Пишем вам, ево,
драги моји,
из овог лијепог умирања,
као што је ред,
као што пристоји
да се јављамо
тако
с путовања,
с годишњих одмора,
са љетовања,
из тамо неких нишких бања,
из тамо неких будви,
неког крања
- пишем вам, дакле,
рођени моји,
из овог лијепог умирања.
Умирање
- то је овдје,
на југу,
па можда и нешто јужније
од југа,
ту вјечне ране
сву ноћ шуме тугу,
а јутром опет свиће
златна туга.
Туге овамо
ко сунца на Хвару,
па душа за час
бакарно преплане
(само што овдје
не дају ни пару
ако понекад туга
не осване).
Остаћу овдје дуго
дуго
па можда чак
и нешто дуже,
сродио сам се, ето,
са овом тугом,
са овим ранама
што тугом
туже.
