У то доба, после свађа
тако си ми нова и тако си ми
опет красна
да на теби опет све угледам,
твоје тело, музику тела,
песму корака како на углу сокака
према мени корачаш...
и усне су ти опет тако црвене
и зуби опет тако сјајни,
и поново се дивим твојим очима,
очима, који су зором поклада
осмех мени даровали
и видим их у касним јесенским сатима
на трепавицама титрајућим сузама
и видим их напола затворене како од ужитка
сјаје...
и сад поново видим како ме твоји очи зову
и песма твога тела поруку мени шаље,
мени, она, коју никад, нигде нису чекали
нити чекају, ни ја њу не чекам јер
једном су ме звали а ја нисам кренуо и
од онда клетва је на мени...
Рајхенберг, 12. јануар 1928.
(Љубавни циклус из 1927-28, Песма пета)
•С мађарског превео Илеш Фехер
