дрвена ограда, барака лебди, диже је сумрак.
Оквире ропства лагано прелази поглед
и само ум, само ум, он зна за разапетост жице.
Видиш ли, драга, овде овако се ослобађа машта,
изможденим телима на тренутке смирај лагани сан
доноси и логораши тада кућама крећу.
Подерани, ошишани робови у хропцу сна
с врха Србије ка скривеним долинама дома лете.
Скривена долина дома? О, постоји ли још дом?
Без поготка бомбе? Зар постоји као кад смо одведени?
Стиже ли још кући, ко овде уздише или тамо лежи?
Реци, где знају и за хексаметре има ли још дома?
Без знакова, нагађајући ред испод реда, ту
у полумраку пишем ову песму као што живим,
помало наслепо, преко папира попут гусенице пузећи;
лампу, књигу, све су стражари Лагера одузели,
ни поште нема, само се магла на нас спушта.
Међу црвима и сабластима живи овде у брдима Француз,
Пољак, гласни Талијан, одбегли Србин, сетни Јевреј,
раскомадана тела ипак један живот живе ту, –
чекају вести, топао женски глас, слободну људску
судбину и чекају крај, у магли сакривено чудо.
Лежим на дасци међу црвима, обнављају се
напади бува, али армија мува већ почива.
Вече је, ропство је, видиш, поново краће за дан,
та и живот за један дан. Спава логор. Пејзаж
је у месечини и жице су опет напете,
и преко прозора се виде, међу шумовима ноћи,
на зид наслоњене сенке наоружаних стражара.
Спава логор, видиш ли, драга, меша се сан и јава,
преврће се на уском простору ко се преплашено
буди и поново усни. Само сам ја будан, место
твог пољупца у устима ми је укус напола
изгореле цигарете, и не наилази сан, јер
без тебе већ ни умрети ни постојати не знам.
Лагер Хајденау
Изнад Жагубице у брдима, јули 1944.
У Нотесу из Бора по реду је прва песма
