Србин из херцеговачког села Клепацауведен је у диван ред Божјих светаца,
из фамилије Мандрапа био је родом,
земаљски живот је проживео са Богом
у срцу и души, у мислима, на уснама,
па је био прави трн у оку усташама
које је обузела мржња и дубока тама,
беше тако страшна и крвава драма
у злогласном логору, пакленом Јасеновцу,
ту су хришћанске душе предаване Богу Оцу
у загрљај, али био им је мучан крај,
након крвопролића одлазиле су у Рај...
Вукашин, старац смирен, кротак као јагње,
безимало страха иде на заклање
код Жила Фригановића, усташког кољача,
али је Вукашинова вера била много јача
и оштрија од секире, ножа, сабље и мача,
пун спокојства и мира, а кољач пун немира,
од мржње би као звер могао да рикне,
„Живео Павелић”, тражи да Вукашин викне,
руке, ноге, уши и нос му је посекао,
а старац је свој тренутак победе сачекао,
није се одупирао, противио, ни борио,
Господ му је дао снагу и врата отворио,
па старац с богопоуздањем мирно клечи
и изговара највеличанственије речи:
„Само ти, дијете, ради свој посао”,
сигурно је мислио „нека ти је Богом просто”
и оде Господу Којег исповеда и воли,
са свим светим мученицима за нас се моли...
