Ако икада срце заболи, душа се раздрага и слатка ту га обузме душе – то је при успоменама на прошлост, минуле дане, родно место, другове из детињства...
Оне који су помрли спомињеш с побожношћу и поштовањем, а оне који су још живи гледаш чудом како су се променили...
Гледам живу, тесну улицу, ограђену високим зидовима, с великим капијама и разгранатим дрвећем, које се пружа, те је кити зеленилом. Слушам вику другова, где ме зову да идемо на реку и сечемо зелене врбе. Видим мајку како погурена иде по башти и бере разне траве, па све то са ускршњим јајетом и сребрном парицом меће у чанак воде под бокор ружа.
Сутра је Ђурђевдан!
Вече. На небу сија месец, а ја седим на прагу и пратим његово јурење преко облака. Просула се она слатка, пуна чежње, месечева светлост, те све обасјала и обавила мекотом и сном. Дрвеће, сенке, шуштање лишћа, цврчање попаца, све то клизи, бруји и обузима душу, а она дрхти и стрепи. Хтела би да полети, али не зна куда. Да бројим звезде? Да певам?... С улице се чују гласи и бат корака. Понеко запева, глас му се простре, разастре на све стране и полако, дршћући, утоне у ову слатку, летњу, тиху, вечерњу тишину!...
У рану зору буди ме мати. Онако санан и раздраган јутарњом свежином, идем у башту. Ту, међу цвећем, испод ружа, стоји вода, а по њој плива црвено јаје, здравац, дрен и друге лековите траве.
Свлачим се и купам. Пуцњи и весели гласи проламају јутро. Околина, а нарочито речна, јечи од пуцња пушака и усклика. Тамо, у реци, сваки се купа. Јер ко се тада – на Ђурђевдан, ујутру, пре сунчева изласка – окупа, биће целе године здрав кô дрен, чије лишће, тада набацано, плива на води...
Пошто се окупах, зађох по башти и отпочех да берем цвеће, које ће мати, са свећом, однети на очев гроб. Међу ружама опазих повећи земљани суд – „ћупче“, покривено лишћем.
– Шта је ово, нано? – питам, а већ сам се сагô и дижем мараму којом беше покривено.
– Не, не! Остави, сине, то је мантафа.
Полако дође, па и прође подне. Сео сам близу прозора и узео да читам. Из баште душе ветрић. Занесе ме читање, утонуо сам у приповест, па готово и не дишем. Одједном чух кикот, тргох се и погледах, а оно башта пуна комшинских девојака. Скупиле се око оног ћупчета, све лепо обучене: на глави им беле, кô снег, мараме – шамије; тесни јелечићи припили им се за обле груди; шалваре широке, лепо набране на боре; рукави од провидних кошуља такође широки, те се из њих слободно помаља бела, обла, пуна ручица... Неке селе у траву, друге клекнуле око цвећа, а треће узеле лишће и њиме пуцају, те тако кушају верност и љубав својих драгана.
Нагох се на прозор.
– Шта ћете? – питам их.
– Та сад ћемо да вадимо мантафу. Знаш ли да и ти имаш? Метнула је „она“.
– Ех?! – и нагох се јаче к њима.
– Јес', јес'! – повикаше оне – знамо чак и какве су! Њене су ките везане црвеном врпцом, и у свакој има по једна лала.
– А ваше?
– Е, ти то не треба да знаш. Него, хајде, пробуди тету.
– Добро, добро. А смем ли и ја тамо, међу вас, да дођем?
– У твом је двору, па можеш!
И одоше из баште у двориште. Учас почеше долазити и остале из цела комшилука. Жене, девојке, девојчице, деца, све то долажаше, тискаше се око бунара, бираше боља, хладовитија места испод великог дуда и кајсије, који беху одмах до бунара. Како која дође, извади воде из бунара, умије се, полије босе ноге, затим, бришући лице „бошчом“, седа у хлад и ћерета с осталима. Жагор се све више дизаше. Смех, клицање, угушен прекор услед јака стиска, слатко, страсно кикотање и тихо шапутање – све се то дизаше, брујаше и губљаше у светлом, жарком дану, чија јара трепераше у ваздуху.
Кад се све искупише, дођоше њих неколико у собу, код мене, те пробудише матер. Једна донесе воде, друга јој намести шамију, трећа је поли и убриса пешкиром. Затим је изведоше тамо, међу њих, и посадише у среду. После донесоше оно „ћупче“, покрише велом једну девојчицу и дадоше јој огледало, те поче вадити из „ћупчета“ ките.
Тек што да почну, дође и „она“. Висока, пуна. Црна јој коса у дугим курјуцима пада низ леђа. Очи велике, црне и покривене дугим, тамним трепавицама; уста мала, пуна, набубрела, али не црвена, већ тамнорујна, као од велике ватре, опрана, погорела. У јелечету од плаве свиле, шалварама од ђизије, боса у нанулама, с благим и милим осмехом, дође и седе баш до моје матере.
И отпоче се мантафа. Моја мати прво је изговори на турском језику, па је онда преведе на српски. Сама мантафа на турском језику кратка је, у стиховима; али у Врању жене, преводећи је на српски, одуже је, иските, и саме допуне. Прво се изговори мантафа на турском, онда се извуче кита, и оној чија је, као у неком преводу, каже се: мантафа.
Отпоче:
„Ја не знам шта ми је! Откад те видех, свет ми је тесан. Узалуд игра, песма и весеље, узалуд све! Дођи, душо, или прођи поред пенџера, да те видим, осетим мирис твоје косе и сагледам сјај твојих очију. Ах, девојко моја, да знаш како те волим и гинем за тобом! Дража си ми но рођена мајка и сестра моја, милија ми је твоја танка половина и равна снага, но све благо стамболско! Дођи довече или лупи на капиџик, баци ми макар камен преко зида, те да га метнем у недра и љубим... Ох, дођи, дођи и јави ми се!“...
Девојчица, покривена велом, завуче руку у ћупче, промеша и извади једну киту. Све се нагнуше да виде чија је. Запламтелих образа, погнуте главе, пружи једна руку и узе киту.
– А чекај!... – повиче једна старија жена и поче је пецкати: – То ли ти свако вече, кад се враћаш с њиве кући, пролазиш онамо, а?
– Ама, тето! – промуца сирото девојче и погледа је погледом пуним молбе.
„...Зашто ми срце цепаш? Не смеј се на другога, не гледај га; свест ми се губи! Тако ми Бога, закукаће кукавица пред нашом кућом... Реци ми, погледај ме, насмеј се, те и ја да видим бисер твој, да и мене огреје сунце твојих очију. О, девојко, зашто ме убијаш?! – Мајка моја плаче, плаче она, а ја венем. Кажем ти: убила си ме! Немој! Тако ти душе, тако ти милоште материне, немој, девојко, не окрећи главе од мене! Зашто кријеш лице у јашмак кад прођем, зашто бежиш у ћилер кад дођем?... Хајде! Видиш, цвеће је замирисало, ђул се развио, каранфил расцветао... све мирише и пева, хајде и наше душе да певају... Хајде, девојко! Мајка те моја чека. Ђул'су је накупила за твоје русе косе, баклаву за медна ти уста, шербет и маxун да те храни и чува... Хајде! Реци само, па ето мене да те водим у кућу своју, рај твој!“...
Од треће мантафе чух само свршетак:
„...Дођи, драги! Дођи довече, бићу на капиџику. Ево већ три дана како чувам јагоде за тебе. Дођи, куцни на капиџик, пусти кроз рупу свој глас, те да осетим дах ти врео. Дођи! Колико пута чекам у башти и гледам на твој пенџер... Драги, душо душе, дођи да осетим рај свој и изумрем на уст'ма ти!“...
И кита се појави. „Чија је?“ – вичу све раздрагано, али се од стида ниједна за њу не јави. Оставише је настрану.
„Први пут изиђох у башту, узабрах цвет, помирисах га, али из њега изиђе оса и уједе ме. Тако и ти, драги. Први пут кад ме виде, слатко ме погледа. После, замрси косе моје густе, раскопча јелек, разгрну груди и љубљаше ме. Комшике, црне душе, рекоше ти да сам неверна, и ти ме, наружену, остави. Срце ми пуца, али још те волим. Иди другима, љуби их, целивај, па опет дођи, драги, мени. Не љутим се ја, већ хвалим Бога што ми те даде. А још више ћу да га хвалим и славим, ако ми се опет вратиш и целиваш ме... Ах, моје цвеће тако лепо цвета, јер га сузама заливам; птице ми тако слатко и тужно поју, јер их леблебијом храним, што сам за тебе чувала... Дођи, драги, дођи, мили!“...
И отпочеше се ређати све лепша за лепшом. Сунце беше већ клонуло, хладовина се раширила, а из баште пирка ветрић. Међу грањем ружа и јоргована извија славуј, а поврх дрвећа, кућа и целог овог зеленила, у светлом зраку, кликће шева. Оне се све скупиле, згуриле и, зајапурених образа, светлих погледа, заталасаних груди, слушају мантафе, а ручицама стискају срце, да им не куца тако јако и силно...
Одједном изиђе и моја. Познадоше је по црвеној врпци. мати је, при преводу, поче извртати. Али узе друга жена и поче је преводити:
„Не бој се ти мене! У дно мора сићи ћу да извадим алем за твоје чело, злато целога света донећу ти да те украсим, накитим и нагиздам!... Све што се може, то ћу ја да учиним, само тебе да обасјам и узнесем... Ах, да знаш како ми душа гори за твојим дахом, како груди страсно дишу за твојим недрима!... Дођи у моју башту, набери цвеће, закити се њиме. Па тако закићена, урешена и умивена јутарњом росом, падни на моје крило, да те њијам и љуљкам... Да сневаш леп санак, да сневаш мене и моје жеље... Кад месец обасја, ноћ дође, јави ми се. Реци ми да ме волиш, те да лакше спавам... Да ме не пије светлост месечева и блага, тиха ноћ... Хоћеш ли? Узећемо се за руке, поћи ћемо у свет, да се љубимо и грлимо... Бежаћемо далеко, далеко!“...
Изиђе и њена:
„Сву ноћ седим и мислим на тебе. Ђерђев не могу да држим. Ако везем, везем твоје око и уста; ако певам, певам твоје песме!... Ах, да знаш, драги, како те жељно чекам! Како ми сва снага трепти кô лист на гори... Ах!“...
Мати умуче. Она се нагнула к њој, ручицом јој запушила уста, а од стида сва зажарена и уздрхтала, сакрила лице у њена недра.
– Тето, молим ти се, стани... Слатка тето!... шапуће и све више у крило моје матере крије лице.
– А... Не може! – викнуше остале.
– Стани, ох стани! – шапуће она очајно.
Мати метну руку у ћупче, па кад виде да у њему нема више кита, шану јој нешто, она скочи, узе од девојчице оно ћупче и поче прскати водом из њега све остале. Јер, која буде том водом попрскана, биће скоро удата.
И она их прскаше. Под пазухом јој ћупче, задигла шалваре, шамија јој пала, коса се разбарушила, јелек попустио... Једва дишући, сва зажарена, врела, прскаше она другарице, које бежаху испред ње смејући се, кикоћући. Са зајапуреним лицем и кô крв рујним устима дође она и до мене, заста – па онда голом до лакта, белом ручицом зграби воде и попрска ме.
– На! Ево и тебе!
У том њеном раздраганом усклику беше толико пркоса и љубави, да ми душа полете. Потрчах за њом.
Она бежаше испред мене, смејући ми се и навлаш застајкујући да је стигнем.
– Држ' је, држ'! – викнуше остале, и сви потрчасмо за њом.
Шалваре јој шуштаху, прамени расплетене косе шибаху је по плећима, а она се превија, бежи, смеје слатко, силно, раздрагано... Трчим, јурим, а не видим ништа сем витког јој и облог стаса, развијених плећа, свилених шалвара и расплетене, дуге јој косе. Стигох је. Отимам јој оно ћупче, а она се тресе, грца, брани се и несвесно припија уз мене. Из зажарених јој образа тек што крв није канула. Зажмурила, наслонила се целим телом на мене, стисла ми грчевито руку, а из сувих јој, немих уста иде врео, сладак дах. Тако пригрљену, стиснуту и обамрлу, држах је у наручју. Оне друге стале и тапшу рукама. Осећах стид; али је ипак не пуштах од себе. У зраку бруји клик девојака и њихово тапшање, из баште пирка свеж ветрић, а хладовина са свежином се све више шири... Рука ми се дотаче њених топлих груди, клецнух, стиснух је; глава ми клону више њеног рамена, те мој образ додирну њен, и не знам ни сам зашто шапнух:
– Пасо!
Она се трже, стресе и освести. Погледа ме уплашено, и гласом који опија и заноси, дршћући, једва чујно, протепа:
– Немој! Срамота је!
(1898)
