У животу што ми поче бајком
прво сам се руковао с мајком.
Затим сам се пред нашим вајатом
руковао са рођеним братом.
Потом сам се руковао с оцем
и с руменим сунцем над сеоцем.
После сам се, у оделу фином
и у сјају свог руменог лица,
Руковао са стрицем и стрином
и с братом и сестрама од стрица.
Онда сам се код Рацове баре
руковао, уз жабље фанфаре,
С једним Томом, с којим сам прелист’о
најмилију књижицу – детињство.
Тек кад сам се, пред свим лептирима
и пред првом чобанском торбицом
Накрцаном разним немирима –
руковао с једном Зорицом
(Чије око још кроза ме зрачи
к’о сунашце кроз зелено грање),
Схватио сам шта тај стисак значи
и почео право руковање…
Које, ево, све до данас траје
уз узвике и уз уздисаје!
