање ланца, окретање кључа у брави, и отац и мајка се вратише у собу. Рубен Рубеновић је и даље плакао, стењао, погнут, покривши лице сувим, кошчатим шакама. Прво отац седе за сто, затим мајка, и тако смо сви седели, у кругу, неми, испод блештавог старинског лустера. Рубен Рубеновић, предратни трговац штофовима, преста да стење после неколико тренутака, извади велику белу марамицу из џепа, издува нос и обриса очи. Је ли отишао католик? упита не подижући поглед.

Мајка се намршти: Стварно, Рубене – Је ли отишао?

Јесте, рече отац.

Ех, рече Рубен Рубеновић и нагло забаци главу усмеривши очи према таваници, негде високо. Да ми се то деси пред једним гојом¹.

Па и ја сам хришћанка, рече мајка.

Ти си прешла у Мојсијеву веру, одврати отац.

Још пре рата!

Пре рата, рече Рубен Рубеновић, па шта? Гледао ју је.

Мајка оћута.

Уосталом, на тебе сам се већ навикао, али на њега...

Навићи ћете се, рече кузина Сарина.

Навићи...

Да, рече отац, навићи...

Ој-јој.

О чему смо оно говорили?

Рекао си да више нема правих прича, рекох.

Тачно, рече отац. Нема.

Не знам, рече Рубен Рубеновић, мада, јесте, чини ми се: све праве приче већ су испричане, нема више шта да се прича.

А без прича, рече отац, без правих прича, цео овај свет ће – цап! – он пукну прстима.

Хајде да спремимо вечеру, рече мајка, и док је кузина устајала: Чај, кафу, пржена јаја? Шунку? Сир?

Ја нећу ништа, рече Рубен Рубеновић, морам да идем.

Јесте ли сигурни, упита кузина, да ћете моћи сами?

Како да не, одговори Рубен Рубеновић. Само кад је тај католик отишао –

Рубене, рече мајка, молим те.

Чај и сир за мене, рече отац, и убрзо их зачусмо како раде у кухињи. Како си оно рекао: почео сам да осећам време, шта ли?

Зар ниси? упита Рубен Рубеновић.

А ви? рекох.

А ја? Он слеже раменима: Зависи како гледаш.

На пример.

Предати се божјој милости, одлучити се за бесмртност душе –

То знам, рекох.

И? Погнуо се према мени и пажљиво ме посматрао кроз наочаре.

Не верујем.

Јерес, рече Рубен Рубеновић с презиром. Ви млади... устао је и за тренутак застао: Уосталом, ти си склон хришћанству, зар не?

Узајамним спонама, рекох.

Богохулниче, припретио ми је, али уз осмех.

Видећемо се на кеју? ухвати га отац благо за мишицу.

Свакако, рече он. И видиш, обратио ми се, ако се не гледа на ствари онако како ја гледам на њих, онда је то све што човеку доиста преостаје.

Да?

Он је ћутао.

Шта то? понових.

Разочараћу те, рече Рубен Рубеновић напокон.

Нећете, рекох.

Отац га је и даље држао за мишицу.

Дакле?

Шетње поред реке, рече Рубен Рубеновић и, праћен оцем, изађе лагано, поштапајући се, у предсобље.

(1982)


¹Гој (хебр. досл. народ): нејеврејин.

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта

Најлепше родољубиве, мисаоне, описне и љубавне песме српских, руских, француских, немачких и песника из целог света. Проза - кратке приче.