У коси жита
рујни мак цвет’о.
Сунце му љуби прашник пун жара.
Свуд око њега трепери лето
К’о жарки лептир
са безброј шара.
Човек и дечак
што за њим каса
застадоше у златном руну:
дечак баци стрелицу класа,
а човек погледа
румену круну.
Небо блиста
к’о плаво око
у коме сребрне птице трепере
– Тата – кликну дечачић звонко.
– Гле, што је леп цвет!
Да га уберем?
– Не… рече човек
и изви врат,
као да прати ластин лет:
– Кад је мој отац пош’о у рат,
беше му на блузи
баш такав цвет.
Дечак виде
две крупне сузе
и не хте више ништа да пита.
Само га нежно за руку узе
и пође с њим кроз
језерце жита.
У златној коси
рујни мак цвета.
У круници му руча пчела.
Бруји шарена кошница лета
С богатим саћем
поља и села.
